Pregled publikacija ruske štampe na balkansku temu

U intervjuu listu Rosijskaja gazeta zamenik predsednika Saveta Federacije Rusije Aleksandar Toršin izneo je svoje utiske posle posete Kosovu, gde je boravio u svojstvu šefa posmatračke misije Međuparlamentarne skupštine država-članica ZND.
Začudila me je količina vojnte tehnike i ljudi u uniformi. Čak u Čečeniji u najgora vremena takvu koncentraciju vojnte tehnike nisam video. Kao što je poznato, ovaj kontigent KFOR-a bio je specijalno formiran radi podrške reda na Kosovu pod okriljem UN, nikakvih standarda te snage nemaju – čak su i šlemovi različiti. Kako se upravlja tim raznobojnim trupama teško je shvatiti, ali mi se učinilo da je pokrajina podeljena u suštini na okupacione zone i pre svega, naravno, trupe NATO država, govori Aleksandar Toršin.
Po mišljenju ruskog politikologa, realna opasnost po život za poreostale Srbe u pokrajini trenutno ne postoji, ali nije jasno kako će oni, pošto ne priznaju nezavisnost Kosova, živeti. Oni faktički nisu građani spostvene zemlje, obespravljeni su i nezaposleni.
Kosovo, po oceni gospodina Toršina, ne živi loše – ako se govori o Albancima. Industrije u zemlji nema, a kuće, pri čemu raskošne, niču kao pečurke posle kiše. Uzroke treba tražiti u prihodima od narkotika, trgovine oružjem, prodaje ukradenih automobila. Šta će Evropi takvo žarište pred vratima – za mene je nejasno, govori zamenik predsednika gornjeg doma ruskog parlamenta.
Po mišljenju gospodina Toršina, sada je glavno suzdržati se od usijavanja političkih strasti, dosledno nastaviti rusku diplomatsku liniju obnove pogaženih normi međunarodnog prava na platformi UN i u drugim diplomatskim formatima. Na samom Kosovu treba staviti akcenat na ispunjavanje sasvim konretnih zadataka. Reč je između ostalog o realizaciji poslovnih projekata zajedno sa ruskim regionima. To je podrška malom i srednjem biznisu, razvoj infrastrukture u regionima sa pretežno kompaktnim srpskim stanovništvom. Jedna od pravaca moglo bi biti opremanje mini-centrale uz našu pomoć, drugih ključnih objekata osiguranja privrednog života.
Drugi prioritetni pravac, po rečima ruskog političara, predstavlja proširenje saradnje putem viših i profesionalnih školskih ustanova. U tom slimslu prespektivni partner je Prištinski univerzitet. Već se priprema sporazum između Prištinskog univerziteta i Instituta ruskog jezika A. S. Puškin, na redu je Moskovski državni univerzitet Lomonosov.
Odgovorajući na pitanja dopisnika lista Rosijskaja gazeta treba li Rusija da učestvuje u obnovi crkava na Kosovu, Aleksandar Toršin je rekao: Nije tajna da proklamovana politika obnove kosovskih kulturnih i istorijskih spomenika od strane UN nailazi na ozbiljne poteškoće. Pa i kako je moguće postići uspeh ako neke zemlje – članice programa, otvoreno negiraju interese i religizona osećanja nelabanskog stanovništva? Primer koji govori za sebe – izgradnja kompleksa zdanja američke ambasade teče punomparom u blizii srpskog groblja u Prištii, bukvalno na ljudskim kostima. U tim uslovima upravo ruski napori mogu kardinalno da poboljšaju situaciju i da ne dozvole da se uništi pravoslavlje na Kosovu i Metohiji, koje se od davnina smatra pravoslavnim srcem Srbije. Bilo bi moguće početi putovanjima ruskih pravoslavnih hodočasnika na Kosovo i Metohiju. Ovde zaista ima šta da se vidi – u prvom redu veliki manastiri Visoki Dečani u Metohiji i Uspenja Sv. Bogorodice u Gračanici. Upredo sa tim može da se razmotri upućivanje ruskih monaha na rad na obnovi lokalnih svetinja i crkava. Verovatno bi trebalo razmisliti o praktičnom sadržaju ideje stvaranja specijalizovanog nevladinog fonda. Daje se prednost međunarodnom formatu, gde ne bi bila samo Rusija, već i zapadne hrišćanske države – Italija i Španija, koje šalju mirotvorce na Kosovo – oni bi osetili moralnu odgovornost za sudbinu hrišćanstva u pokrajini. Konačno, zašto da se ne organizuju na Kosovu omladinski letnji kampovi, u kojima bi se uporedo sa pružanjem praktične pomoći Srbima rešavao važan nacionalni zadatak patriotskog vaspiravanja mlade generacije ruskih građana, zaključuje na stranicama lista Rosijskaja gazeta zamenik predsednika Saveta federacije Rusije Aleksandar Toršin.
