Maske su pale

Kolike li naivnosti, svojstvene mladim i neiskusnim političarima iz DS sa svojim šefom Tadićem i celom njegovom ekipom u javnosti nazvanom "Đinđićevi đaci"! Da im je učitelj malo više poživeo možda bi od tih mladih, neiskusnih i u javnosti nepoznatih lica napravio iskusnije, obrazovanije i politički verziranije ličnosti. Ovako, našli su se na onom mestu, kako je to kazao jedan od naših književnika: "Neiskusni dečaci kojima je prvo radno mesto bilo ministarsko". Zaista ni u zemlji a pogotovo izvan zemlje niko za njih nije čuo.

Jedini od svih onih koji se nalaze na vodećim mestima u Srbiji, Koštunica je jedina ličnost koja je poznata još iz 1989. godine.

O odnosu Đinđić - Koštunica ne treba mnogo govoriti jer je dovoljna jedna činjenica, da su došli oktobra 2000. godine zajedno, a u proleće 2001. godine došlo je do raskida. Ono što je najupečatljivije i što je Koštunica zapamtio a to se i odrazilo na njegovom političkom planu, jeste rečenica koju je izgovorio Mitropolit crnogorso-primorski gospodin Amfilohije 28. juna 2001. godine: "Danas je Srbija dobila drugog Vuka Brankovića". (Mislilo se na izručenje Slobodana Miloševića haškom tribunalu), Ono je izazvalo veliko iznenadjenje i ogorčenje cele javnosti.

I sam Đinđić je znao i otvoreno je iznosio da je zbog toga postao nepopularan u narodu.

Ta izjava g. Amfilohija čula se na svim prostorima gde živi srpski narod na ovoj planeti, a o njoj je jako vodio računa Koštunica u želji da se njemu tako nešto ne desi.

Istina je, Koštunica je celo vreme svog političkog delovanja bio pod pritiskom i strahom da ne uđe u istorju kao krivac što je izgubljeno Kosovo i Methoija. Zato je vodio računa da uradi sve ono što SAD od njega zahteva.
Potrebno je ukazati na neke greške Koštunice koje on, kao obrazovani iskusan političar nije smeo da uradi.

Na sprovedenim izborima u decembru 2003. godine on je dobio 53 poslanika i sa 82 poslanika SRS, mogao je da 3.3.2004 godine napravi koalicionu vladu i od 135 poslanika i da bezbrižno sa njima sprovodi svoje mere koje bi bile u interesu Srbije. Koštunicasa se nije usudio jer je znao da SAD energično protivna bilo kakvoj kombinaciji SRS sa Nikolićem.

Posle tri meseca napraivo je isto, to jest, u junu mesecu 2004. godine zahtevao je od svojih pristalica da glasaju za Tadića na izborima za predsednika republike. Bio je siugran da će odobrovoljiti Ameriku. GlasačI DSS su to uradili i Tadić je postao predsednik.

On nastavlja dalje na političkom planu potezima koji ne bi dolikovali jednom državniku.Trebao se setiti Austrije, Naprednjaci Šisela napravili su koaliciju sa krajnjim desničarem Hajderom.

Maja 2007. godine čini još veću grešku jer je napravio sporazum sa Nikolićem ali pod strašnim pritiskom Amerike raskida taj sporazum usled straha da ga tada Amerika ne bi optužila za gubitak Kosova i Metohije.

Poslednju po želji Amerike, uradio je 20 januara 2008. godine na izborima za predsednika republike u prvoj rundi Tadić dobija 1,450,000 glasova a Nikolić 1,645,000 glasova, Koštunica opet narećuje svojim glasačima da na ponovljenim izborima glasaju za Tadića koji biva izabran sa svega 100,000 glasova više od Nikolića.

Nije prošlo ni mesec dana, 17 februara 2008. godine Šiptari proglašavaju nezavisnu državu Kosovo a kako su čitavih godinu dana pretili da će to uraditi bez obzira da li se neko slaže. Jasno je da su mogli to da urade jer su imali iza sebe SAD. Tragedija je što DS i njihov šef Tadić nisu mogli da veruju da će se to desiti. Narod je verovao da su Tadić i njegova ekipa "američki ljudi" a sada su se uverili da su Čeku i Tači važniji od od njih čijim dolazaskom na vlast 5 oktobra 2000. godine su bili oduševljeno pozdravljeni od te iste Amerike.

