Referat PF na konferenciji u Moskvi

[PF - deo Glavnog odbora sa jedne od sednica] Zahvaljujući Organizacionom odboru kojim predsedava prof. dr Veselin Đuretić,i g.V.Mančić (sekretar OO), u Moskvi će se 30-31.05.održati Međunarodna konferencija na temu NATO agresije 1999.godine, kao i njenih posledica. Poziv za učešće na ovoj uglednoj manifestaciji dobila je i naša organizacija, koja je već uputila svoje predstavnike. Za učešće u radu Konferencije, PF je delegirao prof.Iliju Tucića i mr Nebojšu Kuzmanovića. Deo referata koji će biti prezentovan na ovom naučnom skupu objavljujemo danas...

SKRIVANJE NESKRIVENOG-Kulturološki aspekt

Agresija NATO  pakta na Jugoslaviju 1999. godine predstavlja zločin protiv čovečanstva. Protiv-pravnom aktivnošću, bez zvanične objave rata, sa terminologijom koja skriva agresiju (vazdušna kampanja, humanitarna intervencija ‘’Milosrdni anđeo’’) želelo se od strane NATO  pakta sprovesti disciplonovanje jedne države i jednog naroda. U ovom slučaju se radi o uspostavljanju projektovanog društveno-ekonomskog uređenja, kako u Istočnoj Evropi tako i na području Balkana. Ne-skriveni centri moći oličeni u NATO-paktu, MMF-u, Svetskoj banci -  iza kojih stoji vlada SAD-a sprovode projekat Novog svetskog projetka. Osnovne odlike Novog svetskog poretka su  principi širenja i principi poslušnosti.

Ako se složimo sa činjenicom da današnja Evropa, uprkos globalističko – nadnacionalnoj koncepciji i uveravanjima evrokrata i njihovih sledbenika: francuskih postmodernih filosofa i mislilaca o nadolazećoj interkulturalnosti, ipak ima dominantna obeležja germansko – romanskog duhovno – kulturnog obrasca, u kome nisu jezik, religija ili pripadnost zavičaju (tlu) integrativni faktori, već samo jedna nadbiološka, nevitalna odrednica, što će reći nauka, onda se nalazimo pred dvema mogućnostima:

a) ili je celokupna dosadašnja istorija, koja je uvek bila istorija nacija, naroda, plemena - na zalasku i

b) ili je ova vrednosno neutralna karakteristika, pošto nauka i tehnologija nemaju nacionalne obojenosti i pripadnosti, kao opšta univerzalistička tendencija budućnost evropskog čoveka.Eksplicitan odgovor na ova pitanja ne može se dati sve dok taj proces ne bude završen, ali se iskustva iz istorije evropskog čoveka u obliku neiscrpnog memofonda ipak mogu koristiti.Velika carstva Aleksandra Makedonskog, carstvo Starog Rima, Vizantija, Britansko kolonijalno carstvo, Sovjetska imperija…, u vremenskom rasponu od dve i po hiljade godina, neprestano su se širila, ali su se na svom vrhuncu, pre svega teritorijalnom, raspadala. Ona su u sebe uključivala mnogobrojna plemena, narode, etničke grupe i rase. Integrativni faktori koji su očuvavali carstva su bili različiti: ideološki, religiozni, idejni, ali je osnovna odrednica kod svih bila njihova nadnacionalnost. Medutim, upravo je to jedan od razloga što su ta carstva propadala. Unutrašnji sukobi koji su imalo formu plemenskih nacionalnih, klasnih i građanskih ratova, kao i vanjski pritisci koji su stizali od vitalnijih, ali manje civilizovanijih plemena i naroda, u formi oružanih ili ekonomskih pritisaka, dovodili su do pada carstva.Logika bilo kog državno – ekonomskog sistema ogleda se i crpi u širenju, pa tako sistem mora neprestano, zbog očuvanja sopstvenog centra da inkorporira, odnosno podjarmljuje, okolne prostore, države i narode. Međutim, kada sistem naraste preko veličine koju centar može da kontroliše, on se urušava ili čak ruši kao kula od karata.
Povest čovekova je dovoljno duga, a istorija imperija, koje uvek teže svevremenosti, je uvek prekratka, tako da o velikim carstvima skupljamo dokaze i gradimo njihove slike uvek post festum te su ona tad predmet arheologije, arheografije, istorije ili drugih sličnih nauka. Veliki Rim je vladao današnjom Britanijom četiri stotine godina, sve do IV veka n.e. Na Britanskom ostrvlju pre Rimljana, tu su bili Iberi, više od hiljadu godina, ali su nestali (asimilovani su), potom Kelti, Normani itd, ali o tome današnji stanovnik Britanskih ostrva verovatno ne zna mnogo.

