Rusija-Srbija: rad sa greškama

Može li se suverenitet malih država uopšte braniti i odbraniti ako su na delu čisto siledžijske metode delovanja SAD u kojima je sila iznad prava, pravde, Ujedinjenih nacija, njenih povelja i rezolucija. Čemu uopšte danas služe UN i njen Savet bezbednosti ako se prema potrebi svetskih moćnika može zaobići kao da i ne postoji.
 
Leče li pacijenta kao vrač?

Rukovodstvo Rusije sa predsednikom Putinom na čelu uložilo je ozbiljne napore da Srbiji pomogne u odbrani suvereniteta nad svojom pokrajinom Kosovom i Metohijom (KiM). I ne samo napore već i deo svog međunarodnog, ugleda, kredibiliteta i uticaja. Kada sve to saberemo reklo bi se da je učinjeno gotovo sve ali rezultati su porazni, kako po Srbiju tako i po Rusiju. Što se Srbije tiče ona se sama i nije mogla odbraniti, pa bih se ovim tekstom više pozabavio da li je ruska pomoć bila adekvatna situaciji, ili su pacijentu (Srbiji) davani neadekvatni lekovi zbog pogrešne dijagnoze. Metode lečenja su više ličile na bajanje, nego na efikasnu medecinu kojom bi se pacijent mogao izlečiti. U ovom slučaju i Srbija i Rusija su poražene jer je krajnji rezultat njihovog zajedničkog zalaganja samoproglašena nezavisnost Kosova, koju je do sada priznalo 30-tak zemalja. I to ne bilo kojih, već SAD, Japana i svih vodećih zemlje EU, u koju se Srbija i pored svega, uporno trudi da po svaku cenu uđe. Nije reč o mazohizmu nas Srba ni o ljubavi prema EU i NATO-u već o srpskom rukovodstvu koje takav put odabralo. Narod se o svemu tome jako malo ili uopšte nije pitao.
 
Rusija je na određeni način ponovo išamarana od strane zapada, a Srbiju iz ovoga šamaranja izostavljam jer nju niko ništa i nije pitao, a šamaraju nas već 18 godina. zapad predvođen SAD je arogantno zaobišao rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN kojom se jasno garantuje suverenitet Srbije, brutalno pogazio međunarodno pravo, Helsinšku povelju… i migom dao Šiptarima (Albancima) signal da proglase nezavisnost, koju će oni odmah priznati. Rusija je učinila to što je mogla i koliko dopušta delovanje isključivo na diplomatskom planu. Njoj se ne može ništa zameriti jer ni od prijatelja se ne može očekivati da on štiti vašu porodicu a da vi sa strane to posmatrate. S toga je i ministar Lavrov više puta ponovio da Rusi ne mogu biti veći Srbi od samih Srba. Podvlačeći to i u Beogradu i u Moskvi, čime je hteo da jasno stavi ogradu da Rusija može Srbiji pomoći samo onoliko koliko to Srbija stvarno i želi.
Pa kako se KiM mogla, i da li se uopšte mogla odbraniti? Naravno da je mogla, a može i danas, ali to podrazumeva potpuno drugačiji pristup čitavom problemu. Da bi taj drugačiji pristup čitaoci lakše shvatili napisaću ga kroz nekoliko podnaslova.
 
