Dragomir Anđelković: Evroatlantsko pumpanje tenzija u BiH

Sredinom 1918. jedan američki senator hirurški tačno je konstatovao ono što važi za svaki oružani (i politički) sukob:„Kada dođe do objave rata, prva žrtva je istina“. Tada do krajnosti proradi subjektivnost, te više ni najmanje nije bitno kako stvari uistinu stoje, već isključivo šta je korisno za postizanje ratnog cilja. To mi je palo na pamet dok sam čitao o novoj seriji bezočnih optužbi na račun Republike Srpske, koje je u svom izveštaju upućenom Savetu bezbednosti OUN izneo visoki predstavnik Valentin Incko. Njegovo ponašanje postaje shvatljivo tek kada se sagleda u ključu crne propagande. Jer, on i dalje vodi propagandni rat za račun evroatlantskih snaga koje su ga ustoličile da služi njihovim hegemonističkim interesima, a ne pomirenju u BiH.

USTOLIČNJE GUVERNERA
 
Dejtonskim sporazum – da se podsetimo – uvedena je funkcija visokog predstavnika za BiH. Zamišljeno je da on i njegova – posle Dejtona stvorena (i otuda pod znakom pitanja legitimiteta) – administracija (OHR), nadgledaju sprovođenje mirovnog sporazuma. Visokog predstavnika predlaže Upravni odbor Saveta za implementaciju mira (SIM), a imenuje ga Savet bezbednosti OUN. Upravni odbor SIM-a sačinjavaju relevantne zemlje, uključujući i Rusiju, ali u njemu potrebnu većinu za donošenje odluka ima evroatlantski blok.
Pošto je okončan oružani sukob, visoki predstavnik je stoga lako postao sredstvo nove, mirnodopske etape, agresije na RS. Zapadu je bilo bitno da uspostavi svoje snažno vojnopolitičko, NVO i medijsko prisustvo u Srbskoj, ali je u početku izbegavao konfrontacije. Kada je kreirao operativne mogućnosti za naturanje svoje volje bez upotrebe oružja, u decembru 1997. godine, stvoreni su i pravni preduslovi za suštinsku okupaciju BiH. Na Bonskoj konferenciji SIM-a, visokom predstavniku data su diktatorska ovlašćenja.
Pod obrazloženjem da narodi BiH ne mogu da se dogovore oko sprovođenja potrebnih reformi i pune primene mirovnog sporazuma, on je dobio pravo da nameće privremena rešenja (uključujući i promene ustava, koje ne bi, navodno, suštinski izmenile principe Dejtona). Visoki predstavnik je stekao izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast – po uzoru na nekadašnje britanske kolonijalne guvernere – koja je bila iznad legalno izabranih organa entiteta i BiH. Ipak, bez obzira na to što su stvoreni pravni i faktički osnovi za to, Zapad ni tada nije krenuo u ofanzivu radi nametanja ozbiljnije centralizacije BiH. Dok je na vlasti bio Slobodan Milošević, Vašington i Brisel nisu želeli da otvaraju nove frontove u RS, koja bi u to vreme imala snažnu potporu Srbije.

OKUPACIONE MANIPULACIJE
Stvari su u antidejtonskom pravcu forsirano krenule početkom 21. veka, pošto je u Srbiji uspešno organizovana prva u nizu „narandžastih revolucija“. U BiH je otpočela operacija nametnutog transformisanja – te prema izvornim dejtonskim aranžmanima nesumnjivo postmoderne konfederacije (iako se zbog protivljenja muslimanske strane i njenih stranih mentora ona formalno ne spominje) – u neki vid labave federacije. Jasno, i to je bosansko-hercegovačkim muslimanima, koji su takve procese zdušno podržavali, bilo predstavljeno samo kao etapa na putu mnogo ozbiljnije centralizacije BiH.
Međutim, ni ona u zaokruženom vidu nije u interesu onih koji stoje iza okupacije BiH. U toj zemlji oni žele poluhaotično stanje koje njima omogućava arbitražu i trajno vojnopolitičko prisustvo. Tokom protekle decenije, Banja Luka se nalazila pod kontinuiranim, većim ili manjim pritiskom, da prihvati prenošenje dela ingerencija koje pripadaju entitetima na nivo zajedničke organe BiH, koji nemaju kapacitet da preuzmu datu vlast. U početku, uz pomoć brutalnih pretnji i smenjivanja državnih funkcionera RS, neka rešenja tog tipa nametnuta su Srbskoj. Međutim, od kada je Dodik učvrstio svoju vlast, a globalni odnosi počeli da se menjaju na štetu Zapada, RS se odlučno oduprla daljoj centralizaciji. Stala je na put otimanju ovlašćenja od entiteta, a visokom predstavniku su postepeno „skresana krila“, tako da on više nije u situaciji da posegne za svim onim ovlašćenjima koja formalno ima. Tako je došlo do asimetrične institucionalne paralize u BiH. Dok je RS očuvala srž svoje državnosti, drugi entitet, koji se nije opirao tuđinskom mešetarenju, potonuo je u opšte rasulo.

