Nikad nećemo biti „veliki“ – zato što smo „mali“

Amorfna masa ljigavaca koji se bave politikom je najcrnja sila koja čini podlogu najsramnijim tiranima kod svih naroda. Mali, zombirani politički karijeristi i ljigavci nisu u stanju da čine velika dela, ali zato mali, zombirani ljigavci i smutljivci u politici čine velika nedela i još očekuju zahvalnost od svojih žrtava, odnosno birača. Drugim rečima rečeno, mali ljigavci, smutljivci i lopovi u politici su najmonstruozniji tirani!

Mali ljigavi politički karijeristi i pljačkaši sopstvenog naroda će čak i jednom Bogu ime da promenu, onog trenutka kad mali ljudi iz politike žele da zadovolje svoje velike karijerističke ambicije i sopstvene potrebe. Inače, mali ljigavci i ljudi iz političke mafije imaju velike potrebe, naročito da zamenjuju teze, izvrću činjenice, podmeću kukavičja jaja, služe se svim i svačim da se održe na vlasti. Jer, gde je vlast, tu je i slast, pa naravno i mast!

Mali ljudi u politici imaju malu dušu i od onih sa malom dušom ne treba očekivati nikakve velike domete, izuzimajući velike destrukcije, čime su mali ljudi izuzetno vešti u manipulaciji sa onim još „manjim“ ljudima koji se svrstavaju u običnu glasačku mašineriju.

Mali ljudi u politici zaboravljaju da velikom čoveku ne pada na pamet da počne sa lajanjem, ako se kojim slučajem nađe okružen kerovima koji na njega laju. A, tu nema nikakve razlike između onih koji su u poziciji, odnosno na vlasti i onih koji su u opoziciji, odnosno u manjini i od kojih ama baš ništa ne zavisi.

Mali čovek u politici je obična krpa od čoveka i tuđi krpež doveka, podložan raznim ucenama, trulim kompromisima i svakojakim nagodbama i to skoro uvek na štetu sopstvenog naroda, ali zato uvek u korist sopstvene promocije i izgradnje vlastitog imidža nekoga ko je važan i bitan i zbog koga „postoji svet“!? Nesposoban političar oblači kompiluirane principe i umesto kravate, nosi nametnuta načela koja su, u suštini, protiv vitalnih ljudskih i naravno, nacionalnih interesa. Zato svi tiranski vladari i vlastodršci dobro znaju da je obični čovek izuzetno dobar kada mu puca po leđima. Baš zato imamo sve ovo što ne moramo i što ne bismo trebali da imamo!

Mali ljudi u politici misle da su oni bogom dani. Oni čak ni svoju decu ne rađaju da bi se potomstvima oplemenili na ljudskim vrednostima i na karakteru, već da bi im u nasledstvo ostavili svoj politički imetak zarađen na lažima i prevarama. Taj imetak i političko nasledstvo zarađeno je pljačkom i na krvi sopstvenog naroda. Dakle, ta politička elita malih ljudi hrle da napune trgove koji ih pamte po njihovim projekcijama u izgaženim ispljuvcima, koje im ogromna masa bede i sirotinje uzvrača kao dar zahvalnosti, kao jedini način „zahvalnosti“ zbog ogromne pljačke, lopovluka svega i svačega, pa čak i intelektualne svojine.

Mali čovek u politici uzme neku najbeznačajniju sitnicu u ruke, okreće je tako dugo da izgleda veliko, u nadi da će ta najbeznačajnija sitinica u njegovim rukama, u glavi sigurno ne, postati nešto epohalno veliko! Mali ljudi i politički poltroni imaju potrebu da svakome objašnjavaju koliko su visoki, odnosno koliko su izrasli, a dovoljno je da samo ustanu iz ubuđalih fotelja i sve će biti jasno.

Da samo političari nisu izolovani primeri pokazuju to i pripadnici naroda, građana, odnosno to važi za sve slojeve društva.... Mnogo je i običnih ljudi koji, po pravilu, više vole tuđe zlo nego svoje dobro i ta destruktivna osobina prisutna je kod svih naroda, što još jednom potvrđuje da je ljudska glupost univerzalna kategorija.

