CRNJANSKI I SLOVACI (2)

 „Ta zemlja,dakle, na našem severu , gde se čuje pitoma pesma slovačka, pomešana sa našom, zaslužila je da joj obratimo više pažnje, a taj svet slovački,bar toliko da mu decu ,kao ni njegova sela , ne nazivamo „totskim“, ta ona su nam najbliža braća, koja nas , zaista neće postideti, Slovaci.“

Slovačko mleko zadojilo toliko mađarskih velikana

Na početku ove opširne putopisne reportaže Crljanski  se poziva na  Timona Akoša,“velikog pisca ustavne istorije Mađarske  koji je dokazao da  „svi izvori  iz vremena prvih mađarskih kraljeva dokazuju da su Mađari  do XII veka  bili uistinu jedna  konjička, azijska manjina  što je vladala  duž Dunava  nad zemljom Slovena , masama mekih, radnih pitomih zemljoradnika , čiji su potomci,svakako današnji Slovaci  koji ne stanuju samo zbijeno, u Karpatima ,i po ravnima duž Dunava i Tise ,pa sad i u našoj Jugoslaviji, u Bačkoj i Banatu.“Osvrćući se na sudbinu  Slovaka , tog „radnog naroda“ koji je u „husarskoj Mađarskoj uvek bio zapostavljen, prezren, bez škola  i imena „ uprkos tome što  je slovačko mleko zadojilo toliko velikana mađarskih ,da pomenemo samo Košuta i Petefija“,reporter „Vremena“ upućuje prekor našem narodu koji je ,nažalsot, primio od Mađara pogrdno ime za Slovake- „Totovi „  i“Totice“.A taj narod je jedino sa Južnim Slovenima  „zaslužio  da ga bratski pazimo i nazovemo njegovim pravim , slovesnkim imenom naroda što nam je dao Kolara, Štura , Šafarika i druge koji su i u našoj prošlosti bili svetla imemna.“

 Kad Sunce vidno obasjava šarenilo slovačkog pitomog , radnog života

Za upoznavanje Slovaka , piše Crnjanski ,najpogodniaj su velika sela slovačka , „uistinu prave  varoši i varošice u Banatu, Bačkoj , Sremu , Kovačica, Bački Petrovac ili najbliža Beogradu -Stara Pazova.

“U njima, zavičaju naših „Totica „, sad u vreme kad kukuruz zre,Sunce vidno obasjava šarenilo slovačkog , pitomog radnog života, čuvenu slovačku narodnu žensku nošnju, njine igranke, čisto okrečene kuće, sa cvećem u prozorima , seoske , slovačke štedionice , „narodne domove „ ,škole, znake sasvim vidne  jedne široke , istinske narodne radinosti i kulture“.

Stara Pazova , takva na pola sata od Beograda

Crnjanski je u Staru Pazovu  stigao vozom i u njoj boravio, kako iz reportaže proizilazi  ,samo  u centru sela, u „slovačkom kraju“  što je i razumljivo kad se zna da je i cilj njegovog dolaska po zadatku redakcije „Vremena“ i bio da „izvrši anketu  u Staroj Pazovi  povodom osnivalja Slovačke matice i izbora slovačkog biskupa“,a osim toga, Slovaci su tada činili većinu stanovništa ove sremske varošice :7000 naspram 2000 Srba.

Idilična slika sresmke varošice dočekala je putopisca :“Stara Pazova takva, na pola sata od Beograda,beli se u prašnim strnjikama  pokošenog žita i ječma , duž pruge brzih vozova , u moru kukuruza sremske ravnice .Nedeljom, pošto je ovršila, ona se odmara ispod  dudova i igra „.

Ali nedelju tek treba dočekati, prehodi joj i četvtak ,  i dan- danas naznačajniji nedeljni praznik u Pazovi, kad je pazarni dan  koji  je ovu sremsku varošicu učinio velikom pijačnom silom.Kako tada kad je veliki srspki pisac i putopsiac u njoj boravio, tako i danas, osam decenija nakon toga  , kad se boravka Crnjanskog u njoj i reportaže o njoj napisane , spominjemo.

