Lipša Cvita od latinskog svita

Minuše srpska vojevanja protiv   turska u Dalmaciji 1684. godine. Turaka nigde. Naselja vrve od naroda – počevši od Šibenika do iznad Knina, tamo prema bosanskoj strani. Nešto kuća se popravlja, ali ne mnogo, jer je većinu teško sažegla podmetnuta turska vatra, a mnoge su Turci porušili - tako što su konopcima vezali krovne i potporne grede, pa ih razvlačili konjima na sve strane. Srbi grade nove domove. Naselja zauzimaju veće površine od onih u tursko doba. Tada su, pre srpskog ustanka 1682. godine, sela bila manja i s trošnijim kućercima.

Mnoštvo ljudi je izginulo u ovom, tek minulom i teškom, ratu protiv moćne turske sile. Pogibijama su Turci priredili još jedno zlo - jedva nešto manje bolno. Brojna čeljad su odvedena u tursko ropstvo - mladež i deca, oba pola. No, Srba je, po oslobođenju od Turaka, ove 1694. godine, bilo u Dalmaciji mnogo više, jer je znatan broj prebega i dobrovoljaca iz Like, Bosne, Ercegovine, Srbije i Crne Gore, tu ostao. Zadržalo se i nešto Dubrovčana. Oni su odustali od povratka u svoj prenaseljeni grad, u kojem je, polako, jenjavao obim nekadašnje dubrovačke pomorske trgovine, jer su morem zagospodarili mletački ratni i trgovački brodovi. I donedavno tursko zaleđe u Dalmaciji je izgubljeno za vešte dubrovčke trgovce. Odlukom velikih sila, Dalmacija je ustupljena Mletačkoj Republici. Austrijski ćesar, ruski car i poljski kralj se nisu obazirali na činjenicu da su Srbi sami prognali Turke iz Dalmacije – i to u vreme dok je sultan, s 250.000 turskih vojnika, opsedao Beč i pretio ostalim evropskim državama..

Kao što to kod Srba biva, pogibije, ranjavanja i izgubljene veze s najrođenijim u turskom ropstvu, brzo su se zaboravljale. Narod se radovao i zajednički podizao nove kuće, torove i štale. Kad je nedostajalo stoke, nabavljana je u Austriji i Turskoj. Iz austrijske Vojne Krajine su došli i mnogi srpski sveštenici, monasi i monahinje. Nicale su lepe male pravoslavne crkve - građene kamenom i drvetom, pa su crkvena zvona (nabavljana u Veneciji) doprinosila opštem samopouzdanju. Najdraži trenutak, i mladih, i starih, i dece, je dugoočekivana jeka zvona, koju su Turci zabranjivali – posebno u vreme svojih islamskih verskih praznika.

Mletačka vlast je stavila van upotrebe srpske zakone – neki su poticali još od Kandijskog rata, pisani ćirilicom u Zadru 1654. godine, a ove druge - novije je, po uputima ustaničkog vođe Ilije Jankovića, pisalo nekoliko učenih grčkih i srpskih monaha, pristiglih iz manastira Makedonije i Metohije. Mlečani su uklanjali srpsko zakonodavstvo i pohranjivali ga u duboke arhivske sanduke, brišući, i time, svoju nečasnu ulogu tokom srpskog protivturskog ustanka 1682 - 1684. Dok su Srbi ginuli u brojnim bitkama protiv obesnih Turaka na dalmatinskom i bosanskom tlu, dužd je pomagao Turcima da se srpski ustanici ili razoružaju i vrate kućama, ili da ih turska vojska – brojala je sto hiljada janičara i drugih rodova, porazi. Dužd je to činio, jer se plašio turske pretnje - da će turska ordija jurnuti na Veneciju, pošto osvoji Beč,  ako Mlečani ne umire Srbe u Dalmaciji. Mletčki vladar je poslušao Turke, ali nije uspeo uticati na vođu srpskog ustanka i njegove saradnike. Njihova odvažnost nije pokolebana činjenicom da im se susedna hrišćanska Mletačka Republika predstavila turskom saveznicom. Nije ih pokolebao ni strahoviti vojni poraz na Malom alanu, u gudurama Velebita. Desilo se to 1683. godine. Mletački špijuni su (Srbi katoličke vere) omogućili Turcima veliku vojnu pobedu. Ti Srbi katolici, koje će kasnije rimokatolički kler ubediti da su – Hrvati, obavestili su turske paše o kretanju srpske pravoslavne ustaničke jedinice. Brojala je oko 2.200 boraca. Skupivši više od 10.000 Turaka, paše su dočekale ustanike i, mada uz svoje velike gubitke, ustrelili su i isekli ovu brojnu ustaničku jedinicu. Moguće je da je neko od Srba i preživeo ovaj jezivi pokolj, ali o tome nisu otkriveni nikakvi zapisi.

