Ruski čovek

U uzavreloj predizbornoj atmosferi, u kojoj pljušte uvrede i optužbe, u kojoj su niski udarci protivnika nešto kao dobar dan, u kojoj je, kako su nam svih ovih godina lepo objašnjavali „sve dozvoljeno”, začule su se i optužbe dovučene ovamo iz jednog davnog mračnog vremena. Što bi rekli Francuzi iz „starog režima”.

U jednoj TV-debati, politička kandidatkinja, u plamenu strasti, optužila je svog protivkandidata da je „ruski čovek”. To jest, da je tamo studirao, da često putuje u tu zemlju, da ima tamo mnogo tajnih sastanaka, da dovlači ruski kapital u Srbiju i da je, rečju, „ruski čovek”. Ne ruski špijun, nego ruski čovek. Čovek koji otvoreno radi za interese Rusije. Takve optužbe bi bile samo izrazito mračne da nisu i neobično paradoksalne, upravo zbog toga ko ih je izgovorio.

Tiradu tih osuda ispalila je žena koja je udata za stranog diplomatu i koja je svoju kampanju čak i počela iz inostranstva. „Ruski čovek” je ostao bez teksta. Nije se setio da joj uzvrati pitanjem o njenim pečatima u pasošu. Ruski čovek se nije snašao, ili nije hteo da poseže za tako tužnim argumentima ili se možda i uplašio – zamislite da je ruski čovek rekao nešto slično evropskoj ženi – sigurno bi bio napadnut sa svih strana, proglasili bi ga prljavim i retrogradnim likom, prorokom samoizolacije i ruskim čovekom. Pošto svako ko se usprotivi evropskoj ženi, jeste pre svega divljak. A onda bi, zaista, tim više, dokazao da je ruski čovek, što samo znači da je i protivnik demokratije, evropskih vrednosti, tolerancije, a najverovatnije i pravoslavni hrišćanin, što uopšte nije ni lepo ni moderno.

S kim je i zašto pio rusku votku, postaje, tako, ne više samo aktuelno političko nego i ideološko pitanje. A ako evropska žena i njeni dođu na vlast, ruskom čoveku će svaka kap votke na nos izaći. I njemu, a i svim sličnim ruskim đacima i ljubiteljima Zagorska.

Da se čovek naježi, od ovih ljubitelja Zagorja, kojima svako tuđe putovanje mora da ima neki tajni razlog, pogotovo ako je u smeru „suprotnom od logičnog”.

Napasti bilo koga da je ruski đak! (A je l’ to i danas neki zločin, moralna odrednica, šta li?) Ili zato što često putuje, zato što ide u Rusiju, ili bilo gde drugde, u Pariz, svejedno, u Ameriku – zvuči zastrašujuće. Je l’ nam to ovi grlati samozvani „jedini zagovornici tolerancije, demokratije i evropskih standarda” spremaju neku novu rezoluciju, neki novi IB? Neokomunizam i jednoumlje prerušeni u „visoke potpetice”.

U kakvoj mi to zemlji živimo i kakav nas je to duh okupirao, kada se već danas ljudi etiketiraju po tome gde putuju i šta su videli? Koje jezike govore? Sa kim su u braku? Da li u optužbeni arsenal možda već spadaju i knjige koje čitaju i muzika koju slušaju? Da li su nadrljali oni koji obožavaju filmski opus Nikite Mihalkova? Kavijar ili puževe? Istok ili Zapad?

Narodu je poručeno da je prazan pasoš sigurna ulaznica za srećnu budućnost i neupitnu prošlost (a zanimljivo je da je u to oduvek verovao i Kim Il Sung, a i njegov mali, Kim Džong Il). Dakle, ideološka geografija na sceni: već sada imamo arbitre koji će nam listati pasoše, da provere čiji smo ljudi. I, kakvi smo to ljudi, po tome čiji smo.

Ili što bi rekao satiričar: „Istočni greh – još jedna provokacija zapada”.

I, ko je išao na Zapad, taj može da računa na lepšu budućnost – ali ko je išao u Rusiju, Indiju, Kinu i „druge slične zemlje”, u srećnoj budućnosti, koju nam obećava ova evropska žena, nemaju šta da traže. A, ne dao nam Bog, da na ideju ove evropske žene odgovore ruski ljudi – istom merom. Da i oni naprave spisak nepoželjnih putovanja! Teško nama koji volimo da putujemo.

Najtužnije od svega je da se o takozvanoj krivici putovanja, uopšte, raspravlja u zemlji u kojoj građani već dve decenije ne mogu da putuju na zapad, (a odnedavno ni na istok, ni na sever, ni na jug) ukoliko ne donesu neophodna dokumenta o tome kakvi su i „čiji su ljudi”, uključujući i krvnu sliku, i sliku kućnog ljubimca, i sve to uz nepojamne redove poniženja pred stranim ambasadama u Beogradu.

Čiji si ti, mali?

Votka ili viski, piti il’ ne piti, pitanje je sad?