Princip poslušnosti podrazumeva bezpogovorno izvršavanje svih projektovanih ciljeva koje je velika sila ‘’predložila’’ manjim i slabijim državama ili regionima od sebe. Evropska stvarnost koja nam se nudi nije ni malo objektivistička, (pa je onda teško verovati da procenjivanje o našoj ulozi u evropskoj istoriji može biti nepristrasno), jer su njeni mehanizmi globalizam, univerzalizam, apstraktna jednakost – “povelja o ljudskim pravima”, vladavina novuma i progresa – koja vodi smrti umetnosti u krajnjem njenom egzibicionističkom obliku, te funkcionalizam koji delove podreduje celini. Svi ovi mehanizmi proističu iz osnovne ideje koju je patentirala i dosledno sprovodila romano – germanska Evropa, iz ideje širenja.
Potvrdu za tezu o presušivanju zapadne reke i smrti evropskog čoveka kroz ideju širenja pronašli smo kod ruskih bogotražitelja Berdajeva, Florenskog, Solovjova, Florovskog, Fjodorova, a najeksplicitnije kod ruskog “filosofa reakcije” Konstantina Leontjeva (1831 – 1891), koga je Berdajev nazvao ruskim Ničeom.
Leontjev u knjizi Vizantizam i slovenstvo govori: “Od XIVi XV, pa do kraja XVII, negde i do polovine XVIII, pa čak i do početka našeg veka, Evropa postaje sve složenija i složenija, ona sve više jača, proširuje se na Ameriku, Australiju, Aziju, širenje se zatim i dalje nastavlja, dok složenost polako gubi boju, počinje stapanje, brisanje oštrih morfoloških granica, religijske antiteze postaju sve sličnije, staleži nestaju, razlike u stavovima, vaspitanju i karakterima sve više blede, u teorijama se proglašavaju les droits de l’ homme (prava čoveka), koja se zatim burno primenjuju u praksi (što je i naš narod nedavno na svojoj koži – bombardovanjem od strane NATO pakta - osetio, prim.N.K.)… Onda se, opet u teoriji, ova politička jednakost proglašava za nedovoljnu i traži jednakost u svemu, potpuna jednakost, ekonomska, obrazovna, polna…”, i dalje vizionarski dodaje: ''Praksu političkog i građanskog stapanja Evropa je preživela, uskoro ćemo, možda videti kako će ona podneti pokušaje ekonomskog, obrazovnog vaspitnog i polnog, tj. konačnog, upropašćavajućeg stapanja”.Rezultati ovog procesa su katastrofalni, a to smo najjasnije videli u XX veku, jer su najrazornije svetske ratove i najmoćnija oružja upravo proizveli Zapadnoevropljani. Ovakva Evropa je, od Karla Velikog naovamo preživela 1000 godina, a za sve to vreme ona “teži idealu jednoobrazne jednostavnosti, ali, ne približivši mu se ni iz daleka, ona mora da padne i ustupi mesto drugima.” – kaže Leontjev.
Zar već nije vreme, pošto se za jedan milenijum nije pronašao put ka zapadnoevropskoj jednostavnosti, i zemaljskom sweblaženstvu, već se naprotiv završilo u sveopštoj bezidejnosti i depresiji; dakle zar nije vreme da se pogled usmeri ka drugom polu, tj, raznolikosti, za koju verujemo (zajedno sa ruskim, pa i nekim zapadnim bogotražiteljima i istinotražiteljima) da još postoji u rusko – slovenskoj duši. Raznolikošću koja otvara put duhovnom aristokratizmu i estetičnom kultu snage i lepote, a sve zarad borbe protiv trijumfa trivijalnosti, koja vodi u bezdan dosade i praznine.
Leontjev je među prvima nagovestio ujedinjenje Evrope prema principu jednoobraznosti, u jednu Zapadnu republikansku federaciju u kojoj će pojedine evropske države nestati. Odgovor koji je on ponudio Rusiji može i našem narodu danas da bude velika pouka i orijentir: ”Kad je reč o Rusiji u toj situaciji, ja vidim dva izlaza:

1) ona se mora u tom procesu podrediti Evropi, ili

2) mora sačuvati svoju nezavisnost. Ako ruski ljudi odgovore na ova dva pitanja u korist nezavisnosti, šta onda treba činiti? Treba osnažiti sebe, treba manje misliti na dobro, a više na snagu. Ako bude snage, bice moguće i nekakvo dobro… Bilo kako bilo, Rusiji će biti potrebna unutrašnja snaga organizacije, snaga duha discipline”, kojom će jedino moći odbraniti svoju samostalnost i nezavisnost.Samo oni koji čvrsto stoje na zemlji, a gledaju u nebo mogu da izbegnu eudeimonističke zablude, koje je zapadnoevropski racionalizam propagirao. Ovo stoga što nam je svakako bliska teza Lontjeva da je “nepismen, ali religiozan i poslušan ruski seljak empirijski, da tako kažemo, bliži stvarnoj životnoj istini, nego neki racionalni liberal, koji glupo veruje da će svi ljudi jednom biti srećni, da će svi biti plemeniti, podjednako pametni i razumni”. Sve istorijsko vreme i društveno – ekonomske epohe potvrduju tezu Leontjeva da jednakosti nema, niti da je ikada bila ostvarena evropsko – liberalna “svesreća”.Stvarnost u kojoj živi naš narod nije ni savremenost, jer on, ne živi u skladu sa vremenom tehnosveta u kome i dalje vladaju funkcionalizam, struktralizam i pozitivizam, ali nije ni sa-povesnost, jer tradicija, istorija, religija i kultura nisu samoosveštane, niti pounutrene. Na taj način smo se našli na pustopoljini, po kojoj huči ideja zapadnjačkog liberalizma, (za koju predosećamo, više nego što mislimo tu ideju, da je njena krajnja konsekvenca anarhizam pojedinca s jedne strane, ili s druge vladajućih nedodirljivih grupa, jer je njihova sloboda oličena u dolaru – neograničena), a s druge strane vidimo kako izmiče ideja komunitarnosti (koja se temeljila na hrišćansko – pravoslavnoj ideji humanosti, moralnosti i svečovečnosti, blagosti i pitomosti – ili ako hoćemo psihološki rečeno autoritarnosti, koja se iskazivala u poštovanju autoriteta vode i sistema), dakle ta i takva ideja jeste potrošena.
Kada se ovome doda – nevitalnost koja je produkt narodonosne starosti i civilizacije, koja osmišljava, ali i umrtvljuje, te razbijenost i neosmišljenost nacionalno – kulturne paradigme, koja je po Cvijiću izgubljena dvadesetih godina prošlog veka – izbor puta kojim treba ići nam se čini vaoma problematičnim i neizvesnim.Mogu veoma mnogo pomoći u izboru puta kojim će naš narod i srpsko društvo krenuti u narednom milenijumu, jer nije zgoreg podsetiti se šta Konstantin Leontjev kaže o trajanju država i naroda: "Nisu sve države doživele punih 1000 godina. Teže je preživeti više, manje – vrlo lako”.Pošto Jugoslavija nije pristala na bespogovorno prihvatanje ponuđenih evroatlantističkih vrednosti rezultat je bio njena dezintegracija od 1991. do 2008. godine (počelo je sa Slovenijom, a završilo sa Kosovom i Metohijom).

