Srebrenicki planirani haos

Slučajno ili ne, ali nekako baš usred rasprave pred Apelacionim većem Haškog suda u predmetu Nasera Orića, pojavilo se pisano svedočanstvo koje otkriva neke do sada nepoznate detalje o ulozi ratnog gospodara života i smrti u Srebrenici. Tvorac tog svedočanstva Ibran Mustafić, predratni poslanik SDA i Orićev politički protivnik, u svojoj knjizi “Planirani haos” izneo je nove detalje nekih od zločina koje su pocinili Orić i njegovi potčinjeni.

Kako je ubijao Naser:

 Najpotpunija i, svakako, najšokantnija je Mustafićeva priča o zločinima nad srpskim zarobljenicima koji su pobijeni na prostoru sela Zalazje, nakon što su snage TO Srebrenica prethodno to selo popalile i opljačkale. Mustafić svedoči kako mu je u jesen 1992. godine stričević Mirsad Mustafić dao spisak zarobljenih srpskih boraca koji su na Zalazju likvidirani. Među njima su bili Mirsadov školski drug Branko Simim i njegov brat Pero, zatim bivši sudija Slobodan Ilić, autoprevoznik iz Zvornika Mijo Rakić i medicinska sestra Rada Milanović.

Prema dosadašnjim saznanjima, oni su bili predati srebreničkoj Vojnoj policiji, nad kojom, prema oceni Pretresnog veća Orić “nije imao efektivnu kontrolu”. Međutim, Mustafić svedoči da Orić ne samo da je dobro znao da su pomenuti zatočenici pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao.
„Kada smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao”, doslovce je Orić prepričao svoj “podvig” Mustafiću kada ga je ovaj posetio jedne večeri.
 
Na to priznanje nadovezuje se i priča Mustafićevog strica Ibrahima koji je bio očevidac.
 
“Došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa ‘zastavom’ pred zatvor u Srebrenicu. Odmah sam se obukao i krenuo. Kad sam došao pred zatvor, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kada smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo divljanje i kad je počelo klanje, prebledeo sam kao krpa. Kada je Zulfo (Tursunović) niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pri tom je pitajući gde joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Peške sam sa deponije došao u Srebrenicu, a oni posle dovezli kamion, a ja sam sa kamionom nastavio kući u Potočare. Karoserija je bila sva krvava”, opisao je Mustafić svedočenje svog strica.
 
Ovde vredi napomenuti da je medicinska sestra Rada Milanović u Srebrenici ostala i nakon sto je njena porodica napustila taj gradić, te da ju je Štab TO Srebrenica rasporedio u sanitet i u lokalnu bolnicu.
 
Mustafić se osvrće i na još nekoliko zločina nad Srbima u Srebrenici, o kojima se do sada manje-više znalo. Mustafić navodi da je saznao da je posle napada na Ježesticu  ”i Kemo sa Pala nosio po Srebrenici neku odsečenu glavu i plašio ljude”.
 
”Ne znam tačno ali se priča da je Kemo umešan i u likvidaciju Bate iz Srebrenice i njegove majke. Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani”, zapisao je Mustafić.
 
Reč je o ubistvu Mihaila i Anđelije Stjepanović, za koje istražni organi RS terete Kemu Mehmedovića, bliskog saborca Nasera Orića, kojeg po zlu pominje nekoliko Srba koji su preživeli pakao srebreničkog zatočeništva, navodeći da ih je zastrašivao donoseći im odsečenu ljudsku glavu. Ono sto se do sada manje znalo jeste to da je za ubistvo teško obolelog Krste Dimitrovskog i njegove supruge Velinke u Srebrenici odgovoran lično Ejub Golić, komandant Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, navodi Mustafić. Golić je, praktično, oslobođen odgovornosti za taj zločin.
 
Interesantno je da se tolerisanje Golićevog terora, kako implicira i sam Mustafić, zasnivalo na proceni Nasera Orića i “ekipe” da bi procesuiranje Golića moglo iritirati njegove vojnike, koji su već bili nezadovoljni nakon sto je u srebreničkom zatvoru ubijen njihov vođa Nurif Rizvanović. Za to ubistvo, kao i za tri atentata na samog Mustafića, prema njegovim saznanjima, nisu bili odgovorni “četnici”, već upravo ljudi iz Orićeve “ekipe” koje, inače, Mustafić redovno opisuje kao “vojnu huntu” u Srebrenici i kao organizovanu grupu kriminalaca i trgovaca humanitarnom pomoći koja stiže u enklavu.

