Agonija Haškog tribunala

SAD su sa Tribunalom za bivšu Jugoslaviju preterale. Htele su da se opravdaju pred javnošću: napravile su u potpunosti kontrolisani sud i mislile da će im to pomoći u podršci njihove koncepcije krivca za događaje 90-ih godina na Balkanu, opravdavanju agresije NATO-a na Jugoslaviju. Nisu uzele u obzir samo jedno: posle Tribunala će ostati arhiv, to znači da će materijale delatnosti proučavati naučnici, i tvorci i izvršioci suda neće moći da obele sebi obraz.

Već su objavljeni materijali o suđenju Slobodanu Miloševiću, Vojislav Šešelj je predao javnosti skoro sva dokumenta svog skandaloznog suđenja, živi su učesnici i svedoci. Zato Treibunal neće moći da izbegne sud istorije.

A činjenice su sledeće: formiranje, pravni dokumenti suda, Statut i pravilnici prošiveni belim nitima, voluntarizam u ponašanju sudija, u interpretaciji događaja, nemaju premca u istoriji. Odnos zanemarivanja prema dokaznoj bazi optuženih, ignorisanje neoborivih dokaza u Tribunalu je svakodnevna pojava. A falsifikovanje činjenica, skrivanje dokumenata, priprema lažnih svedoka podržava se od strane optužbe, i posebno od strane sudija sa entuzijazmom. Već postoje i šetajući, prelazni, tačnije stalni svedoci, koji prelazi iz jednog procesa u drugi, ponavljajući jedne iste činjenice, koje odgovaraju sudijama. Primer može da bude Dražen Erdemović, koji se periodično pojavljuje u svojstvu zaštićenog svedoka na suđenjima gde se raspravlja pitanje Srebrenice. Zna se da je on sklopio sporazum sa Tribunalom, izašao na slobodu, živi pod novim prezimenom negde u Severnoj Evropi i zato odrađuje svoje oslobađanje kao jedini svedok u optužbama o Srebrenici. Ili drugi primer, novinar Skaj njuza Arno van Linden, koji je svedočio na 7 suđenja: Miloševiću, Galiću, Mrkšiću, Martiću, Perišiću, Karadžiću i sada Mladiću. Kao svedok on je uvek skandalozno raskrinkavan, pošto se njegova pristrasnost i laž vrlo brzo raskrinkaju. Na primer, on je pokazivao grobove ubijenih u Bosni muslimana, a na fotografijama na grobovima su bili pravoslavni krstovi, davao je montirane snimke eksplozija, nije znao raspored srbskih i muslimanskih sela oko Sarajeva i slično. Ipak on se ispostvio nepotopivim, njegova svedočenja su ostajala u protokolima kao dokazi krivice Srba protiv muslimana, a sam svedok je postao neobično tražen.

Danas se Tribunal nalazi u agoniji. Njegov rok ističe, glavni krivci se blistavo brane, naučnici, pošteni političari i novinari ne daju pozitivnu ocenu njegovog delovanja, pošto su rezultati neosporno nezadovoljavajući. I zato se pravni činovnici žure da „uspešno“ završe sve preostale slučajeve. Sudije već ne kriju svoje pravo lice, očiglednu pristrasnost i netrpeljivost prema Srbima. U suđenju generalu Mladiću oni ne predaju na vreme advokatima neophodna dokumenta, dozvoljavaju sebi da viču na generala i na njegovu odbranu, ne daju odbrani da vrši ispitivanje svedoka, prekidaju u pola reči, stvarajući psihološku sliku mržnje i prezerenja. Ruski pravnik A. Mezjajev je oštroumno napisao da je među sudijama tribunala A. Ori čak najbolji: „on je toliko grub, da diskredituje Međunarodni tribunal na najbolji način. Stiče se utisak da uništavaju i gaze generala namerno, kako ne bi mogao da se suprotstavlja i izdrži. Sada se ispituju svedoci optužbe, i oslonac se stavlja upravo na zaštićene svedoke, kojima ni ime nije poznato, ni kako izgledaju, ni gde su služili. Vrlo zgodno: nemoguće ih je opovrgnuti, a oni se mogu iskoristiti prilikom izricanja presude, čak ako su to lažni, „profesionalni“ svedoci.

Krajem avgusta započela je druga etapa suđenja generalu Mladiću, gde se razamtra delatnost Vojske Republike Srpske pod njegovom komandom 1992-1995. godine. Generalu inkriminišu krivicu za Markale, mada je već po mnogim slučajevima dokazano da eksploziju na pijaci Markale nisu organizovali Srbi, ni Srebrenicu, ni genocid na većem delu teritorije Bosne i Hercegovine. Kada su tek čitali optužnicu, mnogi pravnici su obratili pažnju da se ni jedna tačka optužnice ne potkrepljuje dokazima, sud je tek planirao da ih dobije kasnije. Sud do danas koristi argumente koji su odavno razotkriveni kao lažni, montirani. Na primer, pokazivali su čuvene kadrove muslimana iza bodljikave žice, mada je već odavno utvrđeno da su snimak napravili engleski novinari unutar kampa za izbeglice.

