Srbski heroj ruske pobede

Sada malo ko zna da se u čuvenoj Borodinskoj bici u ruskoj armiji borilo čitavih deset srbskih generala, kao i mnoštvo vojnika nižeg ranga. U sastavu carske armije Aleksandra Prvog pod komandom feldmbaršala Kutuzova borili su se generali Georgij Emanuil, Jovan Ševič, Jovan Adamovič, Nikola Vujič, Ilja Duka, Petar Ivelič i Nikola Ivanovič de Preradovič. Skoro svi oni su bili predstavnici druge ili treće generacije iseljenika u Rusiju u 18. veku za vreme vladavine Petra Velikog i Elizabete.

Među srbskim generalima najviše se pročuo Mihail Miloradovič, heroj Otadžbinskog rata 1812. godine. On je komandovao centralnim pozicijama Borodinske bitke.

Miloradović je bio poreklom iz starog plemićkog hercegovačkog roda, koji se za vreme Petra Prvog preselio u Rusiju, govori u intervjuu za Glas Rusije ruski balkanolog Oleg Barabanov. Mihail Andrejevič bio je praunuk Mihaila Iljiča Miloradoviča, bliskog Petru Prvom. Otac Mihaila Andrejeviča, Andrej Stepanovič, bio je Černogovski namesnik.

- Do trenutka uspona na presto cara Pavla Mihail Miloradovič je dostigao čin kapetana. Bio je pošten i hrabar, pokazao se u bojevima i voleo je vojnu službu. Sada se ime generala Miloradoviča asocira isključivo sa žalosvnim događajima od 14. decembra 1825. godine, nastavlja Oleg Barabanov.

- Međutim, ovaj poznati vojni poslenik bio je jedan od najboljih učenika generalisimusa Aleksandra Vasiljjeviča Suvorova, on je učestvovao u najmanje 52 bitke, između ostalog i u Otadžbinskom ratu 1812. godine, istakao se u Borodinskoj bici.

Najveću slavu Miloradovič je stekao kao jedan od najiskustnijih i najveštijih ofanzivnih generala ruske armije, koji je uspešno gonio Francuze do granica Ruske imperije, a zatim i u stranom pohodu, učestvovao je u zauzimanju Pariza. U Borodinskoj bici Miloradovič je komandovao desnim krilom Prve armije. Zatim je bio na čelu odstupnice, zadržavao je vojsku Francuza, čime je osigurao povlačenje čitavoj ruskoj armiji. Glavna svojstva generala, kojima je zaslužio poštovanje među svojim i protivničkim vojnicima, bila je hrabrost, neustrašivost koja se graničila sa bezumljem.

Upravo Miloradovič se dogovorio sa maršalom Jaraom o privremenom pomirenju prilikom povlačenja ruske vojske iz Moskve. Za vreme bitke kod Vjazme 22. oktobra 1812. godine, armija pod komandom generala Miloradoviča i donskog atamana Platova (25000 ljudi) pobedila je 4 francuska korpusa sa 37000 vojnika ukupno. Francuzi su izgubili 8500 ljudi – ubijenih, ranjenih i zarobljenih. Gubici Rusa iznosili su oko 2000 ljudi.

Za uspešna dejstva svog korpusa poečtkom 1813. godine Miloradovič je prvi dobio kao nagradu pravo da nosi na epoletama venac Cara Aleksandra Prvog, a za vešto rukovođenje vojskom u stranom pohodu 1. maja 1813. titulu grofa Ruske imperije. Kao devizu odabrao je reči: Moja otvorenost me podržava. 16. maja 1814. godine Miloradovič je bio imenovan za komandanta pešadijske rezerve aktivne armije, 16. novembra za komandanta gardijskog puka.

Turski, francuski i austrijski meci nisu ništa mogli Miloradoviču, a ruski, ispaljen iz pištolja dekabriste Kahovskog, bio je smrtonosan. Pred smrt Miloradovič je pitao ko je u njega pucao. Kada su mu odgovorili da je to bio metak plemića, on je rekao: Hvala Bogu.

Direktne potomke general nije ostavio, i sa njim se ugasilo gorfovsko prezime Miloradovič. Posle proslave stogodišnjice od rođenja Mihaila Andrejeviča 1871. godine, car je dao najstarijem u rodu Grogoriju Aleksandroviču grofovsku titulu, kako bi ovekovečio u potomstvu sećanje na zasluge ukazane prestolu i državi od strane grofa Mihaila Miloradoviča.

Olga Žuravljova,