Teror “Orićevaca” i Haški sud:

 Saznanja o teroru nad zarobljenicima i zatocenicima Mustafić je, kako pise, dobijao i od svog bliskog prijatelja Hameda Salihovića, koji je jedno vreme kao sef Vojne policije odgovoran za srpske zatocenike, sto je konstatovano i u Haškoj presudi Naseru Oriću. Jednom prilikom Mustafić je upitao Salihovića sta se desilo sa tri zarobljenika, među kojima je bila i jedna devojka, koji je trebalo da budu prebačeni iz Konjević Polja u Srebrenicu.
 
”Ne znam ni ja pravu istinu, ali, izgleda, da su pobijeni”, odgovorio mu je Salihović.
 
Pored toga, Salihović mu je poverio i da su vojnici pod komandom Nasera Orića u zatvoru ”prebijali zarobljene četnike”.
 
“Od Fahre Alića saznao sam da je jedan učitelj iz okoline Tegara zarobljen i predat Vojnoj policiji, a onda u zatvoru ubijen. Tako su prošla i tri zarobljenika koji su iz Skenderovića prebačeni u srebrenički zatvor”, iznosi Mustafić svoja ratna saznanja. Tu je i opis Orićevog “osvajanja” sela Sijemovo nakon sto je Orić meštanima dao ultimatum da predaju oružje.
 
Kada su se Orić i “ekipa” vratili, navodi Mustafić, „svi stanovnici su sa naoružanjem napustili selo, samo je u kući ostao stari Miloš Zekić. Iz srdžzbe, zbog loše obavljenog posla, glupani su opljačkali selo, ubili Milosa, a posle pljačke su zapalili selo”, piše Mustafić.

 
Međutim, ni ti, ni mnogi drugi detalji Mustafićevog svedočanstva nisu se našli u Haškom sudu, a sam Mustafić kaže da je imao dva duga susreta sa Haškim istražiteljima.
 
”Nakon toga sam dao i pisanu izjavu Haškom tribunalu. Ja sam uistinu pozvan na svjedočenje pred Haškim tribunalom kao svjedok optužbe, i mislim da je trebalo da budem poslednji svjedok optužbe. Nakon tri dana provedena na pripremnom postupku, došlo je do velikih mimoilaženja između mene i zastupnice optužnice. Kao prvo, optužnica protiv Nasera bila je smiješna. Drugo, optuživan je za nešto za sto nije ni kriv, a nije za ono za što je kriv. Treće, Haški tribunal interesuju zločini prema Srbima, Bočnjacima i Hrvatima, a ne interesuju ga zločini protiv čovjeka kao ljudskog bića. Četvrto, Haški tribunal nije apsolutno ispravnim imenom nazivao strane u sukobu. Peto, Haški tribunal je sve više ličio na paradersku priredbu Karle del Ponte, te je mnoge procese doveo do nivoa cirkusa. Sedmo, najveća mi je uvreda bila kad su mi na stol bacili ucjenu kojom mi prijete zatvorom do sedam godina ili novčanom kaznom od 200.000 eura. Kad sam ugledao taj papir, nisam više mogao da trpim, te sam tužiteljici odbrusio: Pa moj smisao svedočenja i jeste da bih dobio veću kaznu od Erdemovića, koji je nagrađen u Haškom tribunalu za priznavanje direktnog učešća u preko 140 likvidacija. Nakon svega, kad sam došao pred sudnicu, čekao sam dva sata, ali nakon drugog zasedanja Sudskog veća, konačno su mi saopštili da je Sudsko veće donelo konačnu odluku da se ja ne pojavljujem na svedočenju i da se mogu vratiti iz Haga“, tvrdi Mustafić.
 
S druge strane, Haški tužioci s pravom se i danas žale na nerazumevanje koje su pokazale sudije u prvostepenom postupku. Tokom nedavno održanog žalbenog postupka, tužioci su pokušali da ukažu na to da je “rizik zlostavljanja” srpskih zatočenika u Srebrenici proizlazio iz opšte situacije u Srebrenici.
 
“Nakon toga svakome je morala biti očigledna mogućnost da srpski zarobljenici budu izloženi zlostavljanju", naglasila je tužiteljica Mišel Džarvis.
 
Ona je pokušala da ukaže na to da je Pretresno veće pogrešilo kada je “užasne okolnosti” u Srebrenici uzelo kao olakšavajuću okolnost za Orića, dajući im preveliku težinu.
 