Sazdana vrednoćom slovačkom

Ulice su joj široke ( do 50 metara), i na njima asfalt prati pešaka, kroz celo mesto.A kako je sve to postignuto?Evo objašnjenja u reportaži :

“Sazidana vrednoćom slovačkiom, na zemlji što je pre stopedeset godina još bila pod vodom i strašna ritina, izukrštana je ulicama  što ipak sve izvode na glavni trg , pred crkvu, gde je i jednini studenac dubok 80 metara.Velikim gvozdenim  točkom se  redom dolazi na vodu.“ Da ne bi bilo nikave sumnje, pesnik“ Itake „u ovom čekanju  da se utoči voda na studnecu, otkriva ostake nekog prastarog rituala, a vodonoša koji u njemu učestvuje  je „žedan kamen na studnecu“ kao kod njegovog pesničkog kolege Tina : “Tako je u tom prašnom selu sačuvana velika poetičnost  završetka radova  i večernjeg skupljanja  na vodu.“

Reporterovom oku nije promaklo ništa što je popunjavalo raskršće ovog sremskog, a slovačkog ,sela: stara crkva,Slovačkidom ( desno) ;Sokolana, zdrvstvena stanica ( levo), zatim „sve ostalo što  može da ustreba „:hotel, apoteka,banka, čitav kvart kuća, imanje jedne jedine porodice srspke, Petrovića.“

Doživeti do četvtka : trgovina od muke

Dok ne dođe  četvrtak, nema ničega što bi bilo vredno spoemna, samo „prašni drum, prašni dudovi,guske, dva-tri gnezda roda po krovovima...“Sve bi to „spavalo u potpunoj tišini mrtvila septembarskog dana  da nije strašne žege Sunca „.

Četiri pesnikova sagovornika

Reportaža je struktuirana tako da je pored ličnih zapažanja i impresija veći njen deo ispunjen kazivanjima četiri  pesnikova sabesednika  od kojih su trojica veoma poznata i ugledna imena slovačkog kulturnog , verskog i javnog života : dr Vlada Vereš  u čijoj je kući u centru Pazve Crnjanski konačio,  Vladimior Hurban „farar sadašnji“, učitelj u Staroj Pazovi Ferdo Klatik i jedan od najimućnijih Pazovljana čije ime ne navodi kao ni imena nekoliko sagovrnika koje će sresti na pijaci, u četvrtak.

„U četvrtak sav taj kamenisani trg , pred crkvom,postaje, odvajkada ,živo tržište ,čuven pazar koji posećuju  kupci čak iz Vardrske Banovine ,  Bosne itd. „Reportera  je inetersovalo šta se tu prodaje sad „ u vreme krize“ , pa se tim pitanjem obratio „ jednom od najimućnijih Pazovljana   koji je baš počeo  da se pogađa oko para čizama „ , a ovaj se pokazao kao pravi eskpert za ublažavanje svetske eknomske krize , bar kod staropazovačkih Slovaka

Drži se Slovak i ne da se

“Šta sve ne izmišljamo da prodajemo tu „, odgovori nam on.“Drži se Slovak i ne da se.Naša nesreća je u tome da nemamo dovoljno zemlje.Naselili smo se ovde još 1770. ali nestašica zemlje muči nas od početka. Nas 7000 Slovaka i 2000 Srba što sačinjavamo stanovništvo Stare Patove bez Nemaca imamo na glavu svega 0,90 kat.jutara , odnosno 0, 76 kat.jutara. „

Slovakinje teraju svakoga da zarađuje svoj hleb i nema dronjaka na njihovim kućnim čeljadima

Zabeležio je reporter Crnjanski tog četvrtka, pazaronog dana ,u spetmebru 1932., sve što je čuo od svog sagovornika  ,“ jednog od najimućnijih Pazovljana“: da svu ostalu zemlju, ukupno 4000 kat., jutara u pazovačkom hataru u tzv Jarkovcu  drže graničari iz Sremskoh Karlovaca, po nekom starom pravu još iz doba Marije Terezije,“Stisli nas, pa ne daju nam maći.Da bi obradili tu zemlju , moramo da plaćamo arendu .Tako godišnje dajemo ogromne sume za zakup i već koliko godina.Preplatili smo mi tu zemlju već odavno više nego što vredi“.I savet reportera nije izostao:“Kako nam Bog da. Samo se manite graničara. To vam je moj savet.“