Naše ili zapadno rukovodstvo u Srbiji

Nije problem u ruskoj podršci i odlučnosti da se Srbiji pomogne, problem je u „našem“ srpskom rukovodstvu koje i nije iskreno želelo da brani i odbrani deo svoje zemlje. Pišem „našem“ pod znacima navoda jer ono nikada i nije bilo naše, Srpsko, već zapadno rukovodstvo nametnuto Srbima. To rukovodstvo koje je 2000. godine u Srbiji instalirao zapad, uništilo je Vojsku, razbilo sve bezbednosne službe, rasprodalo kompletnu privredu pa time i onemogućilo Srbiju da brani svoje Kosovo i Metohiju. Taj uništavajući program je realizovan po nalogu zapada ali je on bio i cena dolaska na vlast takozvanog „demokratskog“ bloka stranaka – DOS (Demokratska Opozicija Srbije). Od dolaska DOS-a na vlast u Srbiji 2000. godine uglavnom se isti ljudi smenjuju na različitim funkcijama dok Srbija tone. To rukovodstvo „prespavalo“ je gotovo sedam godina postupnog stvaranja državnosti KiM, koje je u direktnoj suprotnosti sa rezolucijom 1244 SB UN sprovodio zapad. „Zaboravili“ su da bilo kada pitaju ili podsete UN, UNMIK, NATO, zašto se proteranih 230 hiljada Srba ne vraćaju na KiM i zašto tih 999 vojnika i policajaca i dan danas nisu u pokrajini iako je to rezolucijom jasno precizirano. Prihvatili su donošenje nekog kvazi Ustava Kosova i drugih kosovskih institucija koje nisu predviđene rezolucijom 1244 što je sve vodilo ka stvaranju države Kosovo.
„Probudili“ su se naglo prošle godine kada su im navodni pregovori o budućem statusu KiM nametnuti jer je zapad pripremio već sve da KiM dobije nezavisnost. Kada su na pregovore naterani izašli su sa parolom „Više od autonomije manje od nezavisnosti“ što ni sami nisu mogli da pretoče u praktično izvodljivu realnost. Više od autonomije je država, a manje od nezavisnosti se nezna šta je, jer takvo uređenje na ovoj našoj planeti još ne postoji. Na tu imaginarnu parolu (floskulu) nadovezao se predsednik Srbije Tadić koji je odmah zakukurikao da Srbija u odbrani KiM neće koristiti silu. Predsednik koji u prvoj rečenici svojih obraćanja SB UN naglašava da KiM neće braniti i vojnim silom, jasno šalje poruku Svetu da ga u stvari neće ni braniti. Čak iako ga zbog superiornosti i vojne nadmoći NATO-a koji stoji iza Šiptara ne može braniti silom, ne mora to i da kaže, pa neka i o tome svi malo porazmisle. Da li otimanjem KiM Srbiji stabilizuju Balkan ili u njega unose siguran Rat. Ako ništa drugo onda se i diplomatiji daje širi prostor za delovanje, pa i pretnje. One su manje ili više delotvorne, ali sigurno postižu bar jedan efekat, da se o nekom problemu ozbiljnije razmišlja.
 
Diplomatija je samo jedna od karika u odbrani zemlje. Svakako značajna ali prilično neubedljiva ako iza nje ne stoji i oružana sila. Ne boji se niko pretnji Kondolize Rajs ali se veoma pribojavaju američke oružane sile koja iza Kondolize stoji. Javni istupi naših predsednika Tadića i predsednika vlade Koštunice su bili takvi da su svima jasno stavili na znanje da se upotreba sile automatski isključuje, a govori su im bili tako žestoki kao da brane ostrvce u Indoneziji a ne deo svoje zemlje. To je planetarnim siledžijama Amerikancima dalo dodatne argumenate da lakše ubede svoje saveznike iz EU da odmah priznaju samoproglašenu kosovsku nezavisnost. Da vas dalje ne bih gušio naši „državnici“ su bili baš onakvi kavi su zapadu trebali da svoj plan razbijanja Srba i Srbije lako sprovede.
 