“Time je međunarodno pravo krenulo opasnim putem, na kojem se zločini jedne strane opravdavaju njenim ‘ispravnim pozicijama i borbom za pravu stvar’”, zaključila je Džarvisova.
 
Štaviše, ako bi se u obzir uzelo Mustafićevo svedočenje, moglo bi se slobodno zaključiti da koliko god da su “užasne okolnosti” u Srebrenici pogađale obično stanovništvo, toliko su te iste okolnosti pogodovale Naseru Oriću i njegovoj “ekipi”, baš kao i svim onim komandantima koji nisu hteli ili nisu smeli da mu se suprotstavljaju.
 
Možda se bas u tom “zavetu ćutanja” potčinjenih i podređenih Oriću i krije tajna Orićeve odbrane. Odbrana ne samo da i dalje tvrdi da Orić nije imao “efektivnu kontrolu” nad Vojnom policijom, nego negira da je ta formacija uopšte i postojala u Srebrenici, mada je i sam Orić potvrdio njeno postojanje. No, tu potvrdu branilac Džon Džons pripisuje Orićevoj “zbunjenosti”, a Orićevu povezanost sa zločinima i zločincima - u nameri da je sasvim obesmisli - opisuje britanskom izrekom: "Plesao sam sa osobom koja je plesala sa nekim ko je plesao sa princom od Velsa"!?

 
Jadno je što se na taj način pokušavaju obesmisliti i svedočanstva srpskih zatočenika koji su preživeli torturu u zgradi srebreničke Vojne policije. Jer, niti je ta zgrada bila plesna sala, niti je srebrenički “Princ Tame” bio toliko mlad da ne može da shvati razmere svog uticaja. Naprotiv: on je, ako se poslužimo onim sto je rekao Mustafiću, i u “uhasnim okolnostima” bio potpuno svestan da je “u Tuzli postao legenda i da je postigao što je hteo”. U Hagu, nažalost, još nisu svesni toga.

”(De)militarizovana “zaštićena zona”
 
Kada je Srebrenica, posle ofanzive Vojske RS, krajem aprila 1993. godine proglašena za demilitarizovanu zonu i stavljena pod zaštitu UN, Mustafić potvrđuje da je “četničkih provokacija bilo veoma retko”. Ipak, kako opisuje, naočigled holandskog bataljona UNPROFOR-a, oko Srebrenice su kopane tranšeje a u “zaštićenu zonu” je, uz humanitarnu pomoć, dopremano i oružje.

 
Mustafić belezi i nekoliko zaseda koje su bošnjački vojnici iz “zaštićene zone” postavili, ubijajući pripadnike VRS. Iznosi i saznanje o napadu jedinica Ekrema Salihovića i Ibrahima Mandžića (inače bliskih Oriću) na srpsko selo Višnjicu, u kojem su ubili nekoliko civila i spalili selo.
 
“Kada sam Mandžicu rekao da takvim napadima svesno stvaraju alibi četnicima za napad na Srebrenicu, odgovorio je 'nismo mi samoinicijativno otišli u akciju. Mi smo dobili naredbu iz Sarajeva’”, svedoci Mustafić, navodeci da je kasnije saznao da je “naredbu za napade oko Srebrenice potpisao general Enver Hadžihasanović”. “Jasno mi je bilo da se zlo traži da bi se rešio problem Srebrenice”, zaključio je Mustafić.
 
Reč plus: Ibran Mustafić - Srebrenica je slučaj koji ne pamti istorija

Novi Reporter: Da li ste do sada podnosili krivične prijave protiv odgovornih, kako za zločine protiv srpskih zarobljenika i zatočenika, tako i za zločine nad Bočnjacima - neistomišljenicima Nasera Orića?
 
Mustafić: Krivične prijave protiv bilo koga nisam podnosio. Nakon mog izlaska iz ropstva, nisam mogao ni slutiti da nikog planetarna katastrofa Srebrenice neće interesovati. Kad sam se uključio u rad Skupštine RBiH, pokušavao sam na svaki način da otvorim pitanje Srebrenice, ali sam naišao na ogroman prezir i šikaniranje. Nakon jedne žučne rasprave na jednom zatvorenom sastanku Kemal Ademović, tada aktuelni direktor AID-a zovnuo me je i u kratkom razgovoru u četiri oka samo rekao:
 
„Ibrane otvaraš najteže pitanje na zemaljskoj kugli koje se zove Srebrenica. Ne čini to. Ubiće te.“
 
