Đetići zamajavali, Sloba hteo da hapsi Karlu

Bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, opisujući probleme na koje je nailazila u potrazi za haškim beguncima i suočavanja s „praznim obećanjima” zvaničnika od Zagreba do Skoplja, piše i o tome kako su je „zamajavali” crnogorski zvaničnici. U knjizi „Lov”, koja je nedavno u Italiji izašla iz štampe, Del Ponte navodi da je februara 2000, na zahtev haškog tužilaštva, u sedište Tribunala došao tadašnji premijer Crne Gore Filip Vujanović, jer istražitelji tog suda, posle NATO bombardovanja Srbije, iz bezbednosnih razloga nisu mogli da posete Crnu Goru.
Budući da posle bombardovanja Slobodan Milošević i jugoslovenska vojska nisu želeli više da sarađuju sa Haškim tribunalom, bivša glavna tužiteljka prenela je Vujanoviću da je kancelariji Tužilaštva potrebna pomoć Crne Gore.

Vujanović se nasmejao, objašnjavajući da su odnosi Crne Gore i Beograda toliko loši da im saradnja s Tribunalom „ne može štetiti više od toga”, navodi Del Ponte i dodaje da je on ipak, iz predostrožnosti, zatražio da saradnja ostane tajna.

„Crna Gora je, kazao je, spremna da sarađuje u operacijama, razmenjuje informacije i organizuje saslušanja žrtava i svedoka”, navodi Del Ponte, dodajući da joj je Vujanović tada preneo i da je Crna Gora spremna i da uhapsi haške begunce, pod uslovom da se oni nalaze na crnogorskoj teritoriji i da se ne radi o visokim funkcionerima sistema komande Jugoslavije.

Vujanović je ukazao da niko ne može tražiti od Crne Gore da uhapsi visoke funkcionere, poput generala Dragoljuba Ojdanića, ili ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića, „jer bi hapšenje tih osoba dalo Miloševiću izgovor za vojnu intervenciju i rušenje crnogorske vlade”.

Preneo je i strahovanja Podgorice da bi Milošević, „majstor za izazivanje i iskorišćavanje kriza”, mogao da izazove nerede među radnicima ili građanske sukobe kako bi zadržao političku moć Beograda i eliminisao potencijalne suparnike.


Video nadzor za rodbinu optuženih u Crnoj Gori

„Što se tiče Karadžića i Mladića, međutim, stvari su drugačije. Crnogorske vlasti su, kazao je, više nego spremne da ih uhapse, ali nam je i ukazao da (Radovan) Karadžić ne dolazi u Crnu Goru već godinama. Isto je i sa (Ratkom) Mladićem, koji nema rodbinu u toj republici”, piše bivša tužiteljka.

Vujanovića je, kako navodi, uverila da Tribunal ne želi da stvori probleme crnogorskoj vladi zahtevima za hapšenje visokih funkcionera iz Srbije, već da želi da Podgorica „sarađuje u naporima Haga da uhvati Karadžića, imajući u vidu i da majka tog begunca živi u Crnoj Gori i da bi on mogao da pokuša da je poseti”.

Vujanović je tada rekao da su crnogorske vlasti spremne da drže pod policijskim nadzorom, pa čak i video nadzorom, rodbinu optuženih, a haško tužilastvo pozvao je da dostavi vlastima njegove zemlje spisak žrtava i potencijalnih svedoka kako bi vlada mogla da stupi sa njima u kontakt.

Opisujući probleme sa kojima se suočavala u potrazi za haškim beguncima, Del Ponte je navela i da je 2000. dobila „instrukcije Sekretarijata Ujedinjenih nacija u Njujorku i savete Vašingtona” da ne prihvati poziv da poseti Crnu Goru, jer su prema informacijama obaveštajnih službi „Milošević i njegovi generali nameravali da je uhapse kao ratnog zločinca”.

Uprkos upozorenjima, bivša tužiteljka je, kako navodi, posle jedne posete Dubrovniku, ipak došla i u Crnu Goru, ali najveća „pretnja” sa kojom se susrela tokom te posete bilo je „zamajavanje” Crnogoraca.

Del Ponteova je opisala i susret iz oktobra 2003. s tadašnjim predsednikom Državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozarom Marovićem, tokom čije posete su glavni ciljevi bili hapšenje Mladića i proces protiv Beograda pred Međunarodnim sudom pravde. „U trenutku moje posete, Crna Gora i Srbija su na ratnoj nozi. Marović, dakle, nije uopšte zabrinut zbog pravnih problema Srbije. Uprkos tome, imam utisak da je preterano ljubazan sa mnom kada kaže da razume moje nezadovoljstvo zbog nekih vidova nesaradnje Beograda sa Tribunalom”, piše Karla del Ponte.

Predlaže da Tužilaštvo pošalje posmatrače u njegovu kancelariju kako bi proverilo napore koje vlada državne zajednice čini kako bi prevazišla unutrašnje prepreke za saradnju.

Pošto mu je priznala da je uočila izvestan napredak u saradnji sa Tribunalom, Del Ponteova je zatim pokrenula pitanje haških begunaca koji se na slobodi kreću po teritoriji Srbije i Crne Gore.

Marović je rekao da su vlasti usmerile sva svoja sredstva na pronalaženje Mladića i da on i dalje uživa zaštitu „opasnih ljudi, spremnih da se bore do kraja”.

„´A Mladićev dosije?´, pitala sam. ´Dosije nije u bekstvu´.

Marović je tada od nekoga telefonom zatražio da donese dosije, ali, on, naravno nikada nije stigao”, piše bivša tužiteljka u knjizi „Lov”.