Sada se postavlja pitanje da li će konačno Koštunica prekinuti svoju politiku kada se uverio da su svi izigrani od strane Amerike. Znači, mogla je da bude bilo kakva koalicija, a Amerika, ono što je obećala Šiptarima to je i sprovela. Nije vodila računa da će uvrediti, štaviše poniziti Srbiju, Srbiju koja je sve uradila što je Amerika tražila.

Zaista sada bi Koštunica konačno trebao da rasčisti sam sa sobom. Narod zna da je on dobar Srbin i da je od one generacije kosovskih Srba koje su vaspitavane na Kosovskom mitu. Iako malo sa zakašnjenjem on je to dokazao 28/6/2006 godine (skoro pre dve godine), kada je, došavši na Kosmet prvi put rekao (besan što ga je šiptarska rulja zadržala 4 sata, te je zakasnio u Gračanicu): "Kosovo je bilo srpsko i ostaće srpsko!" Od tada stalno istupa čvrsto storeći na stanovištu da on i njegova vlada nikada neće dozvoliti otimanje i rasparčavanje vekovne srpske teritorije i podvlačeći da je Kosovo i Metohija najvažnije pitanje, važnije od samog članstva u EU.

Istorija je pokazala da je sve uvek bilo prolazno, pa će tako i Američka imperija koja je putem sile sprovela otimačinu dela srpske teritorije, takođe nestati. Srpski narod ima veliko iskustvo jer je u njegovoj istoriji Kosmet bio izgubljen, ali kada je Turska  imperija završila sa svojom vladavinom na Balkanu, Kosmet se ponovo vratio u Srbiju kojoj je pripadao od 1217. godine kada je Stefan Prvovenčani bio krunisan za kralja Srbije.

Ako Buš i njegova administracija čija državnost ne traje ni 250 godina, to nisu znali, istorija nam dokazuje da to znaju narodi čija istorija traje hiljadama godina.

Srbija je sigurna  da DSS sa svojim šefom Koštunicom neće izneveriti srpski narod već će se urdužiti sa svim strankama koje imaju jedinstven stav u pogledu Kosovo kao što ima i on.

Doduše, Tadić je, znajući raspoloženje srpskog naroda, govorio da nikada neće priznati šiptarsku državu na prostoirma Srbije, ali je, isto tako tačno da je  podvlačio želju pošto-poto uđe u Evropsku uniju. On nije iskusan političar a još manje pravnik.  Zato i ne zna da nikada neće biti primljen u EU ako ne prizna Kosmet kao nezavisnu državu. Zato srpski narod ne može da mu veurje da neće nikada priznati šiptarsku državu jer će se poslužiti pragmatičnim razlozima na koje se uvek pozivao njegov šef Đinđić, te će uraditi i to, spasavajući Srbiju od "izolovanosti" od ostalog sveta.

To je najveća glupost, jer gde može da bude izolovana zamlja koja iza sebe ima čvrst stav tako velike sile kao što je Ruisja, a isto tako i veliku silu kao što je Kina, a da ne spominjemo niz zemalja koje prihvatiaju stav Srbije da ima pravo što se bori za celovitost svoje države.

Koštunica i gro srpskog naroda vekovima su bili inspirisani Kosovom i sa svim onim što je u vezi Kosova, pogotovo kada je u pitanju sloboda, suverenitet i teritorijalni integritet srpske države. Kosovo je bilo i ostalo u narodnoj svesti centralni događaj srpske istorije, nepresušni izvor našeg opstanka na svim našim prostorima, a što je duboko u svesti celog srpakog naroda, njegovoj krvi i svakom damaru njegovog života. To ukazuje da je Kosovo za sve Srbe, bez obzira gde se oni nalaze, postalo simbol nacionalnog otrora, ne samo u vreme Turaka, već i danas, u vreme Amerike.