Nacionalni program

Sve su prilike da Srbija decenijama ni izbliza nema adekvatan strateški nacionalni program, ili bar ne u onoj meri, koji bi joj obezbedio ono što ima jedna stabilna država u svetu -ekonomski, privredni, kulturni, naučni, politički progres i iznad svega - nacionalno jedinstvo. Zašto je to tako - postoji više razloga. O ovom problemu govore srpski akademici i intelektualci: akademik prof. dr Vasilije Krestić, akademik Čedomir Popov, politički analitičar Slobodan Antonić i prof. dr Jovica Trkulja. Ma koliko se razlikovali njihovi stavovi po pitanju srpskog nacionalnog plana, sagovornici se slažu u jednom - isteklo je vreme da se na tom zadatku okupi ozbiljna multidisciplinarna nacionalna elita.   
    
O nacionalnom programu niko razmišlja

Da ne bi bilo dileme šta podrazumeva nacionalni program, pošto ga mnogi poistovećuju sa političkim, bilo bi dobro da se zna šta je njegov smisao - kaže akademik prof. dr Vasilije Krestić.
      - Prema mom mišljenju, to bi bio neki, da ga nazovemo, tekst kojeg bi se morali pridržavati sve rukovodeće snage jedne države, bez obzira na činjenicu koja je politička opcija trenutno na sceni. U svim ozbiljim zemljama nacionlni programi nisu javna akta. To su, pre svega, tajna atka koja se ne iznose u javnost. Razume se, iz strateških razloga.

Da li naša država ima nacionalni program?
     –Nisam siguran da li Srbija ima nacionalni program. U zemlji u kojoj se nalazimo, u kojoj se političke smene tako munjevite i česte, a konfrontacije političkih stranaka tako snažne, čak do ekstremne netrpeljivosti, teško je očekivati da postoji jedan konzistentan program oko kojeg će se okupiti različite opcije naše političke scene. Da postoji minimum zajedničkog među njima, onda bi se moglo pretpostaviti da postoji nacionalni plan. Sumnjam da može u postojećim okolnostima neophodan, preko potreban, strategijski program uopšte da se uradi.
    
Koje zemlje u svetu svoju strategiju uspešno primenjuju?
     – Samo ozbiljne, stabilne države, gde postoje vlade dužeg kontinuiteta nego što je to kod nas, mogu da imaju adekvatan nacionalni program. U protivnom, sve su to iluzije, jer činjenica je da naš narod vapi za jedinstvenim nacionalnim programom, pa i da se to obelodani. U ovom trenutku, sa raspoloživim političkim snagama, odnosom stranaka, nema šanse da se stvori takvo jezgro. Evo primera kako funkcioniše jedna država sa i bez dobrog nacionalnog prorama. U pitanju je, naravno, Rusija. Ona ga nije imala za vreme Gorbačova i Jeljcina, a više je nego očigledno da on sad postoji i da se u dobroj meri sprovodi i u kontinuitetu. To je najočitije, ako pogledate sa kolikom ozbiljnošću Vladimir Putin vodi nacionalnu, unutrašnju i spoljnu politiku. Putin je, vidite, više od osam godina na vlasti. Sad ima svog naslednika Medvedeva, ali on će i dalje biti i te kako prisutan na političkoj sceni svoje države. Zna se, dakle, šta sadrži nacionalni program, ko stoji iza njega, na koji način i kojom dinamikom se on može ostvarivati. Postoje, u tom smislu, kratkoročni i dugoročni zadaci. Bojim se da kod nas o takvom nacionalnom programu niko i ne razmišlja, niti su ljudi koji vode našu zemlju u ovom momentu osposobljeni da tako nešto ostvare. U teškoj smo situaciji i kao država i kao narod, pa i ne postoje mogućnost da se rodi. Treba razumeti srpsku javnost koja vapi za programom, jer oni, zapravo, traže istinsko nacionalno jedinstvo. Oni vape za objedinjavanjem, za jednom vizijom za kojom bismo svi išli.
    
Sudbina Srbije više nije u njenim rukama
    
Na temu nacionalnog programa, govori, naravno iz istorijskog ugla, naš uvaženi akademik Čedomir Popov.
     - Srbija se nacionalnog programa, istorijski gledano, odrekla još daleke 1914. godine. Prema mom mišljenju, ona je tada imala svoj pravi strategijski plan - okupljanje svih srpskih oblasti, iz svih srpskih zemalja, u jednu jedinstvenu srpsku državu. Pri tom, bio je vrlo demokratski i računao na one srpske zemlje u kojima je naš narod imao apsolutnu, ili jaku relativnu većinu. Dakle, ondašnja Srbija, zatim Crna Gora, koja se smatrala najsrpskijom zemljom, pa Bosna i Hercegovina, u kojoj je samo pravoslavni živalj činio preko 50 odsto ukupnog stanovništva i naravno, Stara Srbija - oni delovi koji su bili kolevka naše državnosti i duhovnosti.
    