I ova teška srpska pogibelj na Malom alanu se, polako, zaboravljala. Tome je doprinelo opšte oduševljenje u Dalmaciji - od Boke kotorske do Zadra. Ono malo Srba katolika po primorskim mestima je pokajnički dolazilo do ustaničkih starešina, sveštenika i svojih pravosalavnih rođaka i nudilo pomoć pri podizanju kuća i srpskih crkava. Većina njih nije bila u ustanku, jer su ih od toga odvraćali katolički sveštenici i mletački agenti. Sad, kad su srpski ustanici postrojeni pod mletačku zastavu, javili su se i oni u vojsku. Pravoslavni nisu ni primećivali da ti katolici (begunci od ustanka) postaju starešine – češće, nego prekaljeni pravoslavni ratnici. Opšta radost, zbog progona turskih osvajača iz Dalmacije, pravoslavne Srbe je opila. I tako, zahvaljujući uverenju da su sva zla nestala odlaskom Turaka, mletački dužd je mogao, bez srpskog otpora, junačkog srpskog vođu, Iliju Jankovića, da liši komande nad vojskom i da mu dodeli mizernu penziju. Srbi su prihvatili, bez pomisli da se u tome krije bilo kakva mletačka podvala, smenjivanje s vojnih položaja i proslavljenih ustaničkih vođa: Petra Tintora, Jovana Baljka, Nikole Šarića, Ilije Cvrljka i Grge Strižirepa.

Mletački dužd je, te 1694. godine, spremao Srbe na nove bitke protiv Turaka. U Dalmaciji se čulo da su srpski ustanici u Slavoniji, Ugarskoj, Srbiji i Makedoniji već uveliko vojevali protiv Turaka. Kad bi prognali Turke, do njih su stizali austrijski i poljski pukovi i uspostavljali austrijsku vlast. Zbog tog opšteg srpskog ustanka u Panoniji i na Balkanu, Turci nisu mogli da uspostave nijednu odbrambenu liniju protiv dolazećih austrijskih i poljskih armija. Videvši ovakav napredak hrišćanske vojske centralnim Balkanom, Mlečani su se trudili da postignu slične uspehe na istočnoj obali Jadrana. Naravno, kao i Austrijanci, i oni su računali sa srpskim ustanicima – ovim u Dalmaciji i onima koji će im se pridružiti u Hercegovini, Bosni, Srbiji i Crnoj Gori. Nova vojevanja su najvatrenije priželjkivali među dalmatinskim ustanicima oni koji su došli iz krajeva pod turskom vlašću, pa su slavodobno isticali da će prognati azijatske Turke i iz svojih zavičaja.

U vreme kad nije bilo vojnog okupljanja i prelaska u Hercegovinu i Bosnu, svi su složno radili na uređenju svojih novih domova, crkava... sejali su i sadili vinovu lozu i voće. Svugde su se čule frule, diple i gusle. Pesma se orila, a ratnici su, uveče – uz ognjište, pripovedali o bitkama sa zidina Šibenika i o prodoru kroz Bosnu, kud su Turci bežali glavom bez obzira, sklanjajući se čak i u daleku, ravnu Posavinu.

Za praznike su se okupljali oko crkve, pa su majke, tetke, strine, prije i kume ugovarale i ostvarivale susrete stidljive mladeži - ne bi li svaka dorasla devojka našla svoju priliku i udomila se. Šibenik je jedan od najživljih srpskih gradova u Dalmaciji. Bio je poprište teških bitki protiv Turaka - i u Kandijskom i u Morejskom ratu. U proleće, na pravoslavnu Vrbicu 1687. godine, Šibenik je prepun naroda i vojske. Mlečani su planirali da tu vojsku pokrenu prema Herceg Novom. Kao što to biva, te vojnike su posećivali rođaci. Kad su to činili, okupljali su se oko Crkve Svetog Prokopija. Tad su provodadžijke imale pune ruke posla. Na vojnu se spremalo i podosta neženja, pa je bilo važno dobiti reč oca devojke da će se venčanje obaviti po njihovom dolasku, a nagoveštavano je da će se vojska vratiti posle dva-tri meseca.

Tog praznika je Crkvi došla i porodica Vaskrsije Jovića, prebega iz Srbije. Vaskrsije se odlikovo visinom i lepotom, neobičnom hrabrošću i odvažnošću u bitkama. Kod harambaše Tintora je nosio barjak s izvezenom slikom Svetog Save. Onakvom slikom kakva je na ikonama u srpskim pravoslavnim crkvama. Vaskrsije se nadaleko pročuo svojim megdanom s prijedorskim begom Mustafom Zukićem, 1683. godine. Bili su na konjima i stali su jedan naspram drugog ispred turske džamije u maloj bosanskoj kasabi – Ključu. Turčin je skinuo čalmu, pružio ruku prema svojoj bogomolji, izgovarajući:
            „Alah je veliki. On će mi pomoći da odsječem glavu ovom drskom kaurinu“.
            Vaskrsije se prekrstio i pružajući ruku prema džamiji, viknuo je:
            „Neće ti pomoći ta zmijolika građevina, Turčine. Podignuta je na temeljima Crkve Svetog Georgija - Georgije ubi aždahu, k'o što ću ja ubit' tebe, Turčine“.

            Dve vojske su gledale kako junaci, podjednake snage, ukrštaju sablje dimiskije. Konji su im bili uvežbani za ovu vrstu dvoboja, pa se nije naziralo na čijoj je strani prednost. U jednom momentu, posle čestih udara sablje o sablju, kao da mu je zapoveđeno, Vaskrsijin verni konj, „Vilaš“, snažno se ritnuo zadnjom desnom kopitom. Udari Mustafinog konja u stomak. To je izbacilo iz ravnoteže i konja i Turčina. Taj momenat zbunjenosti na protivničkoj strani je Vaskrsije iskoristio i duboko zario sablju u Mustafinu utrobu. Ovaj je, bez ropca, pao na zemlju, a Vaskrsije je brzo okrenuo konja i jurnuo prema saborcima - visoko držeći okrvavljenu sablju.