Kako su Slovaci iz Pazove  udarili na trgovinu pošto nemaju zemlje

Jedan od njimućnijh Pazovljana    je pred reporterom  održao „čas anatomije „ iz ekonomije,“ ispričavši mu: kako su Sloavci iz Pazove“ udarili u  trgovinu pošto nemaju zemlje,“kako svaki na svoje jutro zemlje hrani po četiri, po šest svinja,od kojih dve za sebe, a ostalo za prodaju, kako još bolje gazduju žene .Kako? Putuju.“Osam dinara je grašak. Nose ga u varoš.Jedna je namestila sina da cepa ualznice . Nema ni jedne da je prljava.Nema dronjaka . Žene teraju svakoga da zarađuje svoj hleb.“

Doktor Vereš u zdravstvenoj stanici kupa seljačku decu,radi tu  besplatno i prima svakog besplatno

U zdravstvenoj stanici , koja se nalazi  pored Sokolskog doma na putu prema Novom Sadu, reporetra „Vremena“ je dočekao  lekar dr Valda Vereš, „brat pokojnog slovačkog biskupa Vereša, velikog Jugoslovena“, izadnka najuglednije staropazovačke  slovačke porodice uz duhovnu dinastiju Hurbanovih.

„Ja ovde kupam seljačku decu“, rekao je dr Vereš repprteru Crnjanskom  i nastavio :“Nadam se da će im kupanje kad odrastu  postati navika  i da će kupatilo napraviti  i u svom seljačkom domu.Na pregled mi dolaze i mala deca , čak pozivaju i starije .Ne boje se da vade zube.Ni jedne epidemije u školi noije bilo. .. Radim ovde besplatno, primm svakog besplastno i mislim da je u tome snaga našeg pothvata ...Svako jutro mi ovde dajemo 40 šolja mleka, hleba,ovomaltine.

Svakako , ako pišete o tome,napišite  od jednog slkromnog  lekara da je ovo uređenje školskih poliklinika  i zdravstvenih stanica  nešto najrealnije u prosveti   na selu, u narodu i da  sa tim možemo  da se ponosimo. „

U hladovini porte stare crkve slušali  pesmu seljaka i orgulja

U hladovini porte  stare crkve ,slušali smo pesmu seljaka i orgulja, piše dalje Crnjanski u svojoj putopsinoj reportraži u kojoj detljno opisuje i božju službu i ceo ritual u evangelsitičko-slovačkoj crkvi u kojoj su“ljudi stajali levo,žene desno, sve u crnoj boji.  Nošnja je samo na devojakma raskošna, one stoje levo i desno od olatra  i pevaju iz molitvenika.“ Dok stare žene gledju u moltvenike  preko velikih naočara, „na zidu  kao brojevi totalizatera na trkama  stoje table sa brojem pesama  što se baš pevaju iz molitvenika. Da bi se babe i seljanke pri prelsitavanju lakše snašle.“

Ima nečeg melanholičnog  , ruskog u tom  slovačkom životu

Sledeći sagovrnik Crnjanskog bio je ferar sadašnji,g. Vladimir Hurban,potomak stare porodice sveštenika i književnika slovačkih koji je pričao rado o svojim seljacima i prošlosti Pazove.On je gosta odveo u parohiju „ što je gospodska i lepa  kao neka plemićka kurija,ili neki dom iz romana trurgenjevskih“. To je pobudilo reportera da zaključi kako ima „nečeg dobrog, melanholičnog, ruskog  u tom slovačkom životu što se odmah primeti“.

Slovaci 1848. masovno pošli u tabor srbski pod Karlovcima

Paroh ovdašnji je opširno pričao repoteru kako su u buni 1848.ti seljaci pošli pod vođestvom  velikog slavenofila Jozefa Hurbana u tabor  srpki pod Karlovcima da se bore protiv Mađara.“Mi se osećamo  Sloveni kao i vi i ne zaboravite da  veza sa  velikim slovenskim Severom ide  preko nas. Stara Pazova je  prva o svom trošku digla narodni dom, idite i vidite ga , pa ćete osetiti  da je slovenska uzajmanost i prošlost ovde          jošreljlan život“