Kada su se i zašto Srbi odrekli sopstvenog, sveopšteg cilja?
     –Programa svoje vlastite države Srbi su se odrekli početkom 20. veka, a sve u cilju stvaranja zajedničke države južnih Slovena, u kojoj će se srpska državnost kasnije izgubiti. Bila je to teška, kobna, kardinalna greška, jer je počivala na pretpostavci da su svi južni Sloveni jedan narod, sa tri religije, koje ne utiču na osećanje nacionalnog jedinstva. Jednom izmenjen program više se nije mogao obnoviti, jer su se promenile istorijske okolnosti. Srpski narod u pojedinim krajevima bio je većinski, a jedino je on istinski i iskreno prihvatio tu ideju o jugoslovenstvu kao zajedničkom cilju i interesu svih južnoslovenskih naroda. Za razliku od nas, Slovenci i Hrvati tretirali su Jugoslaviju samo kao prolaznu stanicu, da bi, zapravo, uz srpsku pomoć stvorili svoje nacionalne države. Pri tom su dolazili u nesporazum sa Srbima, kako zbog teritorijalnih pretenzija, tako i zbog nacionalnih i religijskih ciljeva, koji su se vremenom samo umnožavali. Socijalistička revolucija je za više decenija pokušala i uspela da održi ideju jugoslovenske države, ograničavajući, anulirajući u potpunosti srpski nacionalni program i postepeno pripremajući uslove za ostvarivanje nacionalnih ideja hrvatskih, slovenačkih i drugih naroda, koji su u međuvremenu na verskoj ili jezičkoj osnovi izgradili sopstvene nacionalne svesti i nacionalnu infrastrukturu. Međunarodne okolnosti i činjenice da se Srbija nalazi između blokova super sila, predstavljali su neku vrstu probnog kamena, eksperimenta za njihovo nadmetanje u ostvarivanju vladavine nad Evropom. Izmenom okolnosti na svetskoj političkoj sceni, kada je čovečanstvom zavladala jedna super sila, Jugoslavija, kao takva, postala je apsolutno nepotrebna. To je rezultiralo svakako dejstvom unutrašnjih, spoljnih snaga i faktora.
    
Očigledno je da smo bili potpuno nepripremljini za novi scenario?
     – Srpski narod je novoizmenjene prilike dočekao potpuno nespreman i bez ikakve alternative jugoslovenskom državnom programu. Srbija više nije mogla da misli na obnavljanje onog svog programa iz 19. veka. Bilo kakav drugi program, državni, nacionalni, koji bi obezbedio jedinstvo srpskog naroda, bio je i jeste - brutalno suzbijan, upravo od strane novog gospodara sveta. Mi smo i dalje pod teškim pritiscima tog novog sveta. Ni uz najveće intelektualne, političke, nauđne, društvene napore naša država nije u stanju da formuliše svoj novi nacionalni program, budući da sudbina srpskog naroda i države više nije u njenim rukama. Zavisi sada od rasporeda sanaga na međunarodnoj geostrateškoj-političkoj sceni, koja je za nas vrlo nepovoljna. Ukoliko se odnos snaga promeni, samo toliko koliko je potrebno da se otklone nesnosni pritisci i smetnje svih vrsta: od ekonomskih, vojnih, političkih, Srbija će verovatno kao središe svog naroda, naći načina i mudrosti da oformi svoj novi nacionlni i državni program, primeren uslovima i okolnostima savremenog sveta.
    
Šta je, po vašem mišljenju, prioritetno?
     –Najbitnija tačka tog novog nacionalnog programa, svakako mora da bude očuvanje srpskog nacionalnog identiteta, odbrane njene države, bez isključivanja iz najnovijih tokova svetske istorije, podrazumevajući proces globalizacije na demokratskoj i ravnopravnoj osnovi.
    
