Herojski podvig:Tražeći posao riješio da pomaže drugima

 

Zovem se kako se zovem već Zoran Maksimović “Makso” rođen sam u Sarajevu, ali zbog ovog nesretnog rata preselio sam se u Višegrad poslije Deytona. Prije početka traženja poslova bio sam aktivni profesionalni vojnik pod ugovorom do 2002 godine kad sam i posljednji put dobio pečat da sam negdje radio.Posao kao posao u Bosni je teško naći, a posebno u malim ruralnim sredinama kao Višegrad gdje se gleda ko si šta si, odakle si jesi li domaći ili izbjeglica, da li ti je neko u familiji bogat ili siromah itd.. da nenabrajam.

 

 

Pitate kako sam došao na ideju da pomažem drugima kad nemogu sam sebi da pomognem. Kažu  u Višegradu imaju ljudi koji imaju po dve ili tri plate i opet im loše, ja imam 100,00 maraka mjesečno i to zahvaljujući lokalnim vlastima iz prošlog mandata,ali 100 maraka na ovom vaktu.. stvarno je teško predeverati. Iako sam bez posla i na kraju sam odustao da ga tražim jer vidjevši stranačka, porodična ili ko zna kakva druga zapošljavanja ocijenio sam da u ovom gradu ima toliko sirotinje ,ali ima toliko intrigantnih ljudi koji ne znaju šta će sa parama , a samo kukaju.

 

 

Želio bih da napomenem da nisam samo pomagao ljudima putem Humanitarne pomoći, tu je bilo slučajnih gašenja požara 2 puta, skidanje nesretnih ljudi sa mostova nekoliko puta, spašavanje nesretnih ljudi po gradu prilikom nekakvih padova, udara itd, čak i stavljao sam svoju glavu na panj vršeći potragu za malim Milošem Todorovićem gdje sam došao u sukob sa zakonom.. zamalo, ali kažem sve radi neke Humanitarne stvari “Pomozite i vama će neko nekada da pomogne”.Da napomenem porodice kojima sam ja pokrenuo inicijativu za Humanitarnu pomoć okrenuo sam život za 360 stepeni. To je porodica: Karaman, Tošić,Pecirep,Milošević itd… nebih da ih nabrajam ima ih mnogo. Jednom dođem kod jedne porodice vidim njih masa u kući, kuka nesretna majka nemaju hljeba da jedu..kažem ja otvori frižider, ona otvori šta da vidite prazan, meni se stušilo okrenem se pravac grad u neki market imam nekih 100 maraka u džepu , ali odoh da ih potrošim.Da nebih puno pričao potrošio sam ih ali sam nahranio porodicu,. Imena i prezimena nebih da nabrajam radi privatnosti te iste familije. Ali kakav sam ti ja dežurni peh. Jedne prilike kroz prozor čujem čujem  u komšilukuneko doziva u pomoć, pogledam, ne kontam gdje je kad slučajno ugledah na jednom prozoru crni dim.Starija baka prevrnula šporet na drva uslijed naglog moždanog udara koji je dobila ne znaju ći šta uraditi dok vatrogasci dođu itd.. provalim kroz prozor visine neka 3 metra upadnem u stan izvučem ženu na sigurno , ugasim pod koji je počeo da gori  i širom otvorim vrata i prozore , pozovem hitnu , navedem šta je u pitanju  i oni je odmah odvezu u bolnicu.Bilo mi je drago što sam spasio jedan život,a uz to da je izgorio taj stan zgradaa je stara i vrlo brzo bi se proširilo na čitavu zgradu, otišla bi čitava u plamenu.

 

Najveća je tuga I ironija što ja koji sam kroz razne načine uspjeo da pomognem drugima nisam uspio da pomognem sebi, nemam posla, stambeno sam nezbrinut, zdravlje sve lošije, tako da asm zabrinut za naredne mjesece I godine koje dolaze.Da li će višegradski humanitarac I junak postati još jedna izgubljena duša u ovom gradu ili će naći način da prebrodi i svoje probleme.