VERBALNI RAT
Sarajevo i OHR naizgled žele isto. No, tako je samo na površini. Dok muslimanski političari robuju iluziji da BiH mogu da pretvore u skoro unitarnu državu pod svojom hegemonijom, stranci, to bi stalno trebalo ponavljati, zloupotrebljavaju njihove nerealne želje, sa ciljem da nametanjem polovičnih i neodrživih „rešenja“ stvore nedorečen sistem koji može da funkcioniše samo uz njihovo mešanje. Tako obezbeđuju sebi svrhu postojanja, a NATO-u balkanski komad zemlje sa kojim može nesmetano da manipuliše (skoro kao sa KiM). Ali, kako god bilo, i Sarajevu i OHR-u, Banja Luka je, kako smo mogli da vidimo, „pomrsila konce“. Otuda, sada ima toliko laži, optužbi, pa i pretnji, usmerenih ka državnom vrhu RS.
No, ni on, i to s pravom, za takvo ponašanje ne ostaje dužan. Primera radi, Dodik je, u svom borbenom stilu, pre neki dan za okupacionog guvernera rekao sledeće:„On je lažov koji je napravio institucionalnu krizu u BiH, a zatim manipulacijama i zamenama teza je u svom izveštaju Savetu bezbednosti UN Republiku Srpsku optužio za rušenje Dejtona“. To je bila reakcija na verbalnu „kap“ koja je prepunila kofu žuči šefa zapadne srpske države. Nju su predstavljale sledeće Inckove reči:„Izjave koje su dolazile od vodećih političkih ličnosti iz RS, kao i akcije pokrenute od tih istih ljudi kako bi se nastavilo s nagrizanjem nadležnosti same države, produbljuju sumnje u suštinsku predanost političkog vodstva u RS prema najosnovnijim aspektima Dejtonskog mirovnog sporazuma – suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“.

MUDROST U NAZNAKAMA                                                                                      
Bio nam simpatičan ili ne, Milorad Dodik – odnosno podržavao neko u Sarajevu, pa čak i u antisrbskom NVO i političkom sektoru u Beogradu, centralizaciju BiH – jedno su lična opredeljenja, a drugo činjenice. Sada govorimo o njima. Neosporna istina je da RS ne negira dejtonske nadležnosti BiH, odnosno ne pokušava da ih uzurpira. Sve je obrnuto. Navodno u ime BiH, a zapravo za svoj račun, to je činila okupaciona uprava sa ingerencijama koje pripadaju entitetima. Stoga, čvrsto su utemeljene reči predsednika RS, da je visoki predstavnik (generalno, a ne samo sadašnji) „najveći kršitelj odredbi Dejtonskog mirovnog sporazuma“, te da su ta kršenja izvršena na „kriminalan i nezakonit način“ izlaženjem iz okvira Aneksa 10 Mirovnog sporazuma za BiH.
Krajnje je vreme da to shvate i muslimani u BiH. Od nametanje nedemokratske, neokolonijalne političke prakse, oni ništa ne dobijaju, a gube i više od Srba koji se koprcaju koliko god mogu. Niko muslimanima neće dati centralizovanu Bosnu (i da kojim slučajem to može). Amerikancima i njihovim saveznicima ne odgovara takva muslimanska država u centru Balkana. Njima su potrebne kontrolisane tenzije i netransparentna rešenja, koja kada neko u Pentagonu pritisne „dugme“ imaju potencijal da izazovu lokalnu ili regionalnu eksploziju.
To važi i za KiM, no tamošnji Arbanasi su još u fazi nacionalne opijenosti, pa ni najmanje nisu u stanju da shvate kuda ih guraju navodni prijatelji. Opet, u BiH ima nekih naznaka da su bar pojedini muslimanski političari, makar iz lično-partijskih razloga, počeli da preispituju uloge koje su im od strane NATO režisera dodeljene. Doduše, za sada svi ohrabrujući potezi imaju tek taktičku dimenziju, dok opstaje strateški kontekst koji podrazumeva muslimansko robovanje centralističkim iluzijama, i na tim osnovama svađanje sa Srbima. Ipak, bar u naznakama, nešto se na pozitivan način menja.