I ovde, pred šibenskom Crkvom Svetog Prokopija, svedoci ovog megdana su besedili o Vaskrsijinom podvigu. Inače, mnoge grupe, i ljudi i žena, spominjale su Vaskrsiju Jovića i zbog njegove kćerke Cvite. Kad se Cvita pojavila, svi su je netrmice gledali. Išla je s tetkom Stanom. Bila je začuđujuće lepa. Visoka rastom, na svog oca. Doduše, i majka Milica se odlikovala lepotom, ali se ni ona nije mogla upoređivati s dražesnom i prelepom Cvitom. Cviti je bilo sedamnaest godina i ne može se izbrojati koliko je prosaca posetilo Vaskrsijin dom. Svima je bilo rečeno da Cvita još nije za udaju. Njena tetka Stana, očeva sestra, bila je udata u selo Ježević kod Vrlike, pa je tamo begenisala jedno lepo momče iz porodice Mitra Žeravice. Ime mu je Savo. I Žeravice su bile iz Srbije, od Užica. Mitrov deda Stefan je stigao u Dalmaciju u vreme Kandijskog rata, 1647. godine. Cvita je neobično volela svoju tetku Stanu, pa je Stana znala da će ju Cvita poslušati. No, bila je sigurna da mladog Savu ne bi odbila nijedna udavača. Zato je Stana šaputala Cviti:

„Vidićeš, lip je k'o jabuka. Kršan, visok - k'o ćaća ti i biće junak. Ima devetnaest godina. Iđe u vojsku za koji dan. Vratiće se vojska brzo - tako obećava providur“.

Žeravice se nisu poduže pojavile pred crkvom, pa su Stana i Cvita šetale od grupe do grupe, od poznanika do poznanika. Gledale su omladinu u kolu ispred crkve, bacače kamena s ramena, skakače u dalj, u vis...

Žitelji Šibenika su vodili prema Cviti i rođake i poznanike. Tako se kolona znatiželjnih uvek nalazila u Cvitinoj blizini. Neki su došaptavali da takve lepote nema ni u Veneciji. Šibenčani su je rado upoređivali s gospođicama iz mletačkih gradova. One su dolazile najčešće iz Venecije. Bile bi, sa svojim porodicama, gosti i providura u Dalmaciji, pa su obilazile više naselja na morskoj obali. Ponekad su, na konjima, odlazile do Benkovca, Obrovca i Knina. Uvek je tu bilo dražesnih žena, lepo obučenih – otmenog ponašanja. No, Šibenčani su ih upoređivali sa Cvitom i obično odmahivali rukom:
            „Nije ni primakla našoj Cviti“.
Šaljivdžije su kovale i poneki stih, kao:

            „Iako je šćerca providura, lipša nam je Cvita cura“, „Uzalud joj kadifa i svila, lipša Cvita – zagorkinja vila“, „Što se 'nako pobednički smije, lipša Cvita – treba da se krije“, i sve tako. Najčešće su izgovarali stih za koji su mislili da odslikava sve o usporedbi Cvitine lepote s lepotom gospođica iz Venecije:

            „Lipša Cvita od latinskog svita“.
Cvita je čvrsto držala tetku ispod ruke i malo je zbunjeno podizala pogled, jer je znala da je mnogi posmatraju. U jednom momentu, ugledala je lepog i visokog momka:
„Da nije onaj?“ – šapnula je tetki.
„Da“.

Savina tetka Radoslava je uočila Stanu i Cvitu, pa im je prišla. Pozdravile su se i izljubile. Došli su i drugi članovi porodice Žeravica, a za njima se, polako, kretao Savo. Kad se pozdravljao sa Stanom, pogledao je u Cvitu, od čega je Cvitino lice oblila rumen. Izdajnička rumen, kako to narod kaže. Cvita više nije znala šta se dešava. Čvrsto se držala za tetku i koračala za njom. Bili su u crkvi, oko crkve... U jednom momentu, videla je svoju majku i rođake. Majka Milica je obavestila da je Vaskrsije otišao nekim poslom u Veneciju. Pozvala je Stanu i Žeravice u svoju kuću. To je i obradovalo i zbunilo mlađenog Savu. Bio je pomalo stidljiv, posebno danas. Rečeno mu je da će mu zaprositi Cvitu, ali se zna da to ne može bez prisustva domaćina, Cvitinog oca.

