Lepa sela, ružne uspomene

Mikajlo Šimšić iz Staniševca kod Dobruna nadničar i zaboravljeni borac čije je junaštvo ovekovečeno u filmu „Lepa sela lepo gore”, ne prestaje da sanja prijatelje nastradale u tunelu Brodar.Film „Lepa sela lepo gore” pamti se po scenama stradanja srpskih vojnika, snimljenim po istinitom događaju iz septembra 1992. godine u tunelu Brodar, na putu prema Rudom, uz samo ušće reke Lim u gornje Drinsko jezero. U film Srđana Dragojevića, po romanu Vanje Bulića, utkana je i ispovest Mikajla Šimšića, jednog od preživelih srpskih boraca u tunelu Brodar.Te prve ratne godine, dvadesetogodišnji Mikajlo je nekim čudom ili možda zahvaljujući neobičnoj hrabrosti preživeo devet dana pakla u tunelu Brodar. Nažalost, četvorica njegovih drugova nisu se spasli. Prisećajući se tih teških ratnih dana, Mikajlo kaže da je izašao iz tunela sa 25 gelera po čitavom telu. I nakon što je malo prezdravio, ponovo se vratio na ratište, na kome je ostao sve do poslednjeg ratnog dana. I svo to vreme je, veli, koristio svaki dopust između redovnih smena na ratištu da prvo ode do Brodara, zapali sveću svojim drugovima Novaku, Vladanu, Stevu i Milovanu, pa tek onda kretao kući pešice prema Višegradu, pa dalje do svog sela Staniševca, iznad manastira Dobrun.

I svaki put kad bi naišao pored prijatelja i saboraca čuo bi birane reči pohvale „kako sve do Romanije nema većeg srpskog junaka”! U Staniševcu bi ga dočekivali otac, majka i sestra, vidali mu rane, moleći ga da se oženi i okući, da se malo odmori od ratišta i puške.

A on bi na sve to odgovarao: „Ko će braniti državu”, vraćajući se na prve borbene linije.

Mnogi bi pomislili da je Mikajlo nakon rata „daleko dogurao”, makar do Banjaluke, nekog posla i prikladnog stana i da ga obavezno pozivaju na svečane prijeme povodom značajnih datuma u Republici Srpskoj.

Nažalost, ništa od toga. Junak iz tunela Brodar danas nadniči po zemlji Srbiji. Komšije kažu da mu je umro otac, majka se muči sama na imanju, a on ni žene, ni posla, ni normalnog života!
– Kao da je juče prošao kući, možda je i danas gore, samo kako to saznati kad nema ni mobilnog, a u kući mu ne radi telefon – pričaju nam komšije.
Krenusmo starim makadamskim putem tri kilometra iznad manastira, pa u nastavku još četiri pešice do Staniševca. Usput srećemo starinu koji kratko odgovara: „Nije tamo Mikajlo, otišo jutros u Srbiju da nadniči, ali tamo mu je majka, sama u onoj staroj kući što se nakrivila od starine!”

A ispred kuće Šimšića Milka (61), prvo se uplašila da se što nije ružno desilo Mikajlu, a zatim otvori dušu:

– Kad je izašao iz tog tunela, dovezli su ga u višegradsku bolnicu gde sam ga jedva poznala. Devet dana su okolo njih zarobljenih u tunelu padale bombe, bio je sav pocrneo i krvav. Eh kad se setim, još ne mogu da zaspim a da mi ta slika ne izađe pred oči – priča Milka, dodajući kako mu ništa nisu dali, ni medalje ni pare, a ni posla.

– Zaboravili ga svi. A govorila sam mu ja, samo me nije hteo slušati, verovao ljudima i u njihove priče – izreče Milka suznih očiju. Reče da njen Mikajlo trenutno radi kod gazde Sretena Kurčubića, u podzlatiborskom selu Kriva Reka, nadomak Mačkata, putem prema Užicu.

Dva dana kasnije obresmo se tamo da popričamo sa zaboravljenim junakom.

