Branko Radun: U evromreži sa hiljadu niti

 
 
Nekako mi se činilo da to i nije suštinska razlika već da su to više različiti aspekti iste srpske priče iste srpske tragične pozicije danas. Srbija je od 5 oktobra, a u nekim elementima i od ranije ušla u proces evrointegracija koji je već predaleko odmakao. Stoga nam izjava Dačića deluje kao izjava nekog ko operativno sarađuje sa EU, nekog ko govori kakva je situacija na terenu. Izjava je preneta ovako u Politici: «Pošto je Dačić kao premijer operativni organ, on na tom nivou mora da sarađuje sa EU. A naša vlada i da hoće ne može da prekine taj proces. Suviše smo, sa hiljade niti, isprepletani sa EU, da on ne može, recimo, da kaže: ’Mi sad prekidamo sa EU’. A ne postoji ni politička ideja ni volja da se prekida saradnja sa EU. Mislim da se mi ni ne pitamo o tome nego se pita EU. S druge strane, izjave patrijarha i predsednika su odraz stanja duha u Srbiji, da smo mi poniženi i uvređeni odlukama tribunala i EU».
Nekima je neprijatno zazvučao deo izjave da «smo sa hiljade niti» isprepletani, ili preciznije vezani za EU, što se može činiti kao defetističko prihvatanje evrointegracija kao neminovnosti. Na žalost što zbog stanja na terenu, a to znači zavisnosti naše zemlje od EU (ekonomske, političke, bezbednosne i ko zna koje još) ali i zbog stanja duhova u eliti to i ispada kao neminovnost (iako ne mora da bude). Prvo – običan čovek u Srbiji nije ni svestan u kojoj meri se SAD i EU mešaju u unutrašnje poslove Srbije – od toga ko će biti ministar čega ili direktor javnog servisa pa do toga koji će se filmovi snimati ili knjige štampati. Brojni su mehanizmi kontrole, nadzora i uslovljavanja od direktnih pritisaka, finansijskih ucena do medijskih kampanja protiv onih koji bi «malo da se otrgnu kontroli».
U Srbiji imamo dve grupe ljudi koji zauzimaju ključne pozicije u politici, medijima, ekonomiji i kulturi. Prvi su oni koji manje više nevoljno sarađuju sa našim «mentorima» a drugi su direktno njihovi instalisani ljudi na terenu. Kada se tome doda i dominacija proevropske ideologije i mode unutar srpske elite (ili «elite»), u kojoj se i među relativno poštenim i inteligentnim primercima establišmenta ne dovodi u pitanje naša «evropska budućnost», kako je uopšte moguće napraviti zaokret u odnosu na EU. Čak i da možemo, a ne možemo jer nismo nezavisna zemlja koja ima pravo izbora, oni ljudi u Srbiji koji imaju vlast, moć, uticaj ili titule bi bili za «evropejski raj na zemlji».
Dakle Srbija ne može u ovoj situaciji uopšte da bira – jer je u velikoj meri predala svoj suverenitet u ruke EU. Neko bi rekao da je tačka preloma na putu «bez alternative» bio 5. oktobar dok drugi misle da bi i Milošević krenuo ovim putem da mu se dala šansa. Srbija je danas, a to je posledica u velikoj meri vlasti DS-a (ali ne samo njih) postala vazal EU i SAD, sa tim da je izgubila svoju slobodu a nije dobila najavljeno članstvo i sa njim i «evropejsko blagostanje» (izuzev za proevropsku «elitu» koja se već po standardu «nalazi» u EU). To je kako smo rekli zapečaćeno i ideloškim zakljinjanjem gotovo celokupnog establišmenta u put sa «koga nema skretanja».
A oni pripadnici elite koji misle drugačije to razmišljanje ostavljaju za «onako iskreno među prijateljima», ili se pak u retkim slučajevima povlače u unutrašnju emigraciju. Oni koji su poput nas godinama pisali i govorili protiv evromantri, čiji broj nije velik, su smatrani za čudake ili «kontraše» ako ne i za «ekstreme», a u boljem slučaju eto i za predstavnike «onog drugačijeg mišljenja».
Sada smo tu smo gde smo. Patrijarh je rekao dosta poniženja, Predsednik da bi i Evropa trebala da kaže hoće li nas ili neće. Pohvalno je što rekoše nešto što je istina i što mi svi mislimo, rekoše i spasiše dušu (sa ili bez navodnika), a Srbija i dalje ide evropskom stazom. Premijer opet konstatuje i drugu stranu medalje – ako se odreknemo EU nećemo dobiti Kosovo nazad. Naravno u kontekstu gore navedenog tog «odreknemo» je hipotetničko jer mi očigedno nemamo ni moć, ni resurse, a ni volju da se odreknemo EU ma koliko nas oni ponižavali.
Dobar deo naroda bi ipak želeo u EU jer veruje da bi nešto bolje živeli ili pak imali malo više posla, a sa druge strane kada se kaže Brisel, Strazbur ili Hag, ili pak Solana i Karla del Ponte, ima prirodno odbojan stav prema njima. Dakle želeli bi, ili dobar deo nas, nekakav evropski bolji život, ali nam je dosta mrskih evropskih birokrata i njihovih sudova koji nas ponižavaju. To je naša šizoidna situacija iz koja nemamo za sada izlaz, ni naša elita a ni narod.

No da li ima nekog drugog izlaza. Verujemo da ima. Iako sada sitacija izgleda bezizlazna spasonosni izlaz postoji a to je istina. Ako shvatimo istinu da smo mala siromašna i vazalna zemlja koje je višestruko zavisna od Zapada mi ćemo postati realniji i odmereniji u procenama onoga što možemo i onoga što ne možemo. Druga istina koja bi nas oslobodila je istina o evropejskoj ideologiji koja je opčinila srpsku «elitu», i ako bi se oslobodili te zavisnosti mogli bi realno i razumno promišljati svoju situaciju i puteve izlaska iz ovog ćorsokaka. Treća istina koja nas oslobađa je istina o nama samima – ako mi imamo uporište u svojoj tradiciji i istoriji mi ćemo preboliti i najnoviju ideološku zarazu. Ta treća istina je osnovna istina koja će nam pomoći da shvatimo i prve dve istine i koja će nam dati snagu da njome pobedimo obmane i strahove koji nas druže okovane.
Dakle ako shvatimo ko smo i šta smo, i ako to bude probudilo životnu snagu u nama, to će nam pomoći da razvejemo sve ideološke magle. No na kraju ostaje i realanost našeg nezavidnog položaja koji se može menjati tek sa pobedom te tri istine i sa nešto istorijske sreće, to jest promene odnosa snaga u svetu. Ako ne budemo u tim trima istinama, džaba su nam i sve promene koje bi se desile na svetskoj geopolitičkoj šahovskoj tabli, jer smo sebe izgubili u savremenim pustošima ideološkog materijalizam i nihilizma, kao nekada Izrailj koji je 40 godina lutao fizičkom pustinjom. Jednostavno bez oslobodilačke energije istine mi ne bi smo imali snage i razuma da iskoristimo šanse za istinski preporod.