Jovići su bili u gospodskoj kući. Većoj i čvršćoj od bilo koje u Vrlici i Ježeviću. Savo je popio rakiju i malo se smirio. Cvita je hodala oko gostiju i nudila piće, čaj i slatkiše. Oslobodila se svog rumenila na licu i Savi pružila tanjirić s kolačićima. Blago se nasmejala i otišla do drugog stola. Stana i Milica su se nešto dogovarale. To je Savo uočio, pa su ga proželi brojni trnci. Rekli su mu da iziđe na terasu – da mu Cvita pokaže gradske ulice. Jedva je potrefio izlaz na terasu. Cvita malo živnu, pa mu ponudi stolicu od pruća. Ona sede na drugu. Pokaza mu rukom obližnje ulice. I morsku pučinu. Dotače mu ruku svojom. Savo se usudi da pogleda u njena dva prelepa plava oka:
„Tvoje su oči plave, kao more“ – jedva nekako prozbori.
„Ha, ha... vidi ti momka Save. Priča k'o venecijska gospoda na galijama. I oni tako govore. Dobacuju curama... da su im oči kao more, da su vitke kao jelke... i sve tako“.
Savo je zaćutao, a i Cvita. Setila se prekora – upućivanih mlađima, kad se oni umešaju u razgovor starijih. Tad im je govoreno da su se raspričali – k'o neka strina.
Sava se mučio i tražio reči, ali uzalud. Činilo mu se da je u njegovoj ćutnji prošla večnost. Odjednom, kao da je tu rečenicu zamislio u Ježeviću, progovori:
„Cvita, hoćeš li se udati za mene?“
Cvita se trže:
„To moraš pitati moga ćaću“.

Opet zaćutaše. Cvita ustade i nasloni se na ogradu terase. Na ulici nije bilo nikoga. Ustade i Savo. I mada nikad nije dotakao žensko telo, zaželi da Cvitu zagrli. Opet je, činilo mu se, prošla večnost - dok se usudio da joj spusti ruku na rame. Ona ga pogleda, upitno. On ju je snažno privukao uz sebe. Nije znao šta još treba da uradi. To mu pokaza Cvita. Blago se oslobodi njegovog zagrljaja i prozbori:

„Da za ovo zna ćaća, ubio bi i tebe i mene. Ali, slušaj i zapamti. Hoću se udati za tebe. Hoću“ – zakorači preko praga terase i pridruži se gostima.

Tetka Stana je bila zadovoljna. I majka Milica. Videle su da je Cvitino lice ozareno srećom.

Za nekoliko dana je Savo stigao u šibensku kasarnu, odakle se vojska ukrcavala na galije. Vaskrsije se još nije vratio iz Venecije. Pored Žeravica, Savu su ispratili na galiju i Jovići. Cvita se smeškala i više nije krila pogled. Kad je pružila ruku Savi, šapnula mu je obećanje s terase. Milica je obavestila Savinog oca da će Vaskrsije, sigurno, pristati da uda kćerku u Žeravice.

Savo se nije vratio iz vojske više od godinu dana. Već je odmicala i druga polovina 1688. godine. Dalmatinci su, pod mletačkom zastavom, oslobodili od Turaka Herceg Novi i deo Crne Gore. Mlečani su na Cetinju otvorili svoje predstavništvo, s čime su se složile Rusija i Austrija. Sa Cetinja su vladali oslobođenim krajevima u Crnoj Gori.

Borbe su 1687. bile žestoke i krvave. Tamošnje Srbe su Turci mobilisali i uputili ih da se tuku s Dalmatincima. Te godine je poginuo i slavni srpski ustanički vođa Bajo Pivljanin. Turci su ga opkolili kod Vrteljke. Ubili su i njega, i družinu mu.

Savo je, kao hrabar i odvažan vojnik, dobio čin - prvi je istakao mletačku zastavu na tvrđavi Herceg Novog. Njegov pretpostavljeni oficir, Mario Pačeli, zadržao ga je u svojoj blizini i doveo ga na Cetinje. Pačeli je postavljen za starešinu obezbeđenja u mletačkom predstavništvu. Nekad zajedno, nekad odvojeno, putovali su do Bara, ili Herceg Novog - radi predaje ili preuzimanja diplomatske pošte, nabavke hrane, pića... Pačeli je smestio porodicu u Herceg Novom. Njegova supruga je često dolazila na Cetinje, a kad god su mu to dozvoljavale službene okolnosti, odjahao bi do Herceg Novog – da provede koji dan sa ženom i decom. Pošto je na galijama imao, uglavnom, mornare Srbe, prilično je govorio srpski, pa Savo nije imao problema u komunikaciji sa svojim pretpostavljenim oficirom.

Kad je Pačeli kretao da poseti svoju porodicu, ponekad bi poveo i Dobrivoja. Tako je Žeravica upoznao suprugu i dve devojčice svoga starešine. Pačelijeva supruga Sofija je rodom iz Trsta. Otac joj je Nemac, a majka Srpkinja. Odlično je govorila srpski. U Pačelijevom domu, mladom Žeravici je bilo pomalo teskobno i neprijatno. Zato što bi se Sofija, u prisustvu svog supruga, često obraćala Savi i s njim razgovarala. Činila je to bez neke potrebe – tako je mislio Savo. Imala je 36 godina, ali se na njoj još nije primećivao dah srednjovečja, koji lepoticama blago izbrazda lice, nabora čelo i počinje da im oblikuje mesnate jastučiće oko struka. Vitka je, a lice joj još zračilo mladalaštvom. Bila je otmena i neobično draga osoba. Uživala je ugled u svojoj okolini - među oficirušama.

