Svedok sa lica mesta!

Prošla je decenija i po od samog početka rata u BiH. Vreme neumitno prolazi. Događaji se dovoljno ne pamte. Sećanja polako blede. Šta rade svedoci tog vremena?

Doduše, oni su tu, ali nažalost, šute!? Još samo novinari i poneki hroničar po nešto beleže. Novinari pišu, onako i kako im ko kaže, jer onih pravih novinarskih istraživača i očevidaca nekih od stvarnih dogadjaja - skoro i da nema. Ili ne smeju da saopštavaju istinu, ili samo, opet, po zadatku pišu svoju istoriju i javnosti prezentiraju događaje po sistemu: ''naknadne pameti''. Hoće li onda, išta ostati za istoriju?

Ovo su samo neke od konstatacija, i, neka od otvorenih pitanja na koja se moraju dati odgovori: tačni, jasni i precizni.

Početak poslednje decenije prošlog veka doneo je najveću nesreću za sve narode na prostorima tadašnje SFR Jugoslavije. Najtragičnija sudbina i najveća kataklizma zadesila je sve tri «konstitutivna naroda» u Bosni i Hercegovini.

Počeo je rat!

Neki «eksperti» iz razno raznih oblasti, pogotovo politički i vojni analitičari, k tome, dakle ratu, dodaju još i prefikse, odnosno atribute - «krvavi i prljavi» rat. Baš čudno? Kao da postoji rat bez prolevanja krvi!? Kao da postoji čist, pošten i miroljubiv rat, uopšte?! Ovde se, zapravo, na ovim prostorima nije vodila samo «ljubav», ovde su se međusobno ubijali ljudi, i to na najsvirepije i na najgnusnije načine. Ovde, na ovim uvek nacionalno trusnim područjima i stalno tektonski uzdrmanim, poremećenim i nerešenim međunacionalnim odnosima – svaki od naroda ratovao je protiv onog drugog ili trećeg... Slobodno se može reći da je u BiH ratovao svako protiv svakoga. Brojne su kombinacije i varijante ratnog učešća jednih, drugih ili trećih naroda. Ne treba zaboraviti da je u dužem vremenskom periodu u toku trajanja rata, izvanredno funkcionisala hrvatsko-muslimanska ''bratska'' koaliciona mašinerija, koja je bila usmerena, naravno, protiv Srba. Čak su međusobno ratovali i pripadnici istog naroda (Izetbegovićevci protiv Abdićevaca). O ''psima rata'' (islamskim plaćenicima) i tzv. dobrovoljcima iz islamskog sveta biće govora nekom drugom prilikom. U svakoj od tih situacija samo su Srbi uvek bili sami i uvek su ostajali na jednoj strani – odbrani svojih pradedovskih ogništa.

. Neprijatelje, dakle svoje protivnike, ubijao je onaj ko je imao pušku ili, pak, onaj ko je imao zločinačke porive. Ubijali su i oni koji su branili svoja ognjišta, porodična gnezda, pa napokon i državu. Mada ni jedno ubijanje nije opravdano, ipak, nije greh, ni ljudski, a pogotovo ne može biti božiji – braniti se, braniti svoj narod, svoju rodnu grudu...

Već rekoh, počeo je rat! Ali, kako, gde i zbog čega?
Do prvih ozbiljnijih oružanih akcija došlo je napadom na objekte i pripadnike JNA. Tako je krajem avgusta 1991. godine u blizini Posušja (''Hrvatska Hercegovina'') ubijen stariji vodnik na redovnoj službi u formacijama JNA. Ubili su ga pripadnici HOS-a (Hrvatske oružane snage – np.). Nedugo zatim, na drugom kraju BiH, pripadnici «Patriotske lige» kod vojnog skladišta Ljubače u Tuzli, iz zasjede, ubili su jednog poručnika JNA. Na sličan način, i, po istom scenariju, muslimanski patriotski «ligaši» likvidirali su još jednog podoficira (zastavnik) JNA u Sapni kod Zvornika. Bili su to - kako bi «analitičari» rekli – pojedinačni unutrašnji incidenti. Ali dobro. Tzv. analitičarima ne treba zemerati, jer oni, zapravo, uvek se pozivaju na varijantu ''naknadne pameti''. Još je gore kad se služe sa podacima iz ''poverljivih'' i neimenovanih izvora, odnosno kad za svoju ''analitičku pamet'' koriste uglavnom tuđu pamet i već ispričane priče.