Zašto su Rusi zagazili na tanak led

Za mene kao analitičara otvara se jedno interesantno pitanje? Zašto je Rusija uopšte stali iza takvog srpskog rukovodstva, i na tu vrlo slabu kartu uložili deo svog međunarodnog ugleda?. Isključujem mogućnost da vrh ruske države nije znao ko su Tadić, Koštunica, Vuk Drašković, pa Vuk Jeremić.…kome podnose dnevne izveštaje i ko im diktira šta mogu a šta nesmeju da urade. Svi oni imaju svoje mentore na zapadu i preduzeće samo ono što nikako ne mogu da izbegnu zbog javnosti u Srbiji. Njihova „odbrana KiM“ više se svodi na problematiku kako prevariti svoje građane da izgleda kako se oni trude ali je zapad tvrd i neumoljiv.
Objašnjavajući ovo ponašanje „naših“ predstavnika napisao sam tekst „Glumac na Ist Riveru“ aludirajući na Tadićev nastup u SB UN na kome se raspravljalo upravo o KiM. Izlaganje predsednika Tadića je bilo kao da za tu temu nije ni zainteresovan, a toliko ponizno i snishodljivo, da ruski predstavnik Ćurkin nije znao kako da reaguje. Da li da ga tu na sednici SB pred svima pljune, ili da sve proguta pa da on Rus, bude veći Srbin od samog srpskog predsednika.
 
Rusija u tu situaciju nije smela sebe da dovede. Zato su Rusi ovoj podršci Srbiji trebali da priđu sa određenim stepenom oštrine, pa i uslovljavanja. I da kažu: „Gospodo Tadiću i Koštunice ne vidimo da vi ulažete maksimalne napore da KiM sačuvate, a mi nismo baš spremni da se sa svojim ugledom u Svetu poigravamo. Kada nas budete uverili da će te KiM svim pa i vojnim sredstvima braniti mi će vam pomoći“. Ovako KiM nije odbranjeno Rusija je pretrpela još jedan poraz na međunarodnoj sceni a „naše“ od naroda omraženo rukovodstvo je opralo ruke. Eto ni Rusija nam nije mogla da pomogne.
Sva priča sada, koliko je zemalja i kojih zemalja tu nezavisnost Kosova priznalo, kao i komentari da će se pitanje KiM tek rešavati…. izgledaju kao kad katastrofalno izgubite odlučujuću utakmicu pa sada objašnjavate kako će te na narednom svetskom prvenstvu uraditi nešto epohalno. Današnja međunarodna politika je kao i fudbal, važan je rezultat, on se beleži, a ko je kako igrao se brzo zaboravlja. Posle izvesnog vremena ispod pobede Italije nigde ne piše da li je pobeda ostvarena prljavom, nadmoćnom ili lepršavom igrom. Stoji samo rezultat.
 
Pogrešna taktika i strategija Rusije

Nema sumnje da Rusija želi da pomogne Srbiji, verovatno je zato i prihvatila da stane iza Tadića i Koštunice rizikujući čak i svoj ugled. Želja Rusije neosporno postoji ali je taktika i strategija pogrešna, pa se stoga vraćam na rečenicu sa početka teksta: da li je ruska pomoć bila adekvatna situaciji, ili su pacijentu (Srbiji) davani neadekvatni lekovi zbog pogrešne dijagnoze. Biću slobodan da ovo prokomentarišem i dam konkretne predloge. Da bi Rusija uopšte mogla da pomogne Srbiji ona prvo mora da pomogne srpskom narodu da se oslobodimo ovih „naših“od strane zapada nametnutih vođa. Ta pomoć je srpskom narodu neophodna jer on sam, iscrpljen ratovima i potpuno osiromašen, to nije u stanju. Mnogi će reći da je to mešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje. Tačno je, ali zapad ne da se meša, već nas i bombarduje da bi svoje marionete nametnuo Srbiji, Iraku… On to ne krije već time preti mnogim malim zemljama. Zato je sa širenjem NATO došao na puškomet od San Petersburga sutra će i pred Moskvu. „Demokratija“ koja se nasilno uteruje u bivše socijalističke zemlje nema ni D od stvarnih demokratskih procesa, već je to najobičniji paravan da se te zemlje opljačkaju. U toj opštoj pljački odabrane domaće marionete koje zapad instalira na vlast dobijaju mrvice, ali su zato dužne da moćnim zapadnim kompanijama obezbede bogatu trpezu. Onda se za sluđen i osiromašeni narod organizuju izbori na kojima prozapadni kandidati obavezno pobeđuju. Pobeđuju zato što su izbori igra novaca i propagande. Propagandom, medijima, nevladinim organizacijama (NVO) se narod potpuno sludi, a novcem se sve lepo tehnički organizuje, pa ako i to nije dovoljno onda se i glasovi kupe. Pa ako još nije dovoljno onda se proglasi pobeda na izborima i narod izvede na ulice. Od sirotinje je glas lako kupiti jer je narod gladan pa mu je 20$ veliko kao kuća.