Iskreno, s obzirom na to da sam iz ropstva izašao isplašen kao zvijer, to mi je ulilo i dodatnu količinu straha. Čekao sam da prođe jedan izvjesni period, razmišljajući da će ipak doći do otvaranja mnogih pitanja, ali od toga ništa. Početkom 2000. godine uputio sam službeni dopis MUP-u Tuzlanskog kantona, pitajući ih da li namjeravaju pokrenuti istražni postupak, ili da, u protivnom, pokrenem privatne krivične prijave. Tadašnji glavni kantonalni tužilac Izo Tankić mi je, nakon direktnog razgovora, odgovorio da će oni pokrenuti istražne radnje. Istraga je krenula. Preko šezdeset lica privedeno je na razgovor. Najednom kompletna istraga je stala. Tadašnji kantonalni tužilac Izo Tankić i ministar MUP-a TK Mirza Jusufović, sada su sudije Suda BiH. Neobično, zar ne?! Prije nekoliko mjeseci ponovo sam uputio pismo glavnom tužiocu BiH Marinku Jurčeviću, ali nikakav odgovor do sada nisam dobio. Za privatne tužbe nemam niti finansijskih sredstava, niti imam moć da valjano ja uradim istražni postupak, tako da se jedino nadam da ništa ne može zastarjeti.

Da li ste podnosili krivične prijave protiv Nasera Orića i njemu bliskih osoba zbog atentata na vas i kakva je sudbina tih prijava?
 
Nikakve krivične prijave nisam podnosio, jer sam očekivao da će institucije koje su enormno plaćene za svoj posao za naše prilike, početi da rade svoj posao. Mislim da je najveći problem u tome što je srebrenička vladajuća ratna falanga samo posljednja karika u lancu odgovornosti. Naredbodavni centri moci bili su očito izvan same Srebrenice, tako da je i sam Naser očito sopstvena kolateralna šteta, samo što on moralno i intelektualno nije sposoban da to vidi.

Kako tumačite prvostepenu presudu Naseru Oriću prema kojoj Orić nije imao “efektivnu odgovornost” za napade na srpska sela, a da je Orićeva odgovornost za zločine nad srpskim zatočenicima izvedena i iz odgovornosti Hameda Salihovića kao komandanta Vojne policije?
 
Iako u suštini mislim da je Haški tribunal pozitivna institucija, ipak je Tribunal sud na koji je politika imala, i još ima, presudan uticaj. Hamed Salihović je od jeseni 1992. do kraja zime 1993. godine bio član Štaba i oficir bezbjednosti. Da je trebalo da odgovara za ratne zločine, sigurno ne bi bio u atentatu ubijen. Očito, ubijen je kao jedan od ključnih potencijalnih svjedoka. Hamed Salihović je u svojoj cijeloj životnoj karijeri bio jako poštena osoba.

S obzirom na to da ste u vašoj knjizi opisali primere iz kojih se jasno vidi da odluka o demilitarizaciji Srebrenice nije sprovedena, zar iz toga ne proizlazi da je takva “demilitarizovana zona” bila legitimni vojni cilj, sto je, s druge strane, bio prikriveni politički cilj Izetbegovićeve vlasti u Sarajevu da bi dobila novi politički adut da pozovu na međunarodnu vojnu intervenciju protiv Vojske RS?
 
Odluka o demilitarizaciji je sprovedena. Kako - na to pitanje treba opsežno odgovoriti. Alija Izetbegović je, prije svega nad narodom zastićene i demilitarizovane zone Srebrenica istorijski ratni zločinac. Sa Srebrenicom, Alijin projekat koji je dobio iz Beograda, ne bi mogao zaživjeti. Alija Izetbegović je osoba bez koje ne bi postojala Republika Srpska.

Koliko je, prema vašim saznanjima, u julu 1995. godine u Srebrenici ubijeno/streljano zarobljenih bošnjačkih muškaraca, a koliko ih je poginulo s oružjem u borbama protiv Vojske RS – imajući u vidu da i u Tužilastvu u Hagu prihvataju podatak da je najmanje hiljadu pripadnika 28. divizije ARBiH poginulo u borbama prilikom povlačenja iz Srebrenice?
 