No, kao najteži «incident», a moglo bi se pouzdano reči, i zvaničan početak rata u Bosni i Hercegovini, zasigurno jeste napad regularne vojske Republike Hrvatske na, isto tako, tada regularnu JNA. Napad se desio 01. oktobra 1991. godine u hercegovačkom selu Ravno u Popovom polju, opština Trebinje. Opšte poznato je da je, upravo u selu Ravno, koje je bilo pretežno naseljeno Hrvatima, još u Drugom svetskom ratu od strane ustaša počinjen stravičan zločin nad srpskim narodom. Zbog komunističkog prekrajanja istorije i prilsgođavanja ''istine'' pobednicima, skoro svi događaji iz Drugog svetskog rata u kojima su pretežno stradali Srbi, Brozovim dekretima, ''morali su biti zaboravljeni''. Malo toga, iz tog vremena, ostalo je u sećanju komunističkim oficirima. Jer, da je bilo suprotno, i, da ih je ''držalo pamćenje'', onda bi im sve te strahote o stradanju srpskog naroda bile dovoljna opomena i upozorenje, i ne bi se desilo da (01.oktobra 1991. god.) muslimanski pukovnik koji je bio komandant jedne jedinice JNA dovede vojsku u to selo. Provodeći vojnike u «marševskom koraku» (???) kroz selo, u formaciji koja je brojala blizu 200 pripadnika JNA – bojovnici regularne vojske Republike Hrvatske su, iz dobro pripremljene akcije, na začelju kolone ubili 14 vojnika i staršina JNA. Tek, nakon nekoliko dana došlo je do konsolidacije u redovima JNA, čiji su se pripadnici, sada u borbenoj formaciji vratili u selo da izvuku svoje, likvidirane drugove. Došlo je do žestokih borbi hrvatske vojske iz Republike Hrvatske i JNA i to na tlu BiH!?. U redovima «hrvatskih bojovnika» nastala je stravična panika i rasulo. Hrvatski bojovnici, uz velike gubitke morali su se vratiti na polazne linije i na svoju teritoriju, prostor Republike Hrvatske.

Zvaničnim organima BiH u Sarajevo, stizale su kontradiktorne informacije o događajima u selu Ravno. Najviši funkcioneri HDZ-a u BiH govorili o stravičnim zločinima koje je navodno JNA počinila nad hrvatskim civilnim i domicilnim stanovnicima. Dakle, od strane najviših političkih zvaničnika Hrvata i muslimana, najhitnije je zatraženo da se formira «državna» delegacija BiH, kojoj su u zadatak stavili - da utvrdi stvarne činjenice i istinu o događajima u Ravnom.

Sve je teklo vrlo brzo, pa je odlukom Predsedništva BiH sastavljena mešovita delegacija, koja je 7. oktobra krenula put Hercegovine. Na čelu delegacije bio je član Predsedništva BiH, «Jugosloven» Ejup Ganić(i). Srpski član delegacije bio je potpredsednik Vlade BiH Miodrag Simović. Hrvate su predstavljali, član Vlade BiH i visoki funkcioner HDZ-a Miro Lasić i, sam Bog bi znao kako i zbog čega, član delegacije bio je i hrvatski ''slobodni'' kljiževnik Anđelko Vuletić. (Anđelko Vuletić je rodom iz tog kraja i po nacionalnosti je Hrvat što sam tek tada saznao (?!) – n.p.a.).

