Srpski Čerkezi u Rusiji zaboravljeni građani Srbije

Na slici čerkeska (adigejska) svadba

MALO ISTORIJE

Kda je Rusija definitivno osvojila Kavkaz negde oko 1860 godine (Ruski rat za Krim), narod koji je većinski  naseljavao ruski deo obale Crnog mora, Čerkezi ili kako oni sami sebe zovu Adigejci, krenuli su u izgnanje s Turskom vojskom. Razlog za strah je bio da su se borili protiv Ruske vojske (i ako su do tih ratova bili lojalni) i da su pod pritiskom Turskog paše sa poluostrava Krima primili Islam kao religiju (dotle su bili višebožci, manji deo pravoslavni). Adigejci su se naselili po tadašnjim Turskim zemljama tako da ih danas ima u Turskoj, Jordanu, Siriji, Izraelu, Plaestini. Jedna velika grupa krenula je u tadašnje zapadne Turske zemlje. Došli su  do današnj Bosne i Hercegovine ali im se kraj nije dopao i vratili se nazad i konačno naselili u  današnjoj južnoj Srbiji (Niš, Pirot, Kuršumlija i dalje na jug).  Taj deo ih je podsećao na rodnu Adigeju  (i u Adigeji i na Kosovu postoji reka Lab). U to vreme u tim krajevima bila je velika dijspora. Za razliku od Turaka, Čerkezi (mi ih tako zovemo) se nisu nasilno useljavali u srpske kuće, gradili su kompaktna naselja. Njih spominje i Branislav Nušić koji je bio konzul Srbije u Prištini do oslobođenja Kosova i Metohije. U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu nisu bili skloni Srbima ali se nisu ni otvoreno borili protiv Srba. Kako je vreme prolazilo, velika dijapora se  smanjivala, deo se iselio, deo se asimilirovao. Do naših dana ostalo ih je manje od hiljadu ljudi. Interesantno je da su sačuvali religiju, jezik i običaje. Interesantno je da su za vreme vlasti Miloševića dobili prvi put  osnovnu školu na Adigejskom jeziku.


SADAŠNJOST

Kda je bilo izvesno da će NATO pakt da bombarduje Srbiju, Vlada Rusije i Adigeje urdaili su maksimalne napore da se sa Kosova i Metohije  Čerkezi vrate na istorijsku zemlju. Organizovana je selidba Čerkeza. Ne bi se oni selili zbog bombardovanja, krenuli su u izbeglištvo bežeći od zuluma Šiptara.  Šiptari su ih odbacivali i ako su Čerkezi muslimani, oni su drugi narod a na Kosovu i Metohiji velike sile i Šiptari su  odredili da mogu da žive samo Šiptari. Krenuli su sa onim stvarima koje su mogli da ponesu. Ostavili su imanja, kuće, stanove,  skoro svi su bili prilično imućni ljudi. Neki su se selili kolima neki avionima. Uz puno problema, došli su u sadašnju Adigeju, Republiku u sastavu Rusije koja je status Republike dobila za vreme Jelcina, dotle je bila autonomna oblast u sastavu Krasnodarskog kraja. Iselilo se u tom trenutku oko sto pordica ili preko pet stotina Čerkeza. Najveći deo je dobio kuće u novom naselju, jedan deo je dobio stanove a manji deo  i danas živi u dećjem obdaništu koje je u tom trenutku bilo prihvatni centar- A to što su ostavili na Kosovu i Metohiji Šiptari su opljačkali, porušili, stanove oteli.

Nećemo govoriti o tome kako su se snašli i skućili u Adigeji, koje su probleme imali. Izbeglice su svuda izbeglice, svuda ih nerado primaju, niko ih ne voli.  Hoćemo da kažemo da su ti ljudi postali pravi ambasadori Srbije.  Sve porodice imaju satelitske antene i gledaju isključivo srpske TV programe. Svi imaju pasoše Srbije, svi su i danas građani Srbije. Na žalost, naši političari su i ovaj narod zaboravili, niko ih nije nikada posetio, niko ih nije makar formalno pitao kako su, da li im šta treba. Niko nije, makar u propagandne svrhe iskoristio njihov položaj da svetu ukaže na Šiptarski zulum.  Naš ambasador iz Moskve je prošlog leta dolazio u Krasnodarski kraj a nije našao vremena do dođe u Adigeju ( Majkop, glavni grad, 120km od Krasnodara). Sumnjam da naš ambasador zna za Čerkeze, iseljenike iz Srbije, građane Srbije. A i zašto bi trebao da zna, on je dovoljan sam sebi, narod mu i nije potreban. Još nisam sreo ambasadora koga interesuje sopstvei narod.

Kavu smo politiku vodili prema Kosovu i Metohiji i našim ljudima koju su živeli (ili preživljavaju)  tamo takvo Kosovo i Metohiju imamo danas. Vidi se, svi naši poliičari su osedeli od brige za Kosovo i Metohiju ali, osim sekiranja, nisu ništa konkretno učinili. Koštunica danas čupa kosu oko Kosova, dovoljno je da neko ko nezna problem Kosova pročita Koštuničine govore i izjave i da se rasplače od tuge, Tadić  i sam nezna da li je “došao da štiti Kosovo ili  je pošao, pošto je rekao sve što mu je na srcu oko Kosova” .  Koštunica hoće (sada) Srbiju u Evropu sa Kosovom i ako zna da nas tamo ne čekaju, a Tadić bi da  odvede Srbiju po svaku cenu u Evropu i ako zna da nas tamo ne čekaju.  Sa Koštunicom je jasno, on neće i to što hoće, a Tadić kako je dezorijentisan u prostoru i vremenu, bojim se, odvešće nas u Obedsku Baru umesto u Evropu i optužiće Koštunicu za to.