Bogdanove rane zaslužile stan!

Otkupimo stan za Bogdana Bukumirića, koji je preživeo šiptarski masakr na Bistrici. Zbog sedam prostrelnih rana, doživotni invalid. Ocu sam Živa rana, proteklog vikenda oborio ga je moždani udar.

Na pragu između detinjstva i mladosti, presekli su ga rafali. Nečiji, ludački, iz šiblja, s one strane Bistrice. Njihove strane. Sedam metaka. Sedam prostrelnih rana. Jedan metak mu otkinuo deo lobanje. Drugi - slezinu. Treći blokirao levu stranu tela. Četvrti... Šesti... Sedmi... Promenili mu život, da strahuje od svakog narednog jutra. I, tako, svih proteklih devet godina.

Ovo je priča o onom dečaku iz Goraždevca koji je preživeo masakr na Bistrici, koji je, valjda samo bogomdan, izborio sve svoje bitke za život. Teške. I neprebolne.

Bogdan Bukumirić. Ako je neko, slučajno, i zaboravio, dodajemo: on je simbol stradanja srbskog kosmetskog življa. I najosetljivijeg, najtananijeg damara stradanja nedužne dece.

Danas je mladić. Ima 23 godine. San mu je da živi kao njegovi vršnjaci. Plan da ima porodicu, dom... A java?

- Sve mislim da će mi čitav život proteći u nekakvoj neizvesnosti - kaže tiho. - Nisam plakao u bolnici. Niko mi suzu nije video, ni kad su mi rekli da sam sasvim invalid. A sad, kad se setim tog 13. avgusta 2003. godine, zaplačem. Sam. Lakše mi je kad me ne gledaju. Ni tata, ni brat, ni sestre. Majka... E, da je živa, ne bi preživela. Oprostili smo se, davno. Imao sam četiri godine, a pamtim joj osmeh. Moj Milan, tata, do proteklog vikenda, do nedelje ujutru, držao se dobro. Tada ga je oborio moždani udar. Stiglo sve moga tatu. Sad se, kao on za mene nekad, ja borim za njega!

GORAŽDEVAC, 2003.

- Sedeo sam pored pokojnog druga Pantelije Dakića. Rafal je pokosio Pantu. Ja sam osetio tri snažna udara. Oborili su me. Ne znam kako, ali sam se nekako uspravio i okrenuo, valjda da vidim ko puca. Stigli su naredni meci u glavu. I, ponovo sam pao. A sve vreme svestan šta se događa. Oko mene vrisak dece, metež... Prepoznao sam komšiju Milana. Viknuo sam: „Panto i ja smo ranjeni!“ Milan je pritrčao, brzo smo stigli u ambulantu, i tu nam je ukazana prva pomoć, a odatle, voze me u pećku bolnicu. Sa mnom je i brat Boško.

PEĆ, ISTOG DANA

- Krvario sam, strašno. Gledam krv kako ističe, ističe... I gledam smrti u oči. Milan vozi brzo, a minuti su kao godine. Kod pijace, u Peći, nedaleko od bolnice, grupa Albanaca preprečila nam put. Nasrću. Mnogo ih je. Mog Boška izvlače iz kola, i komšiju Milana. Udaraju ih ciglama. Mene pesnicama, po stomaku i glavi. U sebi samo ponavljam: „Ne daj se, ne daj se. Moraš ovo da preživih“. Ali tu gubim svest. Posle su mi rekli: „Spasla vas je patrola Kfora koja je slučajno naišla“. U bolnici mi se vratila svest. Video sam Panteliju, video sam da mu nema spasa. Čuo sam muziku i psovke. Odatle su nas, posle koji sat, prebacili u Mitrovicu.

SEVERNA MITROVICA, BOLNICA

- Doktorka Milena Cvetković, anesteziolog, traži helikopter iz Beograda da me preveze na VMA. Helikopter ne stiže. Kfor odbija dozvolu za let. U meni sve manje krvi. Kolima Hitne, preko Raške, kroz noć, polazimo za Beograd. Dr Milena se ne odvaja od mene. Još me greje njena ruka, kao majčina. I reči utehe: „Preživećeš, preživećeš...“

BEOGRAD, VMA

- Prognoze lekara su poražavajuće. Daju mi samo četiri posto šanse za život. U meni samo litar i po krvi. Koma! Traje šest dana. To je, do tada, bilo moje najduže putovanje. Putovanje u komu. Kad sam „doputovao sa onog sveta“, prvo lice, kao u magli, lice mot tate Milana. I prve moje reči: „Tata, gde si tata?!“ On okružen kamerama, zvaničnicima i sportistima, neprestano mi ljubi ruku. Govori: „Ti si mi sve što imam, živa rano moja.“ A meni, zamislite, ni suza da kane. Valjda je bilo logično da jedno dete tada zaplače, a ja ne mogu. Kosmetska, srbska deca brzo postaju odrasli... Nisam plakao ni kada su mi četiri puta operisali glavu i dva puta stomak... Posle sam pitao, kako su moji drugari. Nisam znao da ih više nemam.