„U mom narodu ima degeneracije“

Najugledniji Staropazovčanin , dr Vlado Vereš, u čijem domu će Crnjanski konačiti i kao prijatelja ga nekoliko puta spominjati osam godina kasnije u svojoj memoarskoj prozi“Kod Hiperborejaca „ ,požalio se  reporteru  lista „Vreme“ koji je došao u Staru Pazovu u sepetmbru 1932., da napravi anketu povodom osnivanja Slovačke matice i izbora slovačkog biskupa:“U mom narodu ima degeneracije  i nije baš sve ružičasto.Mi Slovaci ženimo se iz istog sela,čak iz iste ulice.Imam mnogo tuberkoloze, krajnika, ali i mnogo radosti u radu s decom.“

Ferar sadašnji, Vladimir Hurban, sam predstavlja svetla imena slovačke prošlosti

Romantičasrki zanos kojim je pričao ferar sadašnji, Vladimir Hurban , koji će postati najzanamenitiji i najplodniji slovački  dramski pisac  , sa svojim kultnim pseudonimom VHV ( Vladimir Hurban Vladinorv) , ali u to vreme manje poznat ,reporter  Crnjanski ovako tolkuje  čitaocvima „Vremena „:

-Oduševljenje paroha u Pazovi , tim razumnjivije,što on sam već predstavlja svetla imena slovačke prošlosti.Njegova mati bila je kći Jana Štura,sudije iz Trenčina u Slovačkoj, a Jan  je bio brat velikog  našeg Štura.Njegov otac  bio je sin pomenutog revolucionara 1848.Jozefa Hurbana , čiji je brat  Svetozar Hurban Vajanski  svetlo ime slovačkog političkog života.“

Moj Slovak koji je raden kao mrav  u ovo vreme se dobro drži

Ferar sadašnji se pred reporettom „Vremena  „podičio svojim s sunardinicma iz Pazove  zato što se „moj Slovak i u ovo vreme dobro drži, vredan je kao mrav.  „ Čak i decu da  bi mu privređiavala „otkida  od škole i šalje ih privremeno u svinjare i guskare , tako su namučena i zakržljala“ protiv čega se, narvno mora boriti.“Pitajte učitelja pa ćete videti kako se deca odvlače na rad.U petom razredu bilo je prošle godine  svega 12 učenica.Sve to ide siroto u sluškinje . To su one naše „Totoce „ u Beogradu.“

Šta svaka ,kuća mora da da mladi kad se „vidava „

Farar Hurban je upoznao reportera „Vremena „  i sa sadržajem  devojačke spreme,  jer da bi se devojka udala, ona mora sama sebi da  obezbedi  utvrđenu starim   običajima devojačku  spremu. Koja sadrži : „Tri postelje, jedan šifonjer, jedan kredenac,sto, četiri stolice, to mora svaka kuća da da mladi kad se „vidava „.Dve postelje od te tri  stoje u 'prednjoj izbi ' ( soba sa sokaka )  i u njima se ne spava.

A šta sve mora biti u  svakoj postenji

U svakoj postelji mora biti  tri ' vankuša'( jastuka ), po jedna 'duhna' (jorgan ) itd. Osim toga, odmah pri venčanju  devojka mora da ima 20 komada sukanja, 30 rubaca,10  ubrusa,30 ručnika, 20 posteljnih plahti,20 rekli,itd, itd.Sve to košta oko 12 hiljada dinara.Kao što vidite, ako kriza potraje, biće u Pazovi kriza braka.Nije lakše seljaku ni pri porođaju i krštenju ( kod Slovaka kad žena rodi kaže se 'povaljala se '),“ ispovedio se farar Hurban reporteru - putopiscu Milošu Crnjanskom.

