Srbija ima pravo da zna istinu

Zulfikar Ališpago, zvani Zuka, ozloglašeni predvodnik specijalnih muslimanskih jedinica „Crni labudi“ i „Zukini borci“, koje su tokom rata devedesetih harale po Sarajevu i Bosni, i pored više istraga koje su protiv njega vođene, još je daleko od svake optuženičke klupe. Ako je tačno da je još, ili makar - da je bio, u intimnoj i vanbračnoj vezi sa novom portparolkom Haškog tribunala Nermom Jelačić - verovatno dalje nego ikad.

Zukina jedinica bila je sastavljena od boraca iz Sandžaka i Foče i mudžahedina iz arapskih zemalja, a pripisuju joj se stravični zločini protiv srpskog i hrvatskog civilnog stanovništva. Odgovoran je za učešće u napadu na kasarnu JNA u Krupi 11. maja 1992. i zatvaranje zarobljenih vojnika u ispražnjene komore u „Silosu“ Tarčin kod Pazarića, mesto koje je ujedno postalo i logor za Srbe. Od 20. maja 1992. godine, Ališpago je naredio zatvaranje preko 550 Srba, među kojima je bilo na desetine žena. Logoraši su držani u prostorijama i ćelijama bez minimuma uslova za život i bili mučeni glađu.

Starosno doba zatočenih bilo je od 14 do 85 godina. Mnogi su odvođeni na prinudni rad na prvim borbenim linijama. Poginulo ih je 23. Logor je bio pod neposrednom kontrolom 109. brdske brigade Armije BiH, pod komandom Nezira Kazića. Uprkos svemu, ni haška omča „osnovane sumnje“ nije se našla na vratu Ališpage. Ovaj „crni labud“, kojeg i Srbi i Hrvati smatraju ratnim zločincem, nikada nije odgovarao za svoja (ne)dela.

Logor u Jablanici

Prema podacima Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, a koje za Glas prenosi njegov direktor Milivoje Ivanišević, Zukino pravo ime je Alid Zulfo. Rodom je iz Novog Pazara, a imao je i svoj lični zatvor koji se nalazio u podrumu hotela „Mrazište“ na Igmanu i odgovoran je za ubistvo 13 Srba likvidiranih od 25. februara do 25. maja 1993. godine. Tamo su, među ostalima, ubijeni Jadranko Glavaš, Dragan Davidović, Anđelko Golub, Branislav Njegovan, Milomir Petrić, Ranko Vintor...

U Zukinoj jedinici najviše su se istakli Mirsad Alispahić, Nihad Bojadžić, Pedžo Borovina, Jasmin Džemo, Dževad Greljo iz Gacka, Mehmed Hodžić Mečko, Koka Kokić iz Čajnića, braća Ahmed i Zijad Kurtović iz Dreždenice (protiv kojeg je pre godinu dana potvrđena optužnica pred sudom u BiH), Alija Popara i niz drugih njihovih „saboraca“ koji su ostali poznati samo po nadimcima. Među njima bila je i jedna žena Nada Tomanić Tajči.
Bivši Muzej revolucije u Jablanici bio je jedan od Zukinih logora, ali su u njega smeštani isključivo hrvatski civili. Sredinom 2000. godine, kada se privodila kraju istraga zločina vezanih za jablanički logor, Zulfikar se našao, činilo se, na pola koraka do optužnice, a korak do - optuženičke klupe. Međutim, optužnica protiv njega nikada nije podignuta, a na optuženičku klupu seo je Sefer Halilović, bivši ministar za izbeglice u vladi FBiH i nekadašnji prvi ratni komandant Armije BiH.

Halilović je pred Haškim tribunalom prvostepeno oslobođen optužbi da je komandno odgovoran za zločine u selima Uzdol i Grabovica u noći između 7. i 8. septembra 1993. kada su muslimanske jedinice ubile preko 50 hrvatskih civila. Kao načelnik GŠ ABiH, bio je na čelu sedmočlane grupe zadužene za koordinaciju borbenih dejstava i kontrolu akcije „Neretva 93“. Pored Halilovića, u toj grupi bili su visoki muslimanski oficiri među kojima je važnu ulogu igrao Zulfikar.
Zuka se, čini se, izvukao ponajviše zahvaljujući muslimanskim međusobnim optuživanjima - ko je na hercegovačko ratište iz Sarajeva pozvao ozloglašenu brigadu Ramiza Delalića i Mušana Topalovića. Halilović je, primera radi, tvrdio da su „postrojbe“ sa muslimanskim, tačnije islamskim prefiksom „el mudžahedin“, a i jedinice Zulfikara Ališpage Zuke - „Crne labudove“ i Izviđačko-diverzantska brigada „Zulfikar“ - pod vojnu komandu potpadale samo formalno, dok su „na terenu izvršavale naredbe Alije Izetbegovića“.

