Dan oslobođenja Beograda zaslužuje veću pažnju

20. oktobar je nesumnjivo jedan od najznačajnijih datuma u istoriji Beograda. Toga dana 1944. godine združene snage jugoslovenskih partizana i sovjetske Crvene armije, oslobodile su Beograd od hitlerovih fašista. U teškim borbama je poginulo 4.000 oslobodilaca, a isto toliko ih je ranjeno. To je bila jedna od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu u kojoj su oslobođeni veliki deo Srbije i glavni grad od nemačke okupacije koja je trajala skoro 4 godine. Nažalost, u mnogim medijima u Srbiji, ova pobeda se sasvim površno pominje ili joj se ni izbliza ne posvećuje dužna pažnja. O godišnjici oslobođenja Beograda se uglavnom govori na kraju informativnih emisija, sa samo nekoliko škrtih rečenica. U svakom slučaju, nedostaje prava svečana atmosfera, kakvu zaslužuje ovaj najveći datum u novijoj srbskoj istoriji.

Izuzetak je predstavljala godišnjica od pre nekoliko godina, kada je u poseti glavnom gradu Srbije bio tadašnji ruski predsednik Medvedev. Onda se taj jubilej pominjao u svim udarnim vestima, bila je organizovana i velika svečana akademija, koncert i brojne prigodne manifestacije, a takođe su i bilbordi po celom Beogradu podsećali građane na dolazeći praznik. Međutim, pokazalo se da to je bio samo izuzetak koji potvrđuje pravilo da je ovaj događaj u velikoj meri ipak marginalizovan.

Na to su u više navrata ogorčeno ukazivali i učesnici borbe za oslobođenje, koji su u obraćanju Radio televiziji Srbije konstatovali da državna televizija po svom programu i ponašanju čini sve kako bi se omalovažilo i izbrisalo istorijsko sećanje na pobedu nad fašističkim okupatorom. Štaviše, oni su najavili da će pozvati porodice palih boraca i antifašistički opredeljene građane da obustave plaćanje televizijske pretplate, ukoliko se pojave sadržaji koji rehabilituju fašističku prošlost u Srbiji.

Tvrdnje o takvim tendencijama oni, između ostalog, argumentuju nedavnom rehabilitacijom čoveka koji je potpisao Trojni pakt sa Hitlerom, istupanjem pojedinih istoričara koji kažu da je Srbija mogla izbeći Drugi svetski rat da je bio ispoštovan sporazum sa nacističkom Nemačkom, te da bi u tom slučaju Srbija danas bila glavni stub Evropske unije, zatim uklanjanjem naziva ulica po herojima iz tog vremena, a takođe i najavljenim snimanjem televizijskih serija sa drugačijim tumačenjem istorije. Međutim, njihovo obraćanje državnoj televiziji je sa tog istog mesta odbačeno i proglašeno kao, najblaže rečeno, neosnovano.

Nešto slično na tu temu je rekao i donedavni ambasador Rusije, kada je izneo svoje zapažanje da su u njegovoj zemlji veterani – heroji prema kojima se država i društvo odnose sa velikim poštovanjem, a da je u Srbiji gotovo zaboravljeno da veterani uopšte postoje. On je naglasio da za četiri i po godine koje je proveo u Srbiji praktički nije čuo da neko spominje reč patriotizam.

Pa ipak, da nije sve baš tako loše, potvrđuje i saopštenje visokog gradskog funkcionera, koji je nakon polaganja venaca na groblju oslobodiocima Beograda, podsetio da je gradska skupština ukazala poštovanje oslobodiocima, tako što je vratila imena nekih ulica, poput Ulice generala Ždanova, Maršala Tolbuhina i bulevara Crvene armije, i pritom je izrazio nadu da će grad u skorije vreme istu čast ukazati i čuvenim komandantima Peki Dapčeviću i Koči Popoviću.

Sećanje na njih je najmanje što današnji žitelji Beograda mogu da učine za patriote, koji su, da podsetimo, tog 20. oktobra 1944., nakon šestodnevnih teških borbi, uz velike žrtve, konačno oslobodili okupirani Beograd i veliki deo Srbije, i time dali svoj krupni doprinos ukupnoj pobedi antifašističkih snaga u Drugom svetskom ratu. A to svakako zavređuje mnogo veću pažnju u srbskim medijima od dosadašnje, koja se može nazvati prilično skromnom.

Ratko Paić,