Srpska „elita“i mediji ignorisali Vidovdanski marš

Čitaoci "Politike" ili lista "Danas", kao i gledaoci RTS ili B92, u jednoj stvari se nalaze na istom. Ako su pratili samo "svoje" medije, onda zasigurno ne znaju da se u Srbiji dogodio "Vidovdanski marš"; ne znaju da je sedamdesetoro ljudi, među kojima i šest žena, prošlo kroz Srbiju, od Vračara do Gazimestana; ne znaju šta se sve na tom putu dešavalo; gde su, uopšte, ti putnici spavali; kuda su išli i koga su videli; šta se desilo kada su prešli administrativnu liniju prema Kosovu; kako su ih dočekali američki vojnici, a kako albanski policajci; šta je bilo na kraju puta i da li im se put isplatio.
    
     Pošto veliki ili ozbiljni mediji nisu o tome izveštavali, stvar kao da se nije ni dogodila. A ako se nije dogodila, ne može biti ni posledica. U velikim medijima se nešto slično mislilo i početkom jula 1992. Tada je grupa studenata krenula pešice iz Niša za Beograd. Želeli su da protestuju kod predsednika Republike i da traže promene. Oni iz medija koji su tada ignorisali ove putnike sve teže su, docnije, mogli da objasne svojim čitaocima i gledaocima šta se u Srbiji zapravo događa. Morali su sve više toga da ignorišu. Sve dok promena nije postala tako velika da ih je udarila u lice. Od toga im nekako i danas bride obrazi. Kada se šire razmišlja, upada u oči ignorancija koju naša medijska i kulturna elita pokazuje prema čitavom jednom delu društva. Ne treba biti ni sociolog, niti analitičar, pa videti da je taj društveni segment vrlo dinamičan. U tom svetu, "nevidljivom" samo zato što nećemo ni da ga pogledamo, postoje fenomeni koje smo davno zaboravili.
    
     U njemu se, recimo, građanske i književne tribine ne sastoje samo iz ritualnih monologa trojice profesora ispred publike od petoro staraca; ne, tu su tribine kao u najboljim osamdesetim: uzbudljiva svedočenja ličnog životnog i političkog stava, uzbudljiva svedočenja pred publikom sastavljenom od stotinu isto tako uzbuđenih slušalaca. Uopšte, ako su igde u Srbiji tribine žive, one su žive u tom svetu.
     U tom svetu žive i knjige o kojima nećete pročitati ni slovo u kulturnim rubrikama; o kojima nećete čuti ni reč u "minutima za kulturu" naših televizija; za koju ni jedna "kulturna poslenica" ili "pomoćnik ministra za kulturu" neće dati ni paru. Pa ipak, te knjige - čiji su pisci, katkad, živeli davno i u dalekim zemljama - nalaze put do čitaoca; neke od tih knjiga se rasprodaju već posle nekoliko nedelja; neke od njih su toliko tražene da idu od ruke do ruke, u već ishabanim omotnicama; o njima se priča dugo, strasno i sa zanosom. I uopšte, ako su igde u Srbiji knjige žive, one su žive upravo u tom svetu.
    
     U tom svetu građanska udruženja i nevladine inicijative nisu prazne ljušture; tu se NVO ne sastoje samo od jedne namrštene gospođe, ili od jednog namrštenog gospodina, sa deviznim računom i faksom za slanje ljutitih saopštenja (ili još ljućih izveštaja); ne, to su prave, žive organizacije građana koji traže odgovore, rade na sebi i drugima, ili pokušavaju da poprave okruženje; u tim udruženjima zbilja ima spremnosti da se uloži sopstveno vreme i snaga u stvar koja je opšta, koja ne donosi sinekure, ne podrazumeva "projekte", i ne završava se još jednim putovanjem na međunarodnu konferenciju. I uopšte, ako su igde u Srbiji žive građanske inicijative, one su žive upravo u tom svetu.
    
