Jelica Kurjak: rezultati višegodišnjeg uspešnog službovanja

Gost današnje emisije "Poslovni razgovori" je sada već bivša ambasadorka Republike Srbije Jelica Kurjak, sa kojom je naša stalna autorka Jovana Vukotić razgovarala o ekonomskoj krizi, konkurenciji na ruskom tržištu i, naravno, odnosima naše dve zemlje.

- Ove godine, tačno 5.decembra završavam mandat kao ambasador u trajanju od 4 godine. Moram da naglasim da sam ja ovde ukupno 11 i po godina i veoma se ponosim što sam tako dugi period bila. Radila sam na različitim poslovima, prvo kao prvi savetnik, zatim ministar savetnik. Radila sam u tri navrata kao otpravnik poslova i na kraju kao ambasador. Iako nisam profesionalni diplomata, sama činjenica da sam ostala toliko i da sam prošla kroz tri države govori da sam „dobar đak“. Kada kažem kroz tri države, imam u vidu to da sam ovde došla kao predstavnik Savezne republike Jugoslavije, potom sam radila kao predstavnik državne tvorevine Srbija i Crna Gora. Pošto smo se „razveli“ sa Crnom Gorom, od 2006.godine počinjem da radim kao otpravnik poslova Republike Srbije, samostalne države.

Kako je prolazilo vreme tih 2000.-tih godina, menjale su se i vlade, na vlast su dolazili jedni, odlazili drugi. Ovde bih želela naglasiti jedan momenat- a to je da se svo to vreme Srbija oporavljala. Možda zvuči banalno i beznačajno, ali oni koji se bave biznisom, oni će me dobro razumeti. Dakle, uvek sam rado odlazila na sajmove kada su se predstavljala naša preduzeća. Iz godine u godinu- mi smo bili sve bolji. Počevši od dizajna, do toga kako se predstavljamo. U početku je to izgledalo veoma skromno u svakom pogledu, a danas se nalazimo u jednoj pristojnoj sredini. To je jedan primer da se Srbija polako oporavlja.

Naravno, efekti ekonomske krize, koja je u međuvremenu počela, su se jako osetili. Nije se osetilo na našim odnosima ukupno, nego se osetilo u tome šta smo mi mogli da ponudimo i promet je veom pao. U poslednjih godinu dana i u drugoj polovini prošle godine, oseća se polako podizanje prometa, tako da smo sada negde na dve trećine onoga što je bilo do krize.

Ono što je sve vreme zapaženo je nedostatak naših kapaciteta. Ovo je tržište koje ne može da se napuni - pre svega Moskva, Peterburg, veliki gradovi, a da ne govorimo o unutrašnjosti Rusije. Naši preduzetnici kada krenu ovde da izvoze, ne da im je potreban jedan kamion dnevno, nego i 10 i više. A mi nažalost, nismo u mogućnosti da ovo tržište snabdevamo kontinuirano. Kvalitet naših proizvoda raste. Kako bismo opstali na ovom ogromnom tržištu, moramo da se vežemo za neke velike sisteme. A tamo su ušli već svi- od preduzeća iz Evrope, preko Latinske Amerike do Južne Afrike itd. Danas uopšte nije lako ni uće, konkurencija je velika. Ali, važno je to što polako ulazimo. I još nešto: otvaramo svoja predstavništva! Farmakom je otvorio svoje predstavništvo, što je jako lepo posle Hemofarma, to j druga firma koja hoće da investira u rusko tržište.

Ukupno gledajući, ekonomski se pomeramo, rastemo. Naravno, svi bi mi hteli mnogo brže i više, ali se bojim da mi dole kod nas nismo za to dovoljno organizovani.

Gospođo Kurjak, kako ocenjujete razvoj rusko-srbskih odnosa tokom perioda vašeg službovanja na mestu ambasadorke?

Što se tiče političkih odnosa, mi smo sve vreme uživali jednu stabilnu podršku Rusije.

Bez rezerve je Rusija uvek ostajala na principijelnim pozicijama poštovanja međunarodnog prava, normi u okviru UN. To što drugi nisu poštovali, Rusija je na to, da ponovim, dosledno upućivala kritike. Sami smo svedoci da su odavno poremećeni odnosi na međunarodnoj sceni. Prvo se nešto uradi, pa se potom traži opravdanje u međunarodnim organizacijama. Nažalost, mi smo bili najneposrednije žrtve i na sebi osetili takav jedan trend.

Najpre ću naglasiti situaciju oko Kosova, jer sam upravo u to vreme bila u Moskvi i pratila situaciju postojano. Doista, Rusija je počev od Kontakt grupe do bilateralne saradnje, preko međunarodnih organizacija uvek isticala da se svi sporovi moraju rešavati mirnim putem, da se moraju poštovati granice utvrđene Helsinškim dogovorom. Rusija je uvek smatrala da je Srbija principijelni borac za očuvanje svog teritorijalnog integriteta kada se govori o Kosovu.Nažalost, u međunarodnim odnosima išlo je to nekim drugim tokovima. Ponoviću ono što sam rekla u Ministarstvu spoljnih poslova, na oproštajnom ručku, zameniku ministra Vladimiru Titovu- da nije bilo Rusije, mi bismo danas bili u mnogo lošijoj situaciji što se tiče ne samo ostvarenja nacionalnog interesa, već i očuvanja sopstvenog lica i sopstvenog nacionalnog identiteta. Sa Rusijom imamo gotovo identične poglede po mnogim pitanjiima u međunarodnim odnosima.

Ali, treba biti realan, mi nismo velika zemlja. Mi smo geografski u Evropi u jednom području koje je permanentno turbulentno, koje traži puteve stabilizacije. Rusija je sama po sebi velika zemlja i pripada jednoj drugoj grupi zemalja- grupi zemalja G20, G8, BRIKS itd.

Rusija je za nas strateški, ekonomski, politički partner i to tako treba da ostane. I ko god bio u vlasti kod nas treba to da ima na umu, a vlasti se menjaju, ostaju nacionalni interesi i mislim da ih treba ostvarivati dosledno. Državni i nacionalni interesi nisu od danas do sutra, već na dugi rok.

Uvek sam imala dobre kontakte ovde i u vertiklanoj i u horizontalnoj strukturi vlasti. Čak neki ljudi na visokim funkcijama, postali su mi veoma bliski. Odavde nosim veoma dobre uspomene kao čovek. Kao profesionalac, veoma sam zadovoljna kako smo zajedno rešavali mnoga pitanja, a posebno sam zadovoljna što su redovno i veoma dinamično održavani kontakti na visokom i na najvišem nivou. Za ovo vreme koliko sam ovde, tadašnji predsednik Tadić je bio 3 puta, predsednik Nikolić 2 puta, predsednik Putin jednom, predsednik Medvedev je bio jednom, da ne govorim o ministarskim sastancima, redovnim konsultacijama. Potpisali smo energetski sporazum, veoma sam zadovoljna što sam u tome učestvovala. Potpisali smo 15 sporazuma iz različitih oblasti, što je veoma važno jer pokazuje da je i zakonodovno- pravna struktura dobra. Predstoji nam da potpišemo i deklaraciju o strateškom partnerstvu koju mi već imamo sa nekim zemljama, Rusija ima sa mnogim, a za nas je to veoma važno politički. I poslednje, ali ne i manje bitno, kao profesor po vokaciji i kao majka čija deca ovde studiraju, želim da potpišemo Sporazum o priznanju diploma i naučnih zvanja.