POČETAK KRAJA ILUZIJA?
Neko vreme je vođstvo SDA pokazivalo više razuma kada se radi o odnosu prema RS i Srbiji, dok je baklju unitarističke ostrašćenosti nosio Zlatko Lagumdžija. Sada je, verovatno takođe iz utilitarnih, a ne načelnih motiva (ali tako neretko počinje i istinsko osvešćivanje), spremnost za saradnju sa Srbima pokazao, u proteklom periodu politički oslabljeni, pomenuti predvodnik Socijaldemokratske partije BiH. A da bi efekti od toga bili ozbiljni i dugotrajni, kako s pravom konstatuje, verovatno najdinamiji član Dodikovog tima, ministarka za ekonomiju i regionalnu saradnju RS Željka Cvijanović – bilo bi korisno da srbski i muslimanski „lideri usvoje principe mehanizma koordinacije kako bi radni tim sastavljen od predstavnika različitih nivoa vlasti mogao na osnovu njih da izrađuje sistem koordinacije u BiH“.
S druge strane, Bakir Izetbegović – potpredsednik SDA i muslimanski član Predsedništva BiH – sada na sebe preuzima ulogu onoga ko udarnički bljuje vatru na Srbe. Ukratko, bura unitarističkih emocija i dalje asimetrično besni, ali je njen intenzitet ipak manji nego pre pet-šest godina. To odražava dobar trend, ali ipak ima još previše antidejtonskih (i antisrbskih) ispada. Oni su politički razumljivi, ali nisu mudri sa stanovišta zajednice koju gore navedeni političari predstavljaju.
Muslimanima neće biti dobro ako nastave da se svađaju sa Srbima, odnosno da za račun evroatlantskih centara moći (u opadanju) obavljaju funkciju balkanske monete za potkusurivanje. Stranci im sa Zapada nikakvu sreću nisu doneli ni dok je BiH bila pod okupacijom Austrougarske od 1878. do 1918. godine, ni tokom Drugog svetskog rata, ni kada su ih početkom devedesetih i u narednim godinama huškali protiv Srba. Neće im doneti na dar išta dobro ni u budućnosti. Ako to ne shvate ostaće dugo pod tuđim protektoratom, bez ikakve mogućnosti da odlučuju o svojoj sudbini. Srbi u RS dobro znaju ko je ko u svetu, i šta strane sile žele na Balkanu, odnosno spremni su da bez ustručavanja brane svoje vitalne nacionalne interese i tako umanje štetu izazvanu inostranim prisustvom u BiH. Muslimani i dalje lutaju ko guske u magli satkanoj od iluzija i zbog toga plaćaju najveći ceh haotičnog stanja u BiH.

AUTENTIČNI DIJALOG

Šta je rešenje? Samo autentični dijalog konstitutivnih zajednica BiH, a pre svega pravoslavnih Srba i bosansko-hercegovačkih muslimana. Nužno je da se neusiljeno priča kako da se nađe model uspešnog funkcionisanja BiH, zasnovane na autentičnim dejtonskim principima. Što pre muslimani shvate da Srbi ispod toga neće ići, biće im bolje i otvoriće se prostor za razne ostvarljive kombinacije.
Nikome nikada nije bilo dobro dok mu je strana ruka – i to ona što već vekovima ostavlja krvave brazde širom sveta – krojila sudbinu. Nova epizoda neokolonijalnog bezobrazluka iza kojeg stoji Incko, valjalo bi da na to podsete političare svih konstitutivnih zajednica BiH. Posle takvih početnih poteza, po pravilu, uslede nove komplikacije, koje skupo plate svi koji žive u Bosni i Hercegovini, dok na njima, na banalnom nivou, profitiraju oni što za zakuvavanje sadržaja „bosanskog lonca“ primaju mesečno po 20 hiljada evra, odnosno u geopolitičkim okvirima sile kojima je zadnja briga mir i razvoj Balkana i drugih perifernih oblati koje eksploatišu.
Izvor: Politika