Povećanje statusa Palestine u UN ne rešava stare probleme

Sa ogromnom većinom glasova u Generalnoj skupštini UN, Palestina je dobila status zemlje posmatrača. Prema mišljenju Moskve (koja je glasala "za"), poboljšanje statusa Palestine, pomoći će nastavku dijaloga između Palestinaca i Izraelaca. Eksperi po ovoj temi su podeljeni na optimiste i pesimiste.

Palestinci su danas puni radosti. Po njihovom mišljenju, do proglašenja suvereniteta je ostao samo još jedan korak. Međutim, glavna prepreka ka punoj palestinskoj državnosti su oni sami. U stvari, faktički Palestinska autonomija je samo jedan od dva entiteta u kojima oni žive na Zapadnoj obali. Tamo je na vlasti Fatah. Ovu organizaciju je osnovao 1957. godine, budući lider PLO, Jaser Arafat. Od tada, pokret je prešao dug put od čisto terorističkih metoda borbe (najupečatljiviji primer: hvatanje i ubistvo jedanaest izraelskih sportista na Olimpijskim igrama '72 u Minhenu) do de fakto priznavanje Izraela i izbora za mirno rešavanje sukoba. Važno je napomenuti da se Arafat uvek zalagao za sekularni karakter buduće palestinske države.

Fatahov rival u Gazi je Hamas. Njegov krajnji cilj je stvaranje muslimanskog kalifata i oslobođenje Palestine od cionista. Ova dva pokreta imaju različite ciljeve. Prvi su sekularni nacionalisti, a drugi islamistički internacionalisti, koji nisu zainteresovani za stvaranje nacionalne palestinske države. Razlika je na konceptualnom nivou i izuzetno ju je teško prevazići.

Druga važna tačka - Palestina finansijski zavisi od Izraela i SAD. Palestincima je ekonomski štetno izazivati Zapad. Međutim, oni su se odlučili na ovaj korak, ignorišući moguće negativne posledice. Prema mišljenju urednika časopisa "Rusija u globalnoj politici" Fjodora Lukijanova:

- U Ramali su svestni da se situacija dramatično menja. Potrebno ju je nekako iskoristiti. Palestina je, paradoksalno, s jedne strane, u centru svih zbivanja, a sa druge strane, ona, iskreno, nikome ne treba u arapskom svetu. To je dobro retoričko sredstvo. Ali sudbina palestinskog naroda je za njih zadnja rupa na svirali. Tužna ironija je da status Palestine raste kada projekat palestinske države umire, pre svega u onom obliku u kojem je pre 20 godina smišljen i planiran – tzv. mirovni proces. Rat u Gazi je još jednom podsetio, prvo, da tamo neće biti nikakve države, a drugo, da Mahmud Abas nije u centru pažnje. Palestinsko pitanje, ako i bude rešavano, imaće sasvim drugačiju sudbinu i biće povezano sa drugom državom, koja se zove Jordan. Nema sumnje da se tamo situacija ljulja: Salafiti su aktivni, Katar pomaže, "Braća muslimani" okreću pogled na drugu stranu, ka sledećem plenu. Zašto Jordan? To je država u kojoj su 70% stanovništva - Palestinci. To je gorak paradoks. S jedne strane, mi ćemo se kretati ka priznavanju palestinske teritorije, koju su izmislili na travnjaku Bele kuće (dobivši Nobelovu nagradu za to.), a sa druge, prava Palestina, sa velikim sukobima i nepredvidivim posledicama će biti formirana na drugoj teritoriji.

Međutim, međunarodna zajednica ne može odustati od bliskoistočnog mirovnog procesa. Region je ključ globalne stabilnosti. Uprkos kritikama (često s pravom), kvartet međunarodnih posrednika (Rusija, SAD, UN i EU) treba da nastave sa sprovođenjem "mape puta", pošto drugi način ne postoji. Međutim, vodeće vlade moraju razmotriti radikalnu modernizaciju pristupa Bliskoistočnom rešenju. Nadajmo se da podizanje statusa Palestine u Ujedinjenim nacijama (sa još uvek slabo predvidljivim, ali prilično ozbiljnim posledicama) podstiče razmišljanje o ovome.

Sergej Duz,