     Taj svet preziremo jer nam se čini da je mali i bizaran. Ali, to nisu ljubitelji NLO, to nije sekta punog Meseca. Otidite nedeljom u najbližu crkvu i shvatićete o čemu govorim. Videćete koliko je ljudi. Tako je gotovo svake nedelje i u gotovo svim crkvama. Ako dugo niste bili u crkvi, iznenadićete se. Promena je mnogo i kada je reč o učešću ljudi u službi, i kada je reč o čitavoj atmosferi. A te promene se i dalje dešavaju. I nije teško zamisliti kako će sve izgledati za nekoliko godina.
     Još nešto: ti ljudi nisu ni Nacionalni stroj, ni Garda cara Lazara. To je jeftin propagandni trik. Čitav jedan bogat i raznovrstan deo našeg društva eliminiše se tako što se u vest ubaci samo jedna rečenica: "u pitanju je organizacija koja se u svojim akcijama udružuje sa Nacionalnim strojem" (vidi vesti B92 za 26. jun). Ali, to nisu ni nacisti, ni ludaci, ni pedofili. To nisu nikakvi militantni ekstremisti povezani sa "Crkvom i Akademijom". To su obični i, uglavnom, veoma pristojni ljudi. Neki od njih su čak daleko obrazovaniji i boljeg karaktera od novinara koji ih tako cinično diskvalifikuju.
    
     Srpska elita može i dalje da ignoriše taj svet. Ali ne zadugo. Jedan pokret je na pomolu. Tih, ali širok i poprilično dubok, taj pokret se pomalja u talasima. Ako dobro pogledate, videćete da je svaki sledeći talas veći. Oni koji su čuli za plimu znaju šta to znači. Oni koji je ne priznaju (jer, "u modernom svetu nema tako retrogradnih pojava") neka samo nastave da leže na pesku. I neka se posle ne žale kako ih je voda iznenadila. I kako su morali dugo i naporno da plivaju.
    
     Vidovdanski marš kao vid protesta
    
     Ono o čemu gospodin Antonić u svom osvrtu nije govorio je možda i važnije. „Vidovdanski marš“ je udružena akcija desetak nacionalno svesnih organizacija i pokreta koji su se u ovu akciju stvarnog pešačenja od Beograda do spomenika Kosovskim junacima na Gazimestanu odlučili kao vid protesta. Protest protivu aktuelnih vlasti u Beogradu koji su zaboravili ko su, a o Srpstvu „razmišljaju“ samo kroz puzeću politiku pred svim uz bezuslovni i apriorni ulazak u NATO, Evro-Atlantske integracije i EU. Upravo u one organizacije i strukture koje nam već 17 godina svakodnevno i praktično pokazuju da su neprijateljski raspoloženi prema nama Srbima. Koji su sva „rešenja“ raznih separatističkih pokreta rešavali isključivo na uštrb Srba i srpskih etničkih prostora.
     Marš je bio simbolično udruživanje, gde su sve organizaciji i pokreti dali po nekoliko svojih predstavnika jer masovnije izvođenje akcije marša nije se moglo ni realizovati, jer su protivu toga bili Umnik, Šiptari ali zajedno sa njima i „naše“ srpsko rukovodstvo. Zato je u medijima i prećutana jedna takva izuzetno naporna akcija koja je trajala punih 12 dana. Bilo je to predug put koji je trebalo prepešačiti a samo deo od Kosovske Mitrovice do Gazimestana (32 km) išlo se autobusima po izričitom nalogu Umnika i KPS (Kosovske policije). Naše vlasti ovu akciju ničim nisu pomogle, sabotirajući je na sve načine a najviše medijski jer ni jedan od značajnijih medija nije o tome ništa izveštavao iako ih je neumorno pratilo više novinara i TV ekipa.
     Spavalo se na podu, pijačnim tezgama, gde se stiglo, ali najnepijatniji su svakako bili žuljevi
     Bez ikakve pomoći, sami finansirajući sve, bez medicinske ekipe, sa mnogo žuljeva i zavijenim nogama, spavajući na zemlji ili pijačnim tezgama ova uporna grupa stigla je na cilj - Gazimestan. Ono što im je bilo najteže i krajnje ponižavajuće, je ponašanje Umnika a posebno KPS, koji su ih od ulaska na Kosmet stalno zaustavljali pretresali po deseti put, oduzimajući im zastave pa čak i sve delove lične odeće na kojima se nalazilo bilo kavo obeležje Srbije. Gospodin ministar za KiM Samarđić je stigao udobnim kolima direktna pred spomenik Kosovskim junacima bez ikakvog interesovanja za sva maltretiranja od strane Umnika i KPS-a. Došao je da se slika, ali ga na ovim slikama nema jer je ovu akciju doživljavao kao nešto njemu suprotstavljeno???
       