Najdrastičniji i najočigledniji momenti te dezintegracija su se odigrali tokom 1999. godine, kada je  78 dana neprekidno bombrdovana teritorija Srbije i Crne Gore. NATO pakt (18 država) je upotrebio ogromnu vojno-tehničku silu kako bi se pokorila jedna država i kako bi se disciplinovao srpski narod.    Pored dozvoljenih vojnih sredstava NATO je upotrebio mnoga zabranjena sredstva kojima je zagađena životna sredina, a pri tome se ne objavljuju pravi podatci, jer bi to sigurno izazvalo gnušanje svetske javnosti, a našim građanima pokazalo da su trovani i ozračeni "humanitarnim oružjem" od strane sadašnjih "prijatelja" i "saveznika". O ukupnom dejstvu NATO snaga na SR Jugoslaviju i posledicama koje su moguće najbolje govore podaci o količini ubojnih sredstava bačenih i ispaljenih na našu teritoriju. Na objekte na zemlji ispaljeno je 15.000 granata sa 22.000 tona eksploziva mada se nezvanično govori o mnogo većoj količini eksploziva. Bačeno je 150 kontejnera sa kasetnim bombama, uz velik broj termovizijskih i grafitnih bombi čija je upotreba zabranjena većinom međunarodnih konvencija.

POSLEDICE:

a) Biodiverzitet

Uporedo sa vojnim ciljevima, naseljima, saobraćajnim i privrednim objektima agresijom NATO na Jugoslaviju napadnuti su i životi i zdravlje ljudi, a neposredno ugrožena njihova životna sredina. U Srbiji je pod zaštitu do sada stavljeno 5% a u Crnoj Gori 8% teritorije. Permanentna ratna dejstva dešavala su se tokom proleća u periodu biološke reprodukcije živog sveta. Usled stalnog i u više navrata ponavljanog raketiranja istih područja, neposredno su uništene brojne biljne i životinjske vrste, dok je jedan broj životinja među kojima pre svega ptice, sisari i divljač bio prinuđen da mir potraži na područjima izvan naše zemlje. Pod bombama i svim drugim vidovima agresije našla najvrednija područja našeg prirodnog nasleđa: četiri od pet nacionalnih parkova Srbije, kao i područja budućih nacionalnih parkova. U Srbiji, broj jedinki ptica koje su od ratnih dejstava stradale ili nisu mogle biti ni rođene dostiže više desetina hiljada, pa čak i verovatnih 100.000 primeraka. Mnoga staništa divljih biljnih i životinjskih vrsta trajno su razorena, a znatno narušeno i bogatstvo predeonog diverziteta. Eksplozijama granata ili lokalnim požarima kao njihovim posledicom, uništen je na mnogim mestima šumski pokrivač.

b) Ekocid

Agresija na Jugoslaviju se može posmatrati i kao ekocid, jer je bombardovanje bilo sveobuhvatno, neprekidno i sistematično. Ubojna sredstva koja su upotrebljena nanose štetu koja se meri stotinama godina. Uništavani su zemlja, vazduh, biljke, životinje i sam čovek pored ostalog i sa ciljem ne samo da se porazi napadnuta zemlja već i da se sprovode eksperimenti, kako sa oružjem  visoke tehnologije tako i sa ljudima nad kojima je to oružje upotrebljeno.

v) Homocid

Visoka tehnologija primenjena u bombardovanju Jugoslavije je dovela do situacije u kojoj je čovek apsolutno ugrožen. Razorna sredstva koja su korištena, ukoliko pogode metu  nisu davala nikakvu šansu za preživljavanje. U svim do sada znanim ratovima napadnuta strana je priželjkivala da agresor promaši cilj, a u agresiji na Jugoslaviju svorena je perverzna situacija da agresor pogodi cilj. Jer ako promaši planirani cilj (npr most, ili neki vojni objekat) onda će granata pogoditi civilni objekat u kojem će stradati ljudi.Primeri su gađanje naftnih postrojenja ili mostova u Novom Sadu i Beogradu.

g) Autodafe (samokajanje)

Posledica NATO agresije je i stanje samokajanja i samokritike koje je nametnuto kao poželjan obrazac ponašanja. Žrtva sama sebi natura krivicu. Specijalnim ratom je propagandom  putem medija (pre svega televizije i interneta) žrtva dovedena u stanje u kojem smatra da je ona sama kriva za sopstveno stradanje. Najdratičniji primer je bombardovanje zgrade RTS Televizije Beograd, u kojoj su poginuli novinari i radnici televizije. Rodbina žrtava i određeni mediji u zemlji smatraju da za njihovo stradanje nije kriv onaj ko ih je bombardovao i pobio već da su za to krivi rukovodioci u sopstvenoj zemlji, koji su žrtve kao i oni.