Jednog popodneva u septembru 1688. godine, dok je Savo sedeo u bašti s Pačelijem i Sofijom, ispred kapije je zarzao konj. Mladi mletački vojnik je skočio s njega i ušao u dvorište. Stao je mirno i Mariju Pačeliju saopštio da ga u luci, na ratnom brodu „Sveti Marko“ čeka admiral Mikelis. Dodao je da je u pitanju hitno ratno savetovanje, jer Turci opasno napadaju mletačke položaje u Crnoj Gori. Savo je brzo osedlao i izveo iz štale Pačelijevog konja. Mario je odjurio s vojnikom put pristaništa.

Savo se vraćao s ulice u baštu. Sofija je stajala na travnjaku. Svilena haljina joj se lepršala na laganom vetriću. Dok je koračao ka njoj, pretrnuo je. Sofija ga je gledala, netrmice, uz blag i zavodljiv osmeh. U tom momentu, Savo je bio bez iskustva sa ženama. Kasnije mu je bilo jasno da je tog momenta Sofiji pao kamen sa srca, kako se to kaže. Dočekala je ono što je poslednjih meseci toliko priželjkivala, da ostane sama s mladim dvadesetogodišnjakom, punim nabujale muškosti. Savo i ne zna kako je seo u svoju stolicu. Sofija mu je prišla, blago ga pomilovala po kosi i odšetala u ugao bašte – do svojih kćerkica. Povela ih je na ulicu, a onda do kuće jedne od svojih susetkinja. Vratila se sama. Savi su zadrhtale noge. Pružio je ruku ka stolu i dohvatio jednu od čaša s vinom. Ispraznio ju je - kao i onu čašicu rakije u Cvitinoj kući. Ovog puta je bio još zbunjeniji, jer je naslućivao da će ga Sofija povesti u svoju ložnicu, a njemu nije jasno šta mu treba činiti. Sofija je zakoračila na stepenice svoje kuće, okrenula se prema Savi i, uz onaj dražesni osmeh i sjaj u očima, dade znak Savi – da priđe. On ustade i ne verujući da je ovaj poziv java, krenu. Seti se kako je Cvitu srčano zagrlio i stisnu uz svoje grudi. Poverova da to treba da učini i sa Sofijom. To iskustvo sa Cvitom ga ohrabri. Zakorači na stepenice, uhvati Sofiju za ruku i uvede je u predsoblje. Htela je nešto da progovori, ali ju je Dobrivoje privukao na svoje grudi, kao Cvitu onomad... Suprotno Cvitinom postupku, Sofija obavi svoje ruke oko Savinog vrata i dotaknu mu usne svojim, a onda ga vatreno poče ljubiti. On se, u trenu, snađe i poče, brzo, da vraća istim pokretima usana... Utonu Savo u talasima Sofijinih ruku, grudi i uvijajućih kukova... Svemu tome se prilagodi. Spoji se sa Sofijom - kao da nije bio početnik u ovoj igri muškog i ženskog tela, muške i ženske pohote. Venama mu uskola krv, zajapuri se u licu i doživi ono o čemu je samo svakodnevno maštao. Sofija mu zavuče ruku u pantalone i radosno uzdahnu.
„Ponesi me. Baci me na krevet. Skini me. Ti si pravi...“ – šaputala mu je i grickala meki deo njegovog desnog uha.
Savo je podiže i začudi se kako je lagana. Spusti je nežno u krevet, a ona mu prošapta:
„Rekla sam ti da me baciš... joooooj. Skidaj me. Hoću da budem gola. Deca neće doći... on neće doći. Ne plaši se. K'o zec si“.

Savo gleda prekrasne ženske obline. Nikad nije zamišljao da je žensko telo ovako. Srpkinje su nosile debele, i skoro do peta, dugačke haljine od grube kudelje, preko kojih su stavljale vunene pregače, pa nikad nije znao šta se to ispod tih prtenih naslaga krije. Samo su kukovi žena odavali neke nagoveštaje tog sklopa, koji tako magično privlači mušku pažnju i izaziva pohotu. Nekoliko trenutaka je Sofija ležala mirno i opruženo. Imala je belu kožu, bez imalo dlaka na nogama. Savi se osuši grlo i on oseti da neće preživeti ako svoje suvo grlo ne pokvasi vodom. Nešto prozbori, pa odjuri do kuhinje. Limenom posudom, zahvati vodu iz kante i popi je, naiskap. No, dok se vratio do Venere u krevetu, grlo mu se opet osuši. To se desi i treći put. Posle treće iskapljene posude, usledi veliko olakšanje. Sofija je sve to posmatrala, mirno ležeći. Znala je šta mu se dešava i čekala je da njegov mladi snažni organizam savlada doživljeni šok. Sofija mu s kreveta pruži ruku. Privuče ga nežno k sebi i obavi rukama. Skida ga. Kad je i on ostao bez i jedne krpice na sebi, pokri ga svojim laganim telom. Savo je samo sledio, koliko je to naslućivao, ono što Sofija želi. Ona zažmuri i radosno, uz drhtaje, duboko udahnu vazduh - dva tri puta, a onda obgrli vrat Savi... Pretvoriše se u pravu buktinju. Krevet se micao pod njima i, u jednom momentu, Savo primeti da se krevet pomerio do suprotnog zida. Odvoji se od Sofija - blago, kao da je pun iskustva sa ženama, pa pogura krevet, sa njom, na prvobitno mesto. To je bilo jednostavno, jer je krevet ležao na savijenim metalnim cevima – pravljen poput sanki. Posle toga, Savo se, samoinicijativno, baci među Sofijne nogice, koje mu nežno obgrliše leđa. No, vatra se u Sofiji opet razgori. Krevet otkliza do suprotnog zida... i tako, tri-četiri puta.
Sunce je bilo ka zalasku... Sofija se opusti i prozbori:
„Tebi ne bi bilo dovoljnoa ni cilu noć, vraže jedan“ – povuče ga za uho, kao krivca, i skoči s kreveta.
„Oblači se, brzo!“