Za predsednika suda Holanđanina A. Orija antisrbski stav je obična stvar. On je već predsedavao suđenjem protiv M. Krajišnika i generala S. Galića, gde sam istupala kao ekspert i mogu da govorim o njegovoj pristrasnosti. A. Ori je iskusan u tome da izbegne činjenice nepovoljne za sud i da ističe drugostepene ili čak lažne, kako bi potvrdio svoju koncepciju. Kada sudija vidi da svedok ili ekspert dobro vladaju materijalom, prekida dijalog i zahteva da se pređe na kratke odgovore poput „da“ i „ne“, što u potpunosti menja karakter istupanja i isključuje korišćenje argumenata i dokaza.

Na svim prethodnim suđenjima Srbima uvek se podrazumevalo da su iza svih zločina stajala dva glavna lica – Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Zato se danas sudije trude da traže nove činjenice, nove svedoke, koji su videli i znali generala, bili učesnici događaja. Tako je protiv Mladića nedavno istupao isti taj profesionalni svedok Linden sa istim tim svojim neozbiljnim argumetnima. Uspešna odbrana i moguća zabuna svedoka su izazvali gnev sudija, gubitak kontrole nad sobom. Oni su vikali na advokata i generala kada je on nazvao Lindena engleskim špijunom, a kasnije pokušaji generala da izrazi svoje mišljenje makar na papiru doveli su ih do jarosti, i Mladić je bio udaljen iz sudnice. Na taj način opšta linija ponašanja optužbe i sudija uslučaju generala Ratka Mladića se lako može proslediti: poto su svi „zločini“ generala unapred poznati i propisani, svedoci su već ranije ispitani povodom drugih slučajeva, treba maksimalno otežati rad advokata, uvećati broj „zaštićenih“ svedoka, držati pod kontrolom bolest Ratka Mladića, podvesti materijale suđenja pod već izrečenu presudu o doživotnoj robiji.

U takvom položaju nalaze se i ratni drugovi komandanta. Tribunal je izrekao ovih dana presudu generalu Zdravki Tolimiru za genocid nad muslimanima u Srebrenici u julu 1995. godine. Tolimir je bio uhapšen uz punu podršku sprskih vlasti 31. maja 2007. u Beogradu, a suđenje je započelo 26. februara 2010. godine. Mada sud nema direktnih dokaza, generala terete da je streljanje organizovala služba bezbednosti, na čijem je on čelu bio, zato je on „dao najveći doprinos“ ubistvu 7000 muslimana. Danas naučnici i eksperti mnogih zemalja, sprovodeći ozbiljna istraživanja, dokazuju da zločina u Srebrenici nije bilo, da je to bila provokacija, potrebna za stupanje NATO-a u akciju, mada Tribunal radi po unapred propisanoj šemi, koja nema ništa zajedničko sa pravom, tim pre sa međunarodnim. Za neposrednog organizatora streljanja bio je proglašen oficir Generalštaba Ljubiša Beara, koji je već osuđen doživotno. Posle takvih rezultata, rasprava o Srebrenici, gde će glavni optuženi biti general Ratko Mladić, proći će kao po loju. I svedoci mogu da se ne ispituju, dovoljno je pozvati se na presude Z. Tolimiru, LJ. Beari i drugima.

Tribunalu je potrebno da što je moguće pre osudi srbsko rukovodstvo, da ispuni napisani scenario. Zato se sudije žure. Upravo u tom kontekstu treba razmatrati odbijanje da se Karadžiću dozvole nove rasprave, mada je bivši predsednik RS spreman da pruži nova dokumenta, koja potvrđuju njegovu nevinost. Kako piše ruski ekspert za Tribunal A. Mezjajev, sud je prekršio prava R. Karadžića već 58 puta, mada ne samtra to velikih grehom. Nesrkiveni apsurd vidimo i u slučaju Vojislava Šešelja. Nemaju zašto da mu sude, zato su započela izmišljanja: dve godine lideru radikala daju za sadržaj njegovog sajta, sude mu za nepoštovanje suda, za objavljivanje knjige, a Naser Orić koji je priznao ubistvo desetina ljudi, oslobođen je. Istina, on ima jednu prednost, nije Srbin.

Na taj način pristrasnost suda je očigledna, i ona treba da bude predmet razmatranja međunarodnih organizacija, organa UN, SB. Inače će na desetine nevinih ljudi posle zatvaranja Tribunala da se nađe iza rešetaka evropskih zatvora.