Raskol u EU i interesi Srbije na Kosovu i Metohiji

Na fonu spoljnopolitičke aktivnosti novog rukovodstva Srbije, informacije da vlast namerava da raspiše referendum o uzajamnim odnosima zemlje sa EU, ne izgledaju samo pravno zasnovane nego i potpuno zakonomerne. Stvar je u tome da se ovde uopšte ne radi o “kupovini vremena” ili da se dovede u zabludu sopstveno javno mnjenje. Suština problema je mnogo dublja i ogleda se u opštem prestrojavanju odnosa između Srbije i EU u uslovima preživljene poslednje krize bez presedana – ne samo finansijsko-ekonomske nego i društveno-političke. Kao što je ispravno navedeno u beogradskom časopisu “Večernje novosti”, politika “i EU i Kosovo” koju je sprovodila srbska vlast, je praktično “doterala cara do duvara”.¹ No, očigledna je i druga stvar. Današnja EU objektivno nije u stanju da sprovodi aktivnu i što je još važnije jedinstvenu i usaglašenu spoljnu politiku. Kao primer, između ostalog, može poslužiti i sirijski pravac, koji je u početku bio proglašen ključnim za Brisel. U nastaloj situaciji rukovodstvo Srbije dobija mogućnost da igra na opciju koja se retko sreće, a još ređe koristi, a to su protivurečnosti unutar Evropske Unije. Međutim, za to je neophodno kako diplomatsko iskustvo, tako i jasna predstava o istinskim nacionalno-državnim interesima zemlje.

Ako se okolnosti nastale oko Kosova i Metohije razmotre sa geopolitičke tačke gledišta, tada bi sprovođenje plebiscita omogućilo novim srbskim vlastima neophodnu pravnu osnovu za mogućnost da se sa Briselom razgovara povišenijim tonom. Kao što je poznato, prethodni referendum koji se ticao Kosova i Metohije održan je 28-29. oktobra 2006. godine. Tada su se učesnici plebiscita izjasnili za projekat Ustava u čijoj je Preambuli Kosovo i Metohija definisano kao “sastavni deo teritorije Srbije” koji uživa “suštinsku autonomiju”. Ali sa tačke gledišta međunarodnog odjeka, taj plebicit nije imao previše značajnu ulogu. On je uspeo da na samo nekoliko nedelja odloži već obnarodovanu odluku specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija, o “nadgledanoj nezavisnosti Kosova”. Osim toga, iz publikacija Vikiliksa i drugih informativnih portala, postalo je jasno da tadašnje vlasti Srbije na čelu sa Predsednikom Borisom Tadićem, u svojim neformalnim besedama sa zapadnim diplomatama nisu skrivali spremnost za davanje saglasnosti na otcepljenje Kosova i Metohije i da je potrebno samo da se odredi pogodno vreme i politički kontekst za tako nešto.

Sada je situacija uveliko drugačija. Pre svega, uoči sadašnjih pregovora o Kosovu i Metohiji nameću se konsultacije povodom pregovora o stupanju Srbije u EU. To dozvoljava da se pred građane Srbije postavi pitanje o političkoj celishodnosti kako samog kursa evrointegracija, tako i konkretno tih granica do kojih srbski ustupci mogu ići. Pri tom, vlast u zemlji ništa posebno ne rizikuje. U tom smislu većina birača, pa i elektorat Tomislava Nikolića – definitivno će glasati protiv ulaska u EU po cenu gubitka Kosova i Metohije.

Što se tiče EU, ovde se kao ključni faktor javlja nespremnost briselske birokratije da sebi stvori još jednu konfliktnu situaciju. Karakteristično je da sadašnji raskol u EU po finansijsko-ekonomskim pitanjima, praktično u potpunosti prati liniju suprotstavljanja unutar EU povodom kosovskog konflikta. Severni blok država koji se pridržava najžešćeg kursa, kako po pitanju pomoći “problematičnim” zemljama tako i po pitanju Srbije, odnosi se na Nemačku, Holandiju i delimično Francusku. Njima je suprotstavljen “južni blok” sastavljen od Španije, Grčke, Italije i Portugala. Ovde već imamo dve države koje kategorički odbijaju da priznaju pseudonezavisnost Kosova (Španija i Grčka), kao i Portugaliju, zemlju koja je priznala nezavisnost Kosova pod neviđenim pritiskom SAD i koja je to učinila poslednja u EU, a Italija tradicionalno ima posebnu poziciju kad su u pitanju odnosi na Balkanu. Izgleda da će, što bude oštrija konfrontacija severa i juga po pitanjima rešavanja ekonomske krize i kontakti Beogradaa morati biti aktivniji sa “jugom”, uključujući tu uglavnom kosovsko pitanje.

Za sada Evropska komisija previše ne žuri sa forsiranjem događaja. U skladu sa izvorima iz Brisela, sledeći izveštaj o perspektivama evropskih integracija sačinjen je dosta žestoko, kada se radi o perspektivama Srbije. Po informacijama kojima raspolažemo, Evropska komisija će dati preporuku Savetu EU da zamrzne pregovarački proces, u najmanju ruku do kraja 2013. godine. Po priznanju zapadnih analitičara, to se desilo na fonu nezapamćenog pada zainteresovanosti srbskih građana za pristupanje Srbije EU.²

Tako da prognoze koje je ovih dana izneo prvi potpredsednik vlade i Ministar odbrane Aleksandar Vučić (da će datum o početku pregovora biti objavljen do juna 2013. godine), sada izgledaju isuviše optimističke.³ Takođe ne treba davati isuviše veliki značaj nedavnoj izjavi Andreasa Šokenhofa, predstavnika nemačkog HDS-a koji je nedavno posetio Beograd – o tome da radi stupanja u EU Srbija mora da zajedno sa Prištinom potpiše pravno obavezujući dokument o principima dvostranih odnosa. Ako ništa drugo i zbog toga što će u 2013. godini biti održani izbori u Nemačkoj i možda se i tamo stvori drugačija unutrašnjopolitička konfiguracija.⁴

Sve gore navedeno, pruža mogućnost srbskom rukovodstvu da, kao prvo - svojim građanima predoči sistem spoljnopolitičkih prioriteta, kao drugo – da aktivira spoljnopolitičku aktivnost sa Rusijom i kao treće – da pokuša stvoriti “prosrbski lobi” u redovima Evropske Unije, zahvaćene “finansijskom pometnjom i pro/anti muslimanskim komešanjem”.

Petar Iskenderov,