Savo je bio na nebesima - u raju, kako to narod spominje ovakve trenutke. No, dok se oblačio, poče i strahovati. Kako će pogledati svom starešini u oči? Predloži Sofiji da ode u neku krčmu, a da ona kaže suprugu da je to učinio davno – odmah po Pačelijevom odlasku u pristanište. Sofija to prihvati i gurnu mu nekoliko srebrenjaka u ruke, rekavši mu da se vrati kad noć dobro poodmakne.

Pred kraj te 1688, Savo uplovi u pristanište Šibenika. Bura je bila snažna - bacala je visoke valove na obalu. Grad je od bure sumoran. To su dani koje žitelji obalskih naselja najteže podnose. Mrzovolja se uvuče u ljude i najradije bi pobegli daleko – tamo negde do Velebita i Dinare.

Savo kroči na obalu i bi mu drago što u pristaništu, osim nekoliko oficira i vojnika, i po kojeg činovnika, nema naroda. U njegovoj duši je vrtložni uragan, prema kojem deluje bezazleno ova morska bura u Šibeniku.

Kad je krenuo s Cetinja, primio je poslednje Cvitino pismo. S kakvom ih je radošću čitao ove dve godine. Ona su mu davala snagu. Svaka rečenica u tim pismima ga je podsticala na sliku iz budućnosti, u kojoj je video svoj dom sa suprugom Cvitom - s mnoštvom sinova i kćeri. Ona je u svakom pismu ponavljala da će ga čekati i da će pridobiti ćaću da odbije sve prosce, a oni se javljaju skoro svakodnevno. Ali, u poslednjem pismu je Cvita javila strahovitu vest. Njen otac, Vaskrsije, čuveni srpski junak i omiljen kod svih poznanika, dugo je boravio u Veneciji, tamo dobio nekakvu trgovačku galiju, neke prodavnice u Zadru i Šibeniku i odlučio je da napusti pravoslavnu veru i primi katoličku! Nagnao je u katoličanstvo i svu čeljad. Uzalud su Milica i Cvita plakale i opirale se; odveo ih je kod fratra Mate i pokatoličio ih. Uz Vaskrsiju su prešli u katoličanstvo i njegovi ratni drugovi: Simo Barišić, Todor Pavlica i još trojica. I njima je fratar Mate obezbedio nekakve poslove u zgradama gde su providurovi činovnici, a Barišić je postao služitelj u katoličkoj Crkvi Djeve Marije u jednom selu pored Šibenika. Tetka Stana iz Ježevića je poručila bratu Vaskrsiji da mu nikad više kućni prag neće preći. Cvita je dodala da joj je ćaća naglasio da se sad ne može udati za momka pravoslavne vere, nego za katolika, kojeg će joj preporučiti fratar Mate.

Obećala je Savi, u pismu - da će prije umreti, nego što će ćaću poslušati.

Tih dana, kad je Savo Žeravica stigao u Dalmaciju i jahao prema Ježeviću, tužan i bezvoljan, Cvita je teško bolovala u svojoj sobi u Šibeniku. Imala je visoku vatru i ništa joj nije pomagalo. Ni hladne obloge, ni topli čajevi, ni nekakvi prašci koje joj je doneo jedan lekar, Italijan. Zajaukala je kad joj je u sobu ušao fratar Mate, pa je ovaj, shvativši da bi svojim prisustvom pogoršao Cvitino zdravlje, napustio Vaskrsijinu kuću. Ona je znala da je Savo Žeravica stigao u Dalmaciju i da je već kod svoje kuće. Cvita se poverila majci da želi da pošalje pismo tetki Stani u Ježević. Rekla je da poruči da tetka Stana pročita pismo, pa da ga onda uruči Savi. Majka je razumela svoju kćerku. Znala je da njena bolest potiče od tuge – njome se brani da je Vaskrsije ne bi udao u katoličku porodicu, koju su već, on i fratar Mate, odabrali. Milica je prethodno pročitala pismo i zanemela. Cvita predlaže tetka Stani da, sa Savom, organizuje njeno bekstvo u Austriju. Tako mlada, a znala je da tamo Srbe rado prihvataju, da oni tamo služe vojsku i da dobro žive, jer državi ne plaćaju nikakav porez. Tih dana su mnogi otišli, a drugi su se spremali. Mletačke vlasti nisu sprečavale ove odlaske pravoslavnih Srba, nisu to čak ni kontrolisale, jer je Austrija bila tada najuticajnija država, čija je vojska, sa srpskim ustanicima, prognala Turke iz Like, Korduna, Banije, Slavonije, Mađarske, Srbije i već ratuje s Turcima u Makedoniji.