A otkako je Nerma Jelačić važan čovek u Hagu - možda ima i dodatni vetar u leđa. Zapravo, ima ga i imaće ga sigurno ako su tačna govorkanja da je Ališpago bio u ljubavnoj i vanbračnoj vezi sa njom. Pogotovo ukoliko bi se ispostavilo da to još uvek.
Bez ozbiljnog proveravanja tvrditi da je Nerma Jelačić spasavala bilo koga od BiH ili haškog pravosuđa - pa i Ališpaga - bilo bi, naravno, neodgovorno. Tim pre što ona ima samo 30 godina i što je na dužnost u Hagu stupila tek u januaru ove godine. Ali, bliskost s njom mogla je pomagati i indirektno.

Jelačićeva je i pre dolaska na položaj haškog portparola bila u uticajnom „špilu“ i u mogućnosti da „oblikuje“ javno mnjenje i da, kako upućeni tvrde, utiče na medijsko „prepucavanje“ zbog kojeg se praktično i odustalo od krivičnog gonjenja Zulfikara pred Tribunalom. Jer, ona je na svoj novi posao stigla sa mesta direktora uticajne sarajevske kancelarije Balkanske istraživačke mreže (BIRN). Tokom novinarske karijere pisala je za britanski Obzerver, Telegraf i Fajnenšel tajms, a sarađivala je sa američkim izdanjem magazina Meri Kler, televizijama Si-Bi-Es i Kanalom četiri. Dok je živela u Velikoj Britaniji, čiji pasoš navodno ima, radila je za spoljnopolitičke rubrike dnevnih novina pišući o prilikama na Balkanu i državama trećeg sveta.

Nije krio da je srbomrzac
Avgusta 2003. godine postala je i direktor projekata za BiH istraživačkog programa Instituta za rat i mir. Prva je sprovela i intenzivan trening novinara i aktivista nevladinog sektora u BiH za istraživanje tranzicione pravde i ratnih zločina.
Veoma često nije uspevala da sakrije da je srbomrzac, što je pravdala onim što je doživela kao dete i stanovnik Višegrada. Jedne beogradske dnevne novine prenele su, između ostalog, i komentar Jelačićeve povodom hapšenja 2005. Milana Lukića, vođe „Belih orlova“. U tekstu pod naslovom „Konačno je uhvaćen čovek koga sam jurila godinama“, saopštila je da se zbog izbeglištva porodice iz Višegrada osećala poniženom i da za to krivi bosanske Srbe. Naglasivši da je u ime Srba njen narod „bio ubijan, ili je bio izgnan iz za nas najlepšeg grada u svetu“.

U Obzerveru je, kada je uhapšen bivši predsednik SRJ, označila Slobodana Miloševića kao svog neprijatelja broj jedan. Povodom njegove smrti rekla je: „Smrt Slobodana Miloševića je nasmejala mnoga bosanska lica, ali ja sam tužna“. Miloševića je, inače, nazivala „beogradskim kasapinom“ i tvrdila da ga je samo smrt sprečila da odgovara.

RAZOČARANA

Pošto je njena porodica, kad joj je bilo 15 godina, stigla u Veliku Britaniju, Nerma Jelačić je diplomirala novinarstvo na Londonskoj školi štampe.
Kada je Međunarodni sud pravde u Hagu presudio da bivša SRJ nije počinila, učestvovala, niti podsticala genocid u Bosni, Jelačićeva nije krila da je razočarana takvim ishodom.

HAG ĆUTI

Kako bi proverili da li su portparolka Haškog tribunala Nerma Jelačić i Zulfikar Ališpago zaista u intimnoj vezi (i kakvoj?) - pozvali smo Hag, ali smo, nažalost, ostali uskraćeni za bilo kakav odgovor. Portparolka, koja je inače veoma predusretljiva, nije se odazvala na pozive. A nije prosledila ni odgovor na pitanje da li je u bilo kakvoj vezi sa Zulfikarom Ališpagom, koje smo joj dostavili preko njene haške kancelarije.
Glas smatra da javnost i BiH i Srbije ima pravo da zna da li su portparol Haškog tribunala i čovek sa ratnom prošlošću kakvu ima Ališpago ikada bili u vezi, pogotovo - da li su danas u vezi. Jer, takva njihova aktuelna veza bila bi nespojiva sa aktuelnom funkcijom Nerme Jelačić. Čak i ako bi unapred bilo jasno da ona glavnom „crnom labudu“ ni na koji način nije pomagala da izbegne suočavanje s pravdom.