– Da, da, kod mene je Mikajlo u nadnici. Radnik bez mane. Tu je sezonski, radi u njivi, u štali, klanici i sušari. Spava gde mi, jede što i mi. Toliko smo navikli na njega da je kao deo porodice. Znamo za njegovo ratno stradanje, o čemu nerado priča – veli gazda Sreten, pozivajući Mikajla sa obližnje njive.

Pred nas izađe visok i stasit momak, sa dlanovima ogrubelim od rada, vedrog osmeha.

– Nemojte samo mnogo pitati o tunelu, jer sam ga ponovo počeo da sanjam. Ispričao sam ja to u detalje jednom, ali su to u filmu drugačije prikazali. Devet punih dana i noći oko nas je bila krv, barut i smrt kojoj smo nekim čudom ipak umakli – kaže Mikajlo.

Priča nam kako je 9. septembra 1992. godine deo voda treće čete Drinskog bataljona čuvao most ispred tunela Brodar, da bi sprečili muslimanske vojne jedinice da pređu na desnu obalu Drine i Lima. Četvrtog dana straže na mostu, u kanjonu Drine sve je odjednom proključalo. Sedmorica srpskih vojnika našli su se u klopci i jedini spas im je bilo povlačenje u polukružni tunel Brodar, dug 97 metara.

Sa obe strane tunela opkolili su ih muslimanski vojnici. Tako je započeo devetodnevni pakao za srpske mladiće Mikajla Šimšića, Slađana Simića, Novaka Arsića, Vladana Gavrilovića, Steva Panića, Milovana Lučića i Stanka Maćaševa.
Punih devet dana i noći sa obe strane tunela padale su bombe, bojni otrovi, zolje, snajperski meci. Devet dana su bili bez hrane i vode, bez sekunde sna.

– Milovan i Vlado su ranjeni od gelera, da bi nam umirali na rukama. Novak je bio teško ranjen, i kad je osetio da umire, pucao je sebi u slepoočnicu. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo, i na kraju su ga muslimani zverski ubili. Nas trojica smo krenuli u smrt, ali smo nekim čudom ostali živi. Slađan je posle poginuo – zbori tiho Mikajlo i dodaje da je bilo najgore kad se Novak ubio: „Oni pevaju ispred tunela, a Novaku teče potok krvi iz glave…”

Priča nam kako je nakon rata tražio neki posao, ali su mu svi odreda kazali da nema!

– Počeo sam od nadničenja da pravim kućicu blizu Višegrada, da se malo skrasim, ali stigoh do krova i dalje ponesta para. Pa kad počeše u opštini tražiti za projekat i neke dozvole, ja opet put pod noge pa u nadničare – s gorčinom govori Mikajlo.

Pitamo ga da li ga je neko kad pozvao da primi kakvu medalju, ili da bar pogleda film „Lepa sela lepo gore”, a Mikajlo se kiselo nasmeja: „Nikad, niko i nigde! Samo je onaj novinar Vanja Bulić došao jednom kod mene kući. Ma, ne tražim ja nikakve nagrade, nego tražim da mi samo malo pomognu, da mi bar daju te dozvole za kuću, na veresiju, da me malo pričekaju, jer ja tri hiljade evra ne mogu izbrojati iz rukava”, izreče Mikajlo, osetivši „da se mnogo raspričao”, pa uz stisak ruke bez reči ode u njivu i nastavi sa započetim poslom.

Oj, tunelu...

Ispred tunela Brodar stoji skromna ploča sa imenima četvorice poginulih mladića, na kojoj piše: „Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ne liječi rane od junaka”. Na zidovima tunela ostali su tragovi ove ratne bitke, a na izlasku je i spomen-ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre Ljubice Kastratović iz Rudog, koje su poginule od muslimanskih bombi, u pokušaju da ukažu pomoć opkoljenim i ranjenim borcima.

Niko se nije setio Mikajla

Poznavaoci sedme umetnosti tvrde da je film „Lepa sela lepo gore“ videlo više od 20 miliona gledalaca širom sveta, da je prodat veliki broj dividija, te da je film dobro primljen u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Mnogi tvrde da je oborio rekorde i po gledanosti i po zaradi. Ni na jednu od projekcija nije pozvan Mikajlo Šimšić.