Sve do aprila 1999. godine je Cvita „bolovala“. Tad je od tetke Stane dobila obavest kojeg dana će pre podne izići na jedno mesto izvan grada. Sreća, tog prepodneva je Vaskrsije otišao nekim poslom. Brat joj bio u vojsci, a deda i baba su sedeli negde na obali mora. Majka Milica je (po dogovoru s tetka Stanom) otišla do pijace.

Na dogovorenom mestu ju je čekao Savo. Bio je to jedan skriveni šumoviti kutak iznad Šibenika. Cvita više nije imala vatru, obrazi su joj bili rumeni, oči vesele i prosto je doskakutala do četinarskog šumarka. Bacila se u naručje Savi i radosno zajecala. Sava ju je podigao i video da je lagana kao Sofija, ali da mu je mnogo prijatnije s obučenom Cvitom u naručju, nego s obnaženom Sofijom u krevetu. Poljubio ju je u lice, pa u vrat... Pogledao ju je u oči i tražio odobrenje za još lepši trenutak. Milo ga je gledala i zažmurila... shvatio je to kao odobrenje. Vatreno ju je počeo ljubiti u usta. Osetio je da ona to prihvata i prati njegove pokrete, kao što je on to činio kad je učio poljupce kod Sofije. Cvita progleda i umiljato ga upita:
„S kojom si to naučia, vrag te odnia...?“
Savo se malo ušeprtlja, htede nešto da progovori, ali mu Cvita stavi prst na usta i reče:
„Tetka Stana je rekla da odma' mora da bižimo. Tebi je rekla kojem čoviku iđemo u Obrovac. Je l' tako?“
„Da... jeste. Na konja!“
Pridrža joj nogu da uzjaše jednog, a on se lako baci u sedlo drugog konja.

Stigli su predveče u Obrovac do kuće pored srpske crkve. Tu je stanovao Mirko Čelebić, očev dobar prijatelj, poreklom iz Hercegovine. Video ih je i izišao pred kapiju. Izljubili su se. Mirko je danima ranije bio upoznat s njihovim dolaskom. Nazvao im je Boga i odmah im saopštio da će sutra biti venčani i da će krenuti u Austriju, u Gospić. Uveo ih je u kuću, gde su ih pozdravile: baba Marta, Mirkova majka i Leposava, Mirkova supruga, kćerka Radojka i sinovi Petar i Dobrosav. Savo i Cvita su bili iznenađeni ovako dobrom organizacijom. Pitali su se, pa je li moguće da će sutra biti u Austriji i da im je sve obezbeđeno? Mirko je to sve potvrdio i pružio im je kesu austrijskih zlatnika i srebrenjaka, rekavši da im je to poslala tetka Stana. Tada i Cvita izvadi zavežljaj i reče da je i njoj majka, kradom od ćaće, punila kesicu s mletačkim novcem. Tu veče ih je Čelebić upoznao da se u Obrovcu nalazi nekoliko stotina pravoslavnih Srba, najviše s područja Makarske, koje pravoslavni pop Marko Mesić vodi u Gospić i okolinu. Reče im da je Mesić omiljen u narodu i da mu ljudi ljube ruke i svaku stopu kud korača, jer spasava srpski narod. Čak je i mnoge poturčene Srbe s Udbine vratio u pravoslavlje, a neke i u Počitelju i u Perušiću. Namerava da podigne pravoslavne crkve u Lici, gde ih god nema, a gde se doseljavaju Srbi. Savo i Cvita se zagrliše pred svima u kući. Zahvališe na svemu Mirku Čelebiću i obavestiše da žele da se venčaju. Pitaju za kumove, a Mirko im odgovori da predlaže za kuma sina Dobrosava, a za kumu jednu susetku Vericu Bibić. Pozvaše i Vericu. Bila je to lepa devojka od osamnaest godina, za koju Mirko reče da je isprošena i da joj budući suprug trenutno boravi, s nekim trgovcima, u Beču. Zove se Janko Petrić.

Sutradan, Čelebići i Bibići, sa Cvitom i Savom, po pravoslavnom običaju, uđoše u crkveno dvorište. Tu je bilo stotine i stotine žena, ljudi i dece. I onih koji će krenuti s popom Markom Mesićem put Gospića i Obrovčana. Kad se pojavio Marko Mesić, svi pođoše prema njemu... ljube mu ruku, a on sve blagosilja. Venčavalo se još desetak parova. Cvita i Savo su poslednji. Nije se znalo da li će stići, ili ne. Mirko ih predstavi popu Mesiću, a oni mu celivaše ruku. Pop Marko ih blagosilja i reče da zna sve o njima. Uteši ih:

„Vjenčaću vas. Ne priznajemo prekrštavanje Cvitino, nek' vrag nosi fratra Matu“.

Savo i Cvita su se smestili u Gospiću. Kupili su jednu tursku kuću. Nisu želeli da čekaju da ih vlasti smeste, jer bi morali pričekati koji mesec. Ovako, bili su na miru. Sami samcati. Neobično za srpsku kuću, u kojoj je, oduvek, bilo više čeljadi, a retko kad samo bračni par. Savi su priznali i čin iz mletačke vojske, pa je odmah zaposlen u krajiškoj austrijskoj vojsci, koja je čuvala granicu prema turskoj Bosni. Na veliku sreću, Cvita je 1700. godine, 15. avgusta, rodila dva sina. Krstili su ih u gospićkoj Crkvi Svetog Jovana i dali im imena: Marko i Cvijo.