Ta destrukcija je izrasla iz korova zavisti, što je prvi i najblaži oblik psihološko-moralnih posrnuća među ljudima koji su, u stvari, sklopovi misaonih konstelacija po meri Boga.

Jedna od najprepoznatljivijih osobina malih običnih ljudi je neverovatno verovanje da se reka uliva u svoj izvor, a ne u ušće.

Kad mali čovek zažmuri na oba oka on dosađuje Bogu i narodu svojom histeričnom drekom o tome da je ceo svet u mraku, da je sve propalo i da nam nema spasa?!

Mali ljudi su najveći bogoborci koji u mirnim vremenima Boga pominju samo u najsočnijim i najvulgarnijim psovkama.

Mali ljudi su najveći „vernici“ u nemirnim vremenima i puna su im usta Boga, čak do te mere da jedan veliki Bog mora da se popne još više, na vrh samog prestola pameti, kako bi bio što dalji malim ljudima da ga ne prljaju i zato mali ljudi nikada neće videti Boga! A, jadnici i ne znaju da je Bog u nama i sa nama, sjedinjen u – OCU, SINU i SVETOME DUHU!

A, Bog kažnjava male ljude samim tim što je dozvolio da ostanu to što jesu – mali ljudi. I dobro je što Bog tako čini, što Božjom nagradom kažnjava male ljude. Zna veliki Bog nameru malih ljudi koji bi da okrenu logiku naopako, da veliki Bog služi malim ljudima i velikim zlotvorima i najmonstruoznijim lopovima, umesto da bude obrnuto.

Tu relaciju, dalju od neba i zemlje, između Boga i malih ljudi, danas najilustrativnije prepoznajemo u ateističkim vernicima, onim malim ljudima koji su se zdušno, iznad svake bezdušnosti, celog života borili protiv Krsta i Slobode zlatne, da bi ti isti mali ljudi danas, pred kraj njihovih malih života, nosili krstove veće i od njih samih u božjim hramovima. Nikako da dorastu velikim krstovima koje napadno nose da svi vide kao na nekom najprljavijem vašarištu!

Niko nije toliko bezočan kao mali ljudi kojima su puna usta nacionalnog sveca, onog trenutka kada je to konjukturno i istovremeno svečevog oca nazivaju genocidnim čovekom. Valjda po naslednom sistemu i zbog bezočnih laži, eto, taj najstravičniji atribut se po automatizmu pripisuje samo Srbima.

Mali čovek u toku umnog razgovora, ne shvatajući suštinu diskusije, pokušava da nametne svoj uski i prejudicirajući pogled na svet, pa ako na to glavinjanje glavom bez obzira i pameću bez cilja, niko ne obraća pažnju, tada mali čovek gubi živce, igraju mu jagodice na bezbednoj udaljenosti, besni i svoj bes javno iskazuje, što izaziva, najblaže rečeno, sažaljenje svih. Mali ljudi gotovo po inerciji neuspešno pokušavaju da veće od sebe ubede, kako mali ljudi jesu ono što nisu i ono što im sam Bog ne da!

Mali ljudi zagovaraju blasfemičnu nebulozu da pravo proističe iz sile i primitivizma, da je sloboda neostvarljiva ideja, da je prvi zadatak svakog primitivca da se uništi gospodstvo duha, da je ceo smisao življenja i mišljenja jedino u materijalnim bogatstvima, da je moral opterećujuća okolnost na planu snalaženja, da je prilagođavanje i ugađanje neprijatelju jedini način opstanka, da je bavljenje politikom nepotrebno narodu, iako se zna da je čovek, kao sklop misaonih konstelacija po meri Boga, u stvari, kako je to davno primetio Aristotel, ipak političko biće, da je degeneracija sistema vrednosti najveći domet, da je špekulacija najefikasniji način privređivanja, da je sejanje smutnji i razdora jedini oblik međuljudskog razumevanja koje su mali ljudi doveli do najsavršenijeg nerazumevanja! O čemu se zapravo radi? Sloboda je dakle, imperativ i preduslov za ljubav, a bez ljubavi nema pomicanja u svetliju budućnost, niti emotivnog razumevanja za stvarnost, koja nimalo nije ružičasta, ali nije toliko ni sumorna.