- Prije svega, žrtve genocida u Srebrenici su dvojake prirode. Žrtve koje su pokupljene u Potočarima i žrtve koje su krenule u zbjegu preko šume. Sve žrtve iz Potočara doslovno su kao civilna lica odvedene i likvidirane u planski izvedenim masovnim strijeljanjima. Većina lica koja su krenula u proboj prema Tuzli, takođe su bili civilna lica, sem povlaštenih. U proboju prema Tuzli svašta se događalo. Ono što je evidentno jeste to da gotovo niko nije stradao od članova srebreničke mafije i njihovih porodica. Znači, povlašteni su prošli, jer su na suprotnoj strani imali partnere. Srebrenica je slučaj koji ne pamti istorija. Nikad se u istoriji nije dogodio slučaj da jednu ogromnu populaciju neko povede sa slobodne teritorije i koncentriše na tako mali prostor koji kontroliše neprijateljska vojska. Oni su, u stvari, samo povedeni da bi bili topovsko meso. Genocid je bio planiran prije nego što su izvršene egzekucije, a od Izetbegovića je uslijedila direktiva da ARBiH ništa ne preduzima dok se genocid ne završi. Ono što sa sigurnošću mogu tvrditi jeste da je broj žrtava preko 8.000. Najveća istorijska sramota jeste to da je nakon svega Memorijalni centar u Potočarima otvorio predsjednik najmoćnije sile na svijetu, ratni zločinac nad narodom Podrinja Bil Klinton. Naravno, ja sam se tom činu žestoko usprotivio i poveo žestoku kampanju, ali ostao sam usamljen.

Imajući u vidu da su vlasti u RS poslednjih godina u vise navrata ponudile izvinjenje porodicama žrtava i izrazile žaljenje zbog masovnih zločina nad Bošnjacima u Srebrenici u julu 1995. godine, te da su počele da hapse odgovorne za te zločine, kao i da pomažu obnovu tog područja - da li smatrate da je jos uvek legitimno tražiti izdvajanje Srebrenice iz sastava RS mimo Ustava BiH. Tim pre sto takav zahtev, praktično, više ne pominje niko ni među relevantnim bošnjačkim političarima u Sarajevu?
 
- U Sarajevu su na vlasti političke oligarhije sa SDA i Strankom za BiH (koja podvala!) na celu, koje su direktno odgovorne za genocid u Srebrenici. Preživjele žrtve genocida njima su teret koji bi oni dokrajčili. Poslije genocida 1995, vlasti u Sarajevu izvršile su novi genocid nad žrtvama u saradnji sa sitnim malim političkim patuljcima iz Srebrenice. Poslijeratna poslušnička, izdajnička i politička fukara iz Srebrenice ima zadatak da projekat planiranog haosa dovede do kraja. Nijednom narodu u BiH ne smiju se izviniti predstavnici bilo koje vlasti i bilo koje političke partije, jer je to nova uvreda za žrtve. Ovđe stradalnici treba da nastupe jedinstveno i da ruše narodne krvopije na vlasti. Ustav BiH i sam status Srebrenice pravno je pitanje koje mora biti riješeno. Kad pominjete obnovu porušene stambene infrastrukture, o tome je apsurdno govoriti. Najveću dobit na obnovi stambene infrastrukture ostvarili su oni koji su trebali biti procesuirani pred sudovima za njihovu devastaciju.
 
BiH je “država“ sa najviše apsurda na zemaljskoj kugli. To je jedina “država“ u kojoj je stanarsko pravo pretvoreno u vlasničko pravo, a neprikosnovena privatna imovina tretira se kao kolateralna šteta. Takav državni sistem mora biti srušen, milom ili silom. Bolje milom, jer sila odnosi nove živote, ali svaki sistem zasnovan na nepravdi ne može biti održiv.

Zašto do sada, osim vas, niko drugi od bivših i sadašnjih bošnjačkih političara nije pokazao ni najmanji gest žaljenja ili kajanja zbog zločina nad Srbima a koje su počinile Oružane snage ARBiH u Srebrenici?
 
- Ja ne žalim za svim žrtvama u BiH, jer ima žrtava koje su prije toga bile krvnici. Ja žalim nad nevinim žrtvama u BiH iz svakog naroda, jer smo mi prije svega rođeni kao ljudi, a s vremenom to ostajemo ili postajemo zvijeri. Nema rata bez ratnih zločina i ratnih zločinaca. Ali, istina, ima namjernih zločina i nenamjernih zločina prema nevinim koji su se našli u nevaljalom trenutku na nevaljalom mjestu. Zločini su stvar pojedinaca ili manje udružene zločinačke skupine, a genocid je megazločin koji može planirati i počiniti samo organizovani državni, politički i vojni aparat.
 
Videti originalni tekst: https://www.novireporter.com/look/reporter/nr_article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=2&NrIssue=266&NrSection=7&NrArticle=3306