Zbog partijske države narušen i suverenitet

Rukovodilac Centra za unapređivanje pravnih studija, dr Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, ima prilično kritički stav, u prvom redu, prema političkoj eliti u Srbiji.
     - Proteklih godina propuštena je prilika da se temeljno promeni politički i ekonomki sistem Srbije. Doživeli smo državnu i nacionalnu katastrofu. Narušen je suverenitet države, zapostavljeni su postoje}i i otvoreni novi problemi i sukobi. Nažalost, postoktobarska vlast, od DOS-a do do aktuelne vlasti Tadića i Koštunice, obesmislila je i uništila ogromnu energiju građana - svojom lošom politikom i nesposobnim kadrovima, i tako produbila postojanje partijske države. Umesto vladavine prava i tržišnih institucija, dobili smo partijske oligarhe, koji odlučuju o svemu, a partije na vlasti se grabežljivo sukobljavaju oko podele plena. Naravno, uz isključivanje uglednih stručnjaka, naših sposobnih ljudi iz zemlje i sveta, koji su ukazivali kakve sve mere hitno moraju da se preduzmu da bi država počela da se izvlači iz ponora. U isto vreme oslanjali su se na partijske kadrove i mlade ljude bez ikakvog iskustva u radu države i privrede. Uz to, uključivali su proverene kadrove iz Miloševićevog režima za sprovođenje reformi.
    
Koliko je to nanelo štete i državi, narodu i nepostojanju adekvatne nacionalne strategije?
     –Dovelo je do toga da se posle sedam godina, od takozvanih demokratskih promena, Srbija nalazi u velikom košmaru, ponovo u ćorsokaku, na slepom koloseku istorije. Razdeljeni, posvađani, arogantni i isključivi, predstavnici vlasti su stvorili kod građana ubeđenje da je sve ostalo po starom i da nema političke alternative za bolju budućnost Srbije. Činjenica je da našu državu već više decenija ne vode državnici sa vizijom, već politički pigmeji, koji ne vide dalje od svojih partijskih kabineta i bankovnih računa i uopšte ih se ne tiče šta će biti sa srpskom državom u narednih deset ili pedeset godina. Pomenimo činjenicu da su eksponenti realizacije tzv. aktuelnog Nacionalnog plana ministri Velja Ilić i Dragan Đilas. Mislim da komentar nije potreban.
    
Ipak, postoje države koje vrlo ozbiljno shvataju značaj nacionalne strategije. A za ovo što smo bez centralne smernice, neko svakako snosi krivicu. Da li se slažete?
     – Sve ozbiljne i uspešne zemlje imale su i imaju dugoročnu nacionalnu strategiju - Nemačka, SAD, zemlje zapadne Evrope. Podsećam, čak i nekadašnje realsocijalističke zemlje - SSSR, zemlje istočnog lagera, pa i SFRJ, imale su svoje petogodišnje planove. To što nemamo pravi nacionalni program, krivicu snose i državne institucije, odgovrajuća ministarstava, stručna tela i savetnici ministarstava, zakonodavna i izvršna vlast. Tu su i stožerne institucije srpske nauke, obrazovanja, kulture, umetnosti. Tu u prvom redu, mislim na SANU, brojne univerzitete i institute, različite kulturne institucije. Svi oni su pali na ispitu. Krivicu snose i vodeći srpski intelektualci, ugledni sručnjaci, stvaraoci u raznim oblastima, koji su izdali svoj poziv i umesto da su postavili putokaze na putu razvoja, oni su ušli u političku arenu i sa političarima doprineli našem sveukupnom propadanju. Ogromna energija građana iscurela je. Kadrovi su se rasuli, a tu je i egzodus mladih, sposobnih, koji su zauvek napustili Srbiju.
    
Posledice svega rečenog, više su nego očigledne?
     –Nepostojanje strategije nacionalnog razvoja ima katastrofalne posledice za rešavanje vitalnih pitanja Srbije. Sasvim bi se u drugom kontekstu razumevalo pitanje statusa Kosova i Metohije da smo imali ozbiljnu srategiju privrednog i demografskog razvoja narednih decenija. Prema demografskim podacima, 2050. godine u Srbiji će biti mnogo više Albanaca nego naših sunarodnika. Ako bi Kosmet, kojom srećom i ostao u Srbiji, moraćemo svake godine da izdvajamo preko dve milijarde evra da prehranimo gladne i nezaposlene Albance. Prema mom mišljenju, trebalo bi što pre doneti strategiju razvoja Srbije u 21. veku i to u svim oblastima, privrednim, demografskim, kuturnim, naučnim, poljoprivrednim, političkim...
    