Totica na skupoću i krizu odgovorila –džemperom

Ferar pazovački i dramski pisac takođe, Vladimir Hurban  ,je  se svom gostu  u zgradi   parohije „što je gospodska i lepa kao neka plemićka kurija , ili neki dom iz romana turgenjevskog  ispovedio: „Optimistički  ipak gledam na sudbinu svog naroda“ . A evo zašto :“Vidite, četvrtkom veliki je pazar u Pazovi.Pa znate li kako je odgovrila „Totica „ na skupoću ženskog odela?Ponela je džemper.I nosi ga stalno.Reformacija je odenula naš narod u jeftinu crninu,svečana njegova narodna nošnja vrlo je skupa,slovačka žena, na žalost,sad mora da priđe džemperu.Nemojte da smatrate to za uvredu, naša Srpkinja ,međutim,još uvek  je najlakomisleniji kupac na pazaru četvrtokom, kao frajle.Oko manufakture sve je sama Srbadija . Dajte  mi najskuplje-tako prilazi srbska seljanka tezgi prodavca“, pripoveda reporteru „Vremena“ farar pazovački,  Vladimir Hurban Vladirov , u književstvu nazva VHV.

Pitomi i veseli Slovaci

Divanio je danje pan farar svom uglednom gostu da „osnovna pitomost  i veselost Slovaka nije  promenjena ni sad u vreme ekonomskih teškoća.Zimu što nam ide čekaju svi veselo.Ona je doba klanja svinja ,jakih, obilnih veselja što ih zovu „zabijačke „.Tada  nije sramota da se obistini ona stara  zimska pesma :Gazdina ( domaćica ) se opila, v čepci vodu nosila.“

Učitelj Ferdo Klatik s ponosom pokazao Slovačku čitaonicu, punu seljaka

Četvrti sagovornik Crnjanskog, učitelj u Staroj  Pazovi Ferdo Klatik,češki  legionar, kazao je reporteru da u slovačkoj školi ima 18 učitelja i učiteljica, a onda mu je s ponosom pokazao Slovačku čitaonicu ,“ punu seljaka  što čitaju  i provode tu dane odmora bez alkohola.“ Pokazali su   Crnjanskom  i veliku dvoranu Slovenskog narodnog doma  u kojoj deluje  društvo mladih prijatelja pozorišta „što daju i sami interesantne  slovačke  drame i Čehova.

Impozantna organizovanost slovačkog sokolstva

A zatim su prešli  u Sokolanu gde je „oraganizovanost tog slovenskog  seljaštva  postala vidna „.Reporetaru su čitali napsie  sa zida Sokolane  :“Tko Sloven ,taj soko,““Ni koristi, ni slave „,“U desnici snaga, u srcu odvažnost, u misli Jugoslavija“.Šta je posle ovih napisa preostajalo  drugo Crnjanskom nego da konstatuje :“Izašli smo  iz Sokolane  začuđeni. Ne znaju naše defetiste , ni nepriajtelji spolja , da ima jedna bura u našoj zemlji koja im se sprema „.

Ali, to nije sve , jer „impozantna organizovanost slovačkog sokolstva  i škola je još ubedljivija kad se zageda u njine večernje zanatlijske i   šegrtske škole , u Pripravni kurs zemljoradničke škole, u večernji kurs devojačkog rada itd. 

Slovakinjama na službi u Beogardu često propada i duša i telo

Narodni lekar staropazovački i najugledniji žitelj ovog sela naseljenog  pretežno  „pitomim i veselim Slovacima , „ dr Vlada Vereš kao na ispovedi bio je iskren prema svom budućem prijatelju , velikom sprskom piscu Milošu Crnjanskom koji se u Staroj Pazovi pojavio kao reporter beogradskog lista  „Vreme „ , kad  mu je rekao, a oaj u reportaži objavio :“Pesimistički terba da govorimo mi Slovaci naročito o tom odlasku naših devojaka  na službu u Beograd.Tamo im propada često i duša i telo.Mnoge se prostituišu, vraćaju zaražene veneričnim olestima i truju nam selo „ , kaže nam opet lekar dr Vereš.

Poruka putopisca Crnjanskog iz  Stare Pazove

Opširni putopis iz Stare Pazove  koju je posetio kao repeprter „Vremena“ u spetembru 1932.poovodom osnivanja Slovačke matice i izbora slovačkog biskupa, Miloš Crnjanski ovako završava :
„Ta zemlja, dakle, na našem severu, gde se čuje pitoma pesma slovačka ,pomešana sa našom , zasužila je da joj obratimo više pažnje , i taj svet slovački,bart toliko, da mu decu , kao ni njegova sela , ne nazivamo „totskim“, ta  oni su nam  najbliža braća koja nas, zaista,neće postideti, Slovaci „.