    
     Bezrazložnih pretresa, oduzimanja zastava i ostalog obeležja Srpstva sa jedinim ciljem ponižavanja
     bilo je na svakom koraku od strane Umnik-a i KPS-a, a bilo je i hapšenja.
      Jedini koji su ovu grupu hrabrih primili sa oduševljenjem bili su kosmetski Srbi, nudeći svoju pomoć u oslobađanju dvojice članova marša koje KPS čak i uhapsio zbog „neprimerenih“ obeležja na njihovim majcama. Energičnom akcijom aktivista iz severnog dela Kos. Mitrovice uhapšeni su kroz nekoliko sati pušteni. U Kos. Mitrovici im je priređen masovan i svečani doček a u mnogim selima Od Mitrovice do Gračanice dočekivani su kao što se i na ovim slikama vidi, hlebom i solju simbolikom kojom se dočekuju najdraži gosti. Bilo je tu i narodnog veselja. Vidovdan je veliki prazni posebno za Srbe sa Kosmeta, a za praznik se mora i obući i pojesti najbolje, makar se sutra i gladovalo.
     Pojedini učesnici Vidovdanskog marša imali su i neke posebne ali lepe „obaveze“. Naime jedna od učesnica marša – Vesna Mijajlović je predsednica dobrotvorna organizacije „Sanovila“ koja je vrlo često na Kosmetu ne kao gost već kao žena potpuno predana da svojim sunarodnicima pomogne. Organizovala je mnoštvo humanitarnih akcija pomažući toj srpskoj sirotinji da što lakše prebrode ove teške dane faktičkog ropstva. Nju su sa posebnom pažnjom željno iščekivali u dva velika srpska sela na Kosmetu i tamo se moralo otići sa ranjavim nogama dok su se mnogi učesnici marša odmarali. Evo šta nam je ona izjavila:
     U toku Vidovdanskog marša, svečano su otvorena i dečija obdaništa u selu Plemetina i Babin Most, koje je kompletno opremila „Dobrotvorna organizacija Sanovila“ još prošle godine. U obdaništu u Plemetini zaposlilo se preko 30 Srba, a u Babinom Mostu se još uvek ne zna tačan broj onih koji će tu raditi. Opremu, koju je naša organizacija obezbedila, biće dovoljna za veći broj obdaništa na Kosovu i Metohiji. U nekoliko akcija obezbeđeno je 5 ogromnih šlepera: ormarića, krevetića, dečijih dušeka, stolova, stolica i tepiha, zatim malih stoličica, dečije wc šolje, lavaboi, igračke….Obezbeđeno je dosta školskog i ostalog pribora i inventara koji su predškolskoj i školskoj deci neophodna. Nadam se da će u skorijoj budućnosti biti otvoreno još neko obdanište što direktno ne zavisi od naše organizacije već najviše od dozvole Ministarstva prosvete i Koordinacionog centra za KiM. Na fotografijama u prilogu, može se videti samo deo atmosfere sa svečanog otvaranja nekih od tih objekata. Kako je baš tog 27-mog bio delomično i dan odmora u Kosovskoj Mitrovici za sve učesnike Vidovdanskog marša, imala sam vremena i mogućnost da kao predsednik organizacije „Sanovila“ prisustvujem na nekim od tih svečanih otvaranja obdaništa – rekla nam je Vesna Mijailović koja je sajtu „srpska politika“ posla i sve ove fotografije koje smo uz ovaj tek aranžirali.