Drina je grobnica Delićevih

Novo Goražde – U maju se navršava 16 godina od nezapamćenog zločina u Crkvinama kod Goražda, kada su muslimanski vojnici i policajci od kuće odveli četiri sina Goraždanke Božane Delić, kasnije ih zverski ubili, a nakon toga i njenu kćerku. Treća je godina kako je ova tiha i gorda starica preminula u 93 godini, a potom sahranjena na višegradskom groblju Crnča, pored supruga Vlada.

Centar javne bezbednosti Istočno Sarajevo protiv sedam pripadnika nekadašnje Armije BiH, osumnjičenih za ratni zločin protiv civilnog stanovništva u Crkvinama, podneo je izveštaj Okružnom tužilaštvu u ovom gradu. Pripadnici regularne ratne Armije BiH terete se da su 20. maja 1992. godine napali nezaštićeno i nebranjeno srpsko selo Crkvine kod Goražda i zarobili 14 članova porodica Delić, Žmukić, Matović i Pejović. Nakon izvesnog vremena u Crkvine su vratili pet žena koje su svakodnevno zlostavljali. Sedmorica osumnjičenih se takođe terete da su opljačkali i uništili svu imovinu meštana Crkvina.

Dokumentarni film o preživelim logorašima

Snimajući dokumentarni film „Na Drini grobnica”, preživeli srpski logoraši i autori ovog dokumentarca su iskoristili ispovest Božane Delić, koju je zabeležila ekipa RTRS-a.Na pitanje zna li gde su grobovi njena četiri sina i kćerke, kao i grobovi većine drugih ubijenih Srba iz Crkvina i Goražda, starica je kratko zaključila: „Drina je njihova grobnica”.

UseluCrkvineprerata živelajevelikaporodicaBožaneiVladaDelića. Ujednojkućibilisunjihdvoje, auostalihpetnjihova četirisina, Novica, Niko, Jovo i Radivoje, tek ćerka Anđa i zet MilutinPejović. Imali su Delići lepa i rodna imanja, i gotovo svi su radili. U kućama puno dece, a imali su i komšije muslimane sa kojima su delili dobro i zlo. Ni slutili nisu kakve godine i vreme dolazi. Još manje su slutili šta im komšije pripremaju.

S početkom rata u Goraždu, 4. maja 1992, gradsko područje kontrolišu policijske i paravojne muslimanske jedinice, dok se Srbi zadržavaju u selima.

– Verujući komšijama ostadosmo svi kod kuća. Ali, rano ujutro 12.maja 1992, dođoše komšije iz Kalca-Salko, Mido i Liko Herak, koji su tvrdili da nam se ne sme ništa dogoditi. Selo opkoliše uniformisani vojnici i muslimanska policija, pričala nam je Božana Delić pred kraj života.

– Nikad ne mogu zaboraviti to jutro. Psovali su nas, tukli sinove pred mojim očima kundacima i vezali ih. Sve su nam po kući prevrnuli. Muške su povezali, tukući ih psovali im četničku majku… Okamenjena, nisam mogla verovati da bi dojučerašnje komšije mogle da budu toliki zlikovci… A mi smo im davali sve kad im je trebalo.Ni dan-danas mi nije jasno šta smo im skrivili, zbog čega su to uradili? – pitala je starica.

Kazivala je, potom, kako su muslimanski vojnici i policajci, predvođeni komandantom Mujom Peštekom, odveli njena četiri sina: Jova, Nika, Novicu i Radivoja, unuka Danila Delića, zatim Ljuba Matovića, Uglješu Žmukića i njegovog sina Nikolu, Pera Šekarića, te njenog zeta Milutina Pejovića.

– Oterali su ih u zatvor u Mravinjcu, gde ih preuzima komandant Osman Subašić. Sutradan ujutro ih odvode u Vitkoviće. Kasnije smo saznali da su Radivoja ubili u blizini fabrike cementa u Vitkovićima. Šta se dogodilo sa Nikom, Jovom, Novicom, zetom Milutinom i drugima iz Crkvina, niko nam nije hteo reći, kazivala je baka Božana.

Starica bi, nakon kratkog ćutanja prozborila: „Zna Osman Radmilović, milicioner iz Goražda. Zna sigurno, zna na kom je mestu kod cementare ubijen moj Radivoje. Zna on šta je bilo i sa mojim Nikom, sa svom mojom decom. Zna, ali ćuti…”

Zločinci danas rade u policiji

Pričala je baka Božana da su, nakon nečuvenog mučenja, odveli i njihovu kćerku Anđu.

– Zavezali su joj ruke i tukli je do besvesti, odvlačeći je prema Drini. Nekim čudom isplivala je iz reke, pa nakon nekoliko dana tumaranja stigla je u Crkvine. Tog kobnog dana, suprug Vlado i ja sami u kući, kad eto ti komšije Nazifa Smreke. Kaže nam da je u štali pronašao obešenu našu Anđu. Ćutali smo skamenjeni, a znali smo da je došao da nam uzme muštuluk! Zamolili smo da je sahrane na naše groblje, ali su to oni ipak učinili iza štale, gde niti priliči, niti je red, tužno je zborila Božana.

Posredstvom Međunarodnog crvenog krsta Vlade i Božana Delić našli su se u Višegradu oktobra 1994. godine. Došli su bez ičega. Jedino je Božana u njedrima sakrila fotografije četvorice sinova i kćerke. Sredinom 1996. Vlade umire, Božana je do smrti ostala da tuguje, oplakuje i nada se da će joj neko reći gde su grobovi njenih sinova i ostalih iz Crkvina.

Na žalost, većina mučitelja, naredbodavaca i verovatnih ubica četiri Božanina sina i kćerke, te ostalih Crkvinčana, nikad nisu ni za šta odgovarala. Neki se čak nalaze na važnim mestima u policiji.