Najkraće rečeno, delegacija nije do kraja ispunila svoj zadatak. Stvarni događaji na tom terenu i potpuna istina - nisu odgovarali, niti su bili u interesu naručilaca izveštaja. Jer, ko god je od članova delegacije hteo - mogao je, bez obzira na opasnost, uveriti se da su u selu Ravno na hrvatskoj strani uglavnom stradali plaćenici, tzv. «psi rata». Većina njih su bili tamnoputi i nisu pripadali beloj rasi.

Dakle, ad hock formirana ''državna'' delegacija mogla je samo, a što je ona i učinila - napraviti «opravdanu bežaniju» iz Hercegovine i u Sarajevo se vratiti sa neobavljenog, bolje rečeno, sa naručenog zadatka. Istinit izveštaj, o svemu što se događalo u selu Ravno, nikada nije prezentovan pred nadležnim institucijama BiH, a samim time, ni pred očima beha javnosti.

RAT JE POČEO!

Sa ove vremenske distance ne znam - da li sam imao sreću ili nesreću – da lično budem svedok kratkotrajnog putešestvija ''državne'' delegacije. Ali, ono u šta sam potpuno siguran jeste - istina koju sam video sopstvenim očima, a bogami, i čuo vlastitim ušima. Međutim, kako tada tako i danas, u zavisnosti od ''pripovedača'', slušam razno razne priče, i druge samo njihove ''istine'', od kojih su mnoge, najblaže rečeno, problematične i diskutabilne. Iako je istina jedna i nedeljiva, ona je, u većini slučajeva, skrojena po meri onoga ko je bio pobednik u ratovima i konfliktima. Ne smije se zaboraviti da je, isto tako, po ustaljenoj praksi i automatizmu, ''istina'' prilagođena i dozirana za javnost - u onoj meri i količini koja će proizvesti najjače efekte na onoga ko je konzument te ''istine''.

Svi kasniji događaji u BiH samo su nastavak stravičnog stradanja svih naroda u BiH.....

Dakle, nakon tih događaja u Istočnoj Hercegovini – rat je visio u vazduhu!

Sledeći bitan događaj je ubistvo srpskog svata u centru Sarajeva na Bašćaršiji. Ubijen je Nikola Gardović. Iako su muslimani iz najviših struktura vlasti, a pogotovo iz MUP-a BiH, iste večeri znali ko je direktni počinilac tog terorističkog i zločinačkog akta i ko stoji iza tog ubistva srpskog svata, evo i nakon 14. godina – još nije rasvetljen taj zločin. I ne samo taj zločin da nije rešen, već skoro da nije razjašnjen nijedan zločin koji su muslimani počinili nad srpskim civilima u Sarajevu....

Zatim, 26. marta 1992. godine, desio se stravičan masakr srpskih civila u Sijekovcu, tadašnja opština Bosanski Brod. Naime, regularna vojska Republike Hrvatske je već 03. marta, iste godine, iz Hrvatske prešla na teritoriju Bosne i Hercegovine. 26. marta 1992. godine, hrvatski bojovnici su zverski likvidirali i masakrirali 23 srpska civila, uglavnom žene i iznemogle starce.

U Sijekovcu sam lično bio 27. marta, dakle odmah sutradan i video sam stravične slike - slike srpskog stradanja.
Pa, onda se ratni požar širi i na područje Semberije. Zapravo, 31. marta 1992. godine otpočinju žestoki sukobi između Muslimana i Srba u Bijeljini i tako rat kreće u svoj krvavi pohod koji će, kasnije će se videti, doneti nesreću svim narodima u BiH.

U Bijeljinu sam stigao 01. aprila, dakle sutradan i mogao sam se i lično uveriti u stravične slike stradanja naroda.

Četvrtog aprila 1992. godine, ratni vihor stiže i u Sarajevo. Dakle, ratni plamen se više nije mogao zaustaviti...Krenula je jedna od najvećih tragedija svih naroda u BiH....

Tako je počeo rat! Kako se završio, nažalost – još ne znamo. Ne znamo zato što još nema prave istine o svim ratnim događajima iz tog vremena....