Mali ljudi su virtuozi u lukavstvu i licemernosti. Lukavost malih ljudi je uzrok kasnije prepredenosti, a prepredenost ostavlja najnemoralniju posledicu koja je prepoznatljiva u totalnoj neiskrenosti.

Naglašena sklonost zavisti ka, ljubomori, pakosti i poltronstvu odaje opštu karakternu osobinu malih ljudi koji žive u svetu sopstvenih samoobmana, a to nije ništa drugo do najobičnije eksponiranje odsustva samorealizacije ličnosti i spoznaja o sopstvenom identitetu.

Vrhunska dvoličnost najviše dolazi do izražaja u najpokvarenijem lukavstvu, koje je temelj svake kasnije prevare i destrukcije!
Ova negativna moralno-psihološka osobina postaje monstruozno opasna ako se legalizuje zakonima. E, tu su mnogo pozvaniji političari da zakonski spreče maloumnike koji misle da svet postoji radi njih.

Mali ljudi patološki mrze nacionalni preporod. Mrze zato što imaju akumuliranu grižu savesti zbog njihovog rada u korist štete celog naroda i što su duboko svesni kolika ih kazna čeka od njihovih savesti posle neminovne katarze! Nacionalni preporod je više nego potreban da bi se za svagda prekinulo sa zabludama, u koje smo i sami vrlo često upadali. Upadali smo po najpre, jer nam je duga na nebu navodno prekinula put napretka, od čijeg spektra predivnih boja nismo videli izlaz iz krize. Duga nam je, eto, po tim nesrećnicima, presekla put spasa i spasenja!? Kakva hipokrizija i kakav cinizam!?

Mimikriju malih ljudi najbolje prepoznajemo u fanatičnoj odanosti zabludi koju personifikuju tirani kalibra: Hitlera, Broza, Staljina, ili najnovijih svetskih totalitaraca Buša, Blera, Širaka,Solane, Karle del Ponte, da bi posle ti isti mali ljudi, a u stvari veliki tirani, bili najglasniji kritičari svojih ranijih zabluda kojima su sami hrlili u susret!
Najsmešnija je mimikrija malih ljudi u njihovoj iznenadnoj servilnosti koja je, ujedno, i najopasnija, jer mimikrija servilnosti je samo sredstvo najlicemernijeg lukavstva kod malih ljudi. Zato su mali ljudi veliki protivnici kategoričkog imperativa u rasuđivanju. Umesto kategoričnog imperativa u rasuđivanju, mali ljudi rasuđuju instiktom svoje subjektivnosti, a to je minsko polje za svaku dušu! To su kasetne bombe u parkovima za igranje dece, to su najmonstruoznije „igračke“, koje uranijumskim otrovom ubijaju fetuse u utrobama majki. Desilo se to na prostorima Republike Srpske i naše matice Republike Srbije. Nažalost, ti mali ljudi imali su veliku moć. Imali su silu u usijanim glavama, pri čemu su im centripetalne sile izvlačile poslednje moždane čelije normalnog rasuđivanja, a zatim su te prazne glave usmeravale prema onim najgorim ciljevima stravične odmazde za one koji su slabiji, nejaki...

Odsustvo nerealizovane ličnosti, svakoga će odvesti u tihu, patološku mržnju prema svakome ko je pametniji, sposobniji, obrazovaniji. A, kako jedno zlo nikad ne dolazi samo, tako se u njegovom slučaju zlo umnožilo u nekoliko kopija u svim sferama življenja i mišljenja. Primeri za ovakvu tvrdnju su tu oko nas. Oni su vidljivi, opipljivi, prepoznatljivi...

Taj raskorak između stvarnosti i želja mora se odraziti na dušu onih kojima je mržnja univerzalni model opstanka. Ali, tako nije moguće, jer će se to kao bumerang vratiti upravo onima koji bi hteli da nas unište i razapnu na krst patnje i nesreće. Nažalost, naši neprijatelji ne izvlače nikakve pouke, jer oni zapravo upadaju u još veće nevolje i u živo blato iz kojeg nema spasa. Zapravo, kad god im bilo što ne odgovara, oni okrivljuju ceo svet zbog svoje nesavršenosti i za sve svoje neuspehe uvek krivca nalaze u drugima. Ko su ti drugi, nije teško pogoditi.....