Nastavljamo pregled srpske štampe. Kao što je poznato, SAD su nezadovoljne tempom priznavanja nezavisnosti Kosova. Tempo riznavanja Kosova ne odgovara planiranom, i čak i najbliži saveznici Vašingtona nazivaju odvajanje ove pokrajine od Srbije „drugim Minhenom“, piše list RBK Dejli. Pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD Rozmari di Karlo boravila je u srpskoj pokrajini, na programu njene posete su bili sastanci sa rukovodiocima i uticajnim političarima iz redova Ablanaca, i oni su, po svemu sudeći, bili daleko od veselih. Nekakve pretenzije zvaničnoj Prištini ona je nesumnjivo izrekla, uobičajenih pobedonosnih replika na završnoj konferenciji za štampu nije bilo, rekao je za RBK Dejli jedan od novinara koji je boravio u Prištini.
Pododa za nezadovoljstvo Vašingtona ima mnogo – razmeštanje misije EUleks po podacima RBK Dejli odlaže se u najmanju ruku za jesen, pre svega zbog stava Moskve i Pekinga, koji su odbili da daju EU i NATO-u kontrolu nad situacijom u pokrajini. Osim toga, nema posebnog napretka ni po pitanju priznavanja nezakonito proglašene nezavisnosti Kosova – od 17. februara to je učinila svega 41 država sveta, mada su prvobitno vlasti u Prištini izjavile da se radi o preko sto zemalja koje su spremne da priznaju njihovu nezavisnost. Šta više, čak i vlasti onih zemalja koje su pod pritiskom SAD ipak bile primorane da odobre aneksiju Kosova, čine to sa veoma ozbiljnim ogradama.
Tipičan primer je situacija oko Češke, čija vlada je prošle nedelje iz trećeg ili četvrtog pokušaja ipak objavila uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Prištinom. Odmah posle toga češkoj javnosti i Beogradu obratio se predsednik zemlje Vaclav Klaus, saopštivši da ga nikada u životu nije bilo toliko sramota. Isto tako žestoko ocenio je tak korak zvaničnog Praga bivši ministar inostranih posloa zemlje, borac protiv komunizma i bivši predstavnik UN za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji Jirži Dinstbir, koji je nazvao odvajanje Kosova „drugom Minhenskom zaverom“.
List RBK Dejli navodi mišljenje beogradskog analitičara Aleksandra Lukača, koji je uveren da su rezerve priznavanja Kosova SAD praktično iscrple i da mogu da računaju na još 10-15 siromašnih država koje će se složiti na to za garancije pružanja pomoći u hrani. Ali to za legitimizaciju NATO-države stvorene na Kosovu nije dovoljno.
Kako piše rusko izdanje, prema planu Stejdepartmenta SAD do septembarske sednice Generalne skupštine UN nezavisnost Kosova treba da prizna još najmanje 97 zemalja. To bi bila osnova za početak diskusije u UN o stupanju samoproglašene države u tu organizaciju. Sada je jasno da Vašington i Priština ne mogu da postignu željeni rezultat u zadatom roku – počigledno u tome se i krije razlog razdražljivosti američkih diplomata u odnosu prema svojim albanskim štićenicima.
Gde je široki međunarodni proboj u korist priznanja pravedne stvari kosovskih Albanaca? – pita elektronsko izdanje KM-Njuz. Nema ga, evo u čemu je nevolja. Na kraju je diplomatski „blickrig“ međunarodnog priznanja Kosova koji je je pokrenuo Vašington dožieo neuspeh. Ali Amerikanci ne mogu sami da priznaju svoj sopstveni fijasko. Oni su našli dežurnog krivca: za neuspeh blickriga ispostavili su se krivim kosovski Albanci koji loše realizuju blistavo zamišljen projekat.
Da, većina evropskih zemalja priznala je Kosovo. Ali čak među zemljama EU 5 članica odbilo je da to učini, nastavlja izdanje KM-Njuz. Pa i u muslimanskom svetu očigledo nije sa oduševljenjem primljena u suštini nelegitimna formula proglašenja kosovske nezavisnosti. A ostali svet uopšte nije primio „suverenitet“ Prištine. Dovoljno je podsetiti da su se na nedavnom sastanku ministara inostranih poslova Rusije, Indije i Kine u Jekaterinburgu te tri države izjasnile za obnovu dijaloga između kosovskih Albanaca i Srba radi traženja rešenja kosovskog problema koje bi odgovaralo svima.