Srpska nadmoć

Vekovima nas progone. Ubijaju, otimaju teritoriju, prekrštavaju, prave veštačke nacije od našeg etničkog tela, nedozvoljavaju nam pravo na sopstvenu državu. Zabranjuju nam da mislimo nacionalno, poništavaju nam svest, nameštaju nam ratove i bombarduju po ko zna koji put. Prećutkuju žrtve i razna stratišta. I što je najgore nameću nam najgori ološ kroz političku elitu liberalne demokratije. Srbofobija je „in“, titoistička negativna selekcija je stvorila intelektualni duhovni kancer fenomen našeg doba poznat kao intelektualni smrad, akademsko zaudaranje, bolest javnih degenerika, bedu poznatih ličnosti. Tortura okupacije u svim vidovima je stegla vrat narodu da jedva diše. To je slika našeg vremena poslednjih godina.

Ali čudesni fenomen srpske nacije je opet po ko zna koji put isplivao i neda se. Ta divovska borba traje iz dana u dan. Iz meseca u mesec. Pokušavaju da nas slome ali ne mogu. Opet im se je oduprla ta srpska snaga, srpska nadmoć, srpska duša, srpska čast kojoj ne mogu slomiti vrat. Taj naš fenomen nas vekovima brani i vodi ka slobodi. Taj gen imaju samo velike duhovne nacije koje se obnavljaju iz dana u dan. Svest svakog našeg čoveka da je Srbin i da je ponosan na to je naša pobeda. Svi ti velikani, vojskovođe, vojvode, duhovnici, kneževi, naučnici, generali, pisci, umetnici koji su se borili u prošlosti za našu naciju i slobodu su danas u svakom svesnom Srbinu. To je nešto neuništivo u nama.

Biti srpski patriota i nositi u krvi duh naših predaka je nagrada od Boga za sve od nas koji smo spremni da se žrtvujemo i ispunimo zavet naših dalekih očeva. Kroz tu dugu tradiciju bilo je dosta zaveta i previše žrtvovanja. Ali nema predaje. Naš cilj je jedinstvena srpska država u svojim etničkim granicama i pravo da to ostvarimo. To je isto pravo odavno odobreno svim evropskim državama i nacijama osim naše.

Ono što će nam davati podstrek našem karakteru i svesti sve dok ne ostvarimo taj cilj je naša nadmoć. Trebamo ih gledati nadmoćno, postavljati se nadmoćno, prezirati ih nadmoćno bez obzira na silu koju imaju. Dovoljno je pogledati fotografiju na primer Havijera Solane ili Džordža Soroša pa da vidimo tu gmizavu antropologiju nekakvog stvorenja koje potiče od ljudske vrste ali je odavno mutirano u nešto bolesno. Takvih primera ima dosta i od bivših Srba, ili nekavih mešanaca iz komunističkog perioda, ili od ljudi niskog porekla koji su najgora zloupotreba nacije jedne države.

Srbi veruje u pobedu, u svoju misiju i znaju šta hoće. Sve što rade naši neprijatelji je pokušaj da slome to u nama. To veliko, stvaralačko, herojsko, antičko, staroslovensko, srednjevekovno, vidovdansko, kosovsko, njegoševsko i mnogo što šta u nama što je zavetno. Naša pobeda se uvek ostvaruje i kroz razne vidove. Previše je bilo žrtava da bi sada stali. Previše imamo svetih mesta sa kojih pijemo vodu i pokrećemo dušu, okrepljujemo se suncem i nosimo pobednički mač. Nečim se mora presuditi ljudskom smradu, izdajničkom ološu i rasnoj prljavštini koja se je namnožila u vremenu  tiranije Broza Srboseka.

Mnogi naši prethodnici su nosili taj mač i vatru i čuvali duh srpske nacije. Prognani Jovan Dučić je pola veka posle smrti u tuđini vraćen veličanstveno svojoj zemlji i sahranjen u njegovoj zadužbini Hercegovačka Gračanica nad Trebinjem koja je iznikla na stenama kao samo božije delo u zahvalnost čoveku koji je napisao misao „VJERUJEM U BOGA I U SRPSTVO“. Mi svesni danas nosimo i prenosimo tu misao kroz vreme i kroz naše živote budućim generacijama na putu našeg zaveta.