BEŽANIJSKA KOSA

- Posle izlaska sa VMA, smestili su me u stan na Bežanijskoj kosi, u Ulici Nedeljka Gvozdenovića. Država je tati i meni dodelila stan zbog mog lečenja. Tata je uz pomoć dobrih ljudi stan već bio opremio najneophodnijim stvarima. Tu sam se ponovo rodio. Stan je najpre dodeljen na trajno korišćenje, a potom je odluka preinačena. Tako sam svake godine morao da potpisujem ugovor o produžetku, a strahovao da li će, svake naredne godine, nadležni imati sluha da tu i dalje ostanem.

GORAŽDEVAC, MART 2004. GODINE

- Gledao sam strašne slike pogroma našeg naroda. Vuklo me je da baš tih dana odem u Goraždevac. Ali mi nisu dozvolili. Otputovao sam na susret sa mojom rodnom kućom, nekoliko dana posle. Ne znam da li mi je bio bolniji susret ili rastanak. Prvo sam otišao na grob mame Lole, ispričao se s grobom, pa kući. Kad sam pošao, nisam sebe osećao. A znam: moram da se vratim. Zbog lekara i lečenja. I tada sam krio da sam plakao.

BEŽANIJSKA KOSA, PROLEĆE 2008.

- Pozlilo mi je. Idem ponovo na VMA. Stalno dodirujem parče plastike umesto lobanje. Ruka mi, nekako, sama krene. A, na VMA me pitaju i ovo: „Šta si uradio, Bogdane, sa stanom? Je li to pitanje konačno rešeno?“ Ćutim. Ćute i lekari. Meni je tada bilo preče da tragam za pravdom. Da tražim odgovor: ko je pucao na nas, decu? Gde su ubice? Pisao sam i pre toga svima koji su nadležni na Kosovu i Metohiji. Odgovori stižu i u njima lepe želje za oporavak, ali se zločinci ne nalaze. Pitam se: zar nikome nije jasno da se u nas nije pucalo što smo, na primer, nekome ukrali kokoš, već zato što smo srbska deca. Što nas tamo ne žele. Opet se tešim: živ si Bogdane, piši, traži, pitaj, i govori! Stalno govori šta nam se dogodilo.

FEBRUAR 2011.

- Stiže odgovor nadležnog tužioca Euleksa. Obustavljena istraga! Nema počinilaca zločina! Kako nema? Zar smo sami u sebe pucali? Sami sebe ubijali?

POČETAK 2012.

- „Večernje novosti“, najdraži list u mojoj porodici od koga se godinama ne odvajamo, pokreće pitanje otkupa stana na Bežanijskoj kosi. Žele da mi pomognu. Tekst za tekstom. Nisam želeo nikog da naljutim, ni optužim. Samo sam rekao: potreban mi je stan u Beogradu, zbog stalnog nadzora lekara. Oni će mi, nažalost, do kraja života biti potrebni. I nikome ne bih želeo da na način na koji sam ja primoran, rešava svoj krov nad glavom. „Novosti“ su se izborile da mi Građevinska direkcija Srbije odobri otkup stana koji mi je ustupila na korišćenje. Ali gde ja da nađem potreban novac, tih 59.000 evra?

BEOGRAD, DANAS

- Iz redakcije mojih „Novosti“ javljaju mi da će pokrenuti akciju da mi pomognu u otkupu stana u kome sam ponovo rođen. Zadrhtao sam, srećan i zahvalan. A opet, pritislo pitanje: da li će akcija uspeti? Sam sebi odgovaram: hoće, verujem! Jer, u tom trenutku, kao proviđenje, poziv iz bolnice „Sveti Sava“, gde moj tata Milan pokušava da prebrodi moždani udar. „Tata ti je bolje, čeka te da ga posetiš„, javila mi je sestra sa odeljenja.

POZIV PLEMENITIM LJUDIMA

„VEČERNJE novosti“ od petka započinju akciju za obezbeđivanje trajnog krova nad glavom Bogdana Bukumirića, za koji on sam ne može da se izbori. U bitku za dom dostojan stradanja ovog mladog čoveka, naša redakcija poziva sve plemenite ljude. Da pokažu, kao i do sada u sličnim nevoljama, da Bogdan nije sam. Svi koji žele da pomognu uplate mogu da šalju na žiro račune: Dinarski 205-9011004731284-05 (Komercijalna banka), AD Beograd i broj deviznog računa: 90-310-1832258.2 RS35205903101832258258.