Ko bi trebalo da se lati tog vrlo ozbiljnog, odgovornog posla, od koga zavisi budućnost, prosperitet naše države, naroda?
     –Naravno da bi program bio rezultat kolektivnog rada najrelevantnijih subjekata nauke, privrede, kulture, politike, obrazovanja. U tom smislu, bi nam bila dragocena iskustva Finske i Severne Irske, koje su, iako nisu velike države, za protekih 15 godina doživele sveopšti preporod. Jasno je da su naši problemi brojni i teško rešivi.
    
Tvrdite da je srpska nesloga osujetila, u odre|enoj meri, dono{enje nacionalnog plana.
     – To je tačno. Srpska istorijska nesloga, nesposobnost Srba da se kao narod okupe oko jednog osnovnog nacionalnog plana, državnog i političkog projekta, takođe je doprinela našem sunovratu. I zbog toga smo se u poslednjoj deceniji našli na rubu propasti. Uprkos tome ja se nadam da će građani Srbije i njene vodeće političke snage shvatiti da je vreme u peščniku isteklo i da je minut posle 12 za izlazak iz istorijske agonije.  
    
Šiptarsko samoproglašenje kao da nas je iznenadilo

Dr Slobodan Antonić, politički analitičar, kroz svoju prizmu pokušava da da odgovor na pitanje zašto Srbija nema nacionalni plan i program.
    
     –Opšti nacionalni plan treba, pre svega, da se odnosi na interes države, kao zemlje srpskog naroda i interes Srba u susednim zemljama. Od prioritetnog značaja, u tom smislu, jeste što pre zaustaviti ovo vrlo teško stanje, koje je počelo sa Kosovom i Metohijom, i to ne juče. Na drugom mestu tog nacionalnog programa je zahtev da se omogući kulturno jedinstvo Srba u matici sa njenom dijasporom i, naravno, da se sačuva njen nacionalni i kulturni identitet. Nije to samo zadatak onih ljudi koji su trenutno na čelu države. Za realizaciju strategijskog programa moraju da se angažuje maksimalno sva raspoloživa društvena, ekonomska, kulturna, nacionalna i politička elita.
    
Činjinica je da nema jedinstva, kada je srpska politička elita u pitanju, iako bi ona morala u ovom trenutku da bude homogena.
     – Naša elita duboko je podeljna. U njoj postoje delovi koji nemaju jasan srpski nacionalni identitet i sami za sebe kažu da su evro-Srbi. Sa druge strane, deo srpske elite, koji je jasno nacionalno orjentisan, pokazao je da je nedovoljno sposoban da se nosi sa svim izazovima koje nam nameću tečke istorijske okolnosti. Primera radi, 17. februar, kada je usledilo šiptarsko samoproglašenje, kao da je iznenadio naše vladajuće strukture. Pošto smo svi znali čak i za datum samoproglašenja, jer su Šiptari bez zazora to najavli, prema mom mišljenju, tog istog dana tebalo je organizovati u Beogradu masovni protest. Jer je takva slika morala da ode u svet, a ne da se kasni, a u pitanju su sudbinski momenti. Pitam se zašto sve to unapred nije pripremljeno? Ovih dana po centru Beograda dele bedževe - KOSOVO JE SRBIJA.Šta se sa tim do sada čekalo?
    
Zatajili su i svi mediji tog sudbonosnog dana u Srbiji, od javnog servisa, do drugih TV i radio stanica.
     –Neshvatljivo mi je da za Dan borbe protiv side, svi voditelji TV stanica, recimo B92 nose adekvatne beddževe, a na dan našeg ponora, mraka i neizvensosti, tragedije, toga se niko nije setio. Svi mediji, a imaju vrlo značajnu ulogu i uticaj na javnost i njihova slika o nama ide u svet, morali su da svakom voditelju obezbede bedževe "Kosovo je Srbija". Samo na tom primeru može da se vidi kao funkcioniše naša vlast i koliko stravično kasni. Ona slika srpskog protesta, koja je obišla svet sa demoliranim ambasadama, izlozima, prodavnicama, mogla se izbeći. Neko je dao vremena i prostora da se tako nešto desi. Ozbiljna država to sebi ne bi dozvolila.
    
Ipak, kada je rečo našem nacionalnom programu, šta mislite, budući da pomno pratite sveukupna društveno-političko-istorijska zbivanja, ima li nade?
     – Rekao bih da je za Srbiju upravo otkucalo dvanaest sati. Poslednji je trenutak da se na stvaranju jasnog, ozbiljnog nacionalnog plan ujedine sve strukture države, i sva raspoloživa misleća elita, u protivnom, loše nam se piše.