Po nekoj sudbini, naišao je pop Marko Mesić i on ih je krstio. Za ovo krštenje je zamolio gospićkog popa Todora, koji mu to nije mogao odbiti.

Pop Marko Mesić je imao kuću u Brinji. Austrijski car Leopold Prvi ga je, zbog velikih zasluga za državu, odlikovao i proglasio ga plemićem – hrvatskog kapistrana. Dodelio mu je feudalna imanja: Mušaluk i Toliće. Od tad je pop Marko Mesić sve češće boravio u Beču. Kad bi dolazio u Gospić, obavezno je posećivao Savu Žeravicu i s njim rado razgovarao, govoreći da je Savo video sveta i da je gledao kako se muči i pati srpski pravoslavni narod – i u Turskoj, i u Mletačkoj, pa, evo, i u Austriji. Tako je jednom banuo i 1701. godine. Pozvao je pop i Cvitu na razgovor. Naširoko se raspričao:

„Vidite, razgovarao sam s austrijskim carom i on je spreman da pomogne našem narodu. Poštuje on Srbe i ceni ih i kao ratnike i kao radnike. Srbima će on mnogo još pomoći, a oni samo da poslušaju jedan njegov savet. A to je... da ostanu oni u svojoj pravoslavnoj veri, da odlaze u pravoslavne crkve, ali samo da priznaju za verskog poglavara papu u Rimu. I ništa više“.

Pop Mesić je još pričao o carevom predlogu i o onom što je on učinio. Rekao je da on već prizna rimskog papu za poglavara i da će mnogi vernici u Gospiću prihvatiti uniju s Rimokatoličkom crkvom. U poverenju je rekao da je na to pristao i gospićki pop Todor.

Savo je ostao zaprepašćen. Cvita je, ne zna ni sama kako, dobila vatru. Obrazi su joj pocrveneli i počela je lako da drhti. Izvinila se i otišla u sobu. Legla je u krevet, a suze joj klizile niz lice. Savo je shvatio šta se dešava. Rekao je popu Mesiću da će razmisliti. Uzvrpoljio se, a Mesić je shvatio da mu nije uspelo pridobijanje Save Žeravice za uniju s Rimokatoličkom crkvom. Ne odajući da je išta primetio i da je nezadovoljan, pop Marko je ustao i rekao da mora da ide. A Savo, ne odajući svoje zaprepašćenje, poljubio je, kao uvek do tada, ruku popu Marku Mesiću i ispratio ga do izlaza na ulicu.

Sutradan je Savo Žeravica otišao do svog kuma Janka Petrića i saopštio mu svoj sinoćni razgovor s popom Markom Mesićem. Pošto je Janko trgovac i putovao je često do Beča, odakle je prenosio Savi vesti i pričao mu o svojim poznanstvima s ljudima iz mnogih zemalja, Sava je upamtio da mu je jedan od prijatelja u Beču ruski oficir, koji brine o slanju stranaca u Rusiju – kad idu radi državnih, verskih i trgovačkih poslova, ali i radi naseljavanja u Rusiji. Često je pričao da Srbi iz Slavonije, Mađarske, Srema, Velikog Varada i Timiške Županije podosta sele u Rusiju. Savo ga je zamolio da mu obezbedi papire za Rusiju - i njemu i ženi i dvojici sinova. Petrić mu je pružio ruku i zasigurno potvrdio da će dozvolu ruskog oficira dobiti i da će mu pasoše doneti za, najmanje, tri meseca.

I bilo je tako. Savo je bio oficir mletačke, pa austrijske vojske. Zato ga je ruski pukovnik Vladimir Petrovič Pugačov namerio poslati u Petrograd, gde će služiti u carskim pukovima. Savo Žeravica je, s Cvitom i decom, otputovao u pravoslavnu Rusiju u ranu jesen 1701. godine. Više godina je pisao kumu u Obrovac, prijateljima u Gospić, svojima u Ježević, a onda su pisma stala. Kao i pisma mnogih srpskih porodica u Rusiji - utopile su se u veliku rusku pravoslavnu naciju, na prostoru od kineske do poljske granice, od Severnog do Crnog mora.

Srbi u Gospiću i okolini su se otimali pritisku austrijske države i Rimokatoličke crkve, a oni u Dalmaciji pritisku Mletačke Republike i Rimokatoličke crkve u tom osamnaestom stoleću i nekako ostajali verni Srpskoj pravoslavnoj crkvi. No, krajem tog stoleća, otpor je jenjavao i mnogi su se katoličili, a ove dve katoličke države će ih, vremenom, ubediti da više ne pripadaju srpskom rodu. Tako će raskolnička rana na srpskom tkivu ostati do ovog 21. stoleća – potomci tih pokatoličenih i pounijaćenih Srba će govorit srpskim jezikom, a vatreno će isticati da nisu Srbi, nego da su Hrvati.

Možda je Savo Žeravica ovakvo prevratničko zlo predosećao, pa je uklonio svoju porodicu u daleki Sankt Peterburg.