Dajte mi 50 miliona $ i srušiću bilo koje rukovodstvo u zemljama veličine Srbije.
 
Da li to znači da je KiM izgubljeno zbog tričavih 50 miliona? Da, možda vulgarno zvuči, ali se upravo i tako stvari mogu posmatrati. Da bi čitaoci lakše shvatili način zapadnog kalkulisanja izneću naš primer. SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) kada su nam 1992. uvedene sankcije dugovala je ukupno 5,2 milijarde $, i zapad nas je prekidom platnog prometa onemogućio da dug redovno plaćamo. Kada je 2000. godine srušen Milošević i postavljena „demokratska“ Vlada, prvo što je urađeno je da je naš potpredsednik Vlade Labus potpisao obavezu da Jugoslavija plati sve redovne, zatezne i kaznene kamate zato što dug nije otplaćivala. Tako se naš dug sa 5,2 popeo 11,7 milijardi $. Zapad je u rušenje Miloševića uložio 70 miliona $, ali su mu novopostavljene marionete odmah vratile 6,5 milijardi $.
Na kom to „poslu“ možete da zaradite skoro 10.000% ili 100 puta više od onoga što ste uložili. To je zapadna logika i način razmišljanja.
 
Razumem i cenim principijelnost Rusije, ali zapad nije principijelan niti ga ta, kako oni kažu, prevaziđena norma interesuje. Interesuje ih jedino „pobeda“ koja će im otvoriti vrata za pljačku. U takvom Svetu Rusija se ne može ponašati kao do sada neutralno, jer onda neće moći da pomogne svojim prijateljima. Mnoge inače prijateljske zemlje će joj okretati leđa jer sa njom nisu u stanju da pobede odnosno da odbrane sebe. Rusija kao moćna zemlja mora istim metodama da parira zapadu jer je tu prljavu igru zapad i nametnuo. Tada će Svet iz jednopolarnog početi da prelazi u bipolarni jer će se oko Rusije okupljati mnoge zemlje koje su od strane zapada napadnute ili mogu biti napadnute. To ne znači da Rusija treba bilo kome pa i Srbiji nešto besplatno da daje. Treba samo da igra istu aktivnu ulogu na izborima u Srbiji kakvu igra i zapad, pa će izborni rezultati biti začuđujuće drugačiji. Ne misle valjda u Rusiji da mi u Srbiji stvarno obožavamo NATO i EU koji nas mrcvare 20 godina i koji su nas čak i bombardovali.
 
Kako se Kosovo i Metohija stvarno mogu odbraniti i vratiti pod suverenitet Srbije.
Uopšte ne spadam u zagovornike ratnih opcija ali KiM je oteto silom i samo se silom može vratiti. I niko se u Srbiji ne boji te ratne opcije, jer do nje neće ni doći kada Srbija bude ozbiljno krenula da se naoružava i sprema za rat. Ako smo „praćkama“ mogli da obaramo američke „nevidljive“ avione, šta bi im tek uradili sa ruskim PVO sistemima novije generacije. U NATO-u to jako dobro znaju i brzo će pronaći drugačije metode rešavanja krize koju su sami izazvali. Znaju oni da je naš vazdušni prostor toliko mali da se sa malim brojem dobrih sistema može potpuno zatvoriti, a na kopnu oni nemaju nikakvu prednost. Što se Šiptara tiče oni kao sila ne postoje. Kao što je sve oko KiM laž tako je lažan i „strah“ zapada od njihove pobune, kao i sama njihova brojnost. Šiptara na KiM zajedno sa svima onima koji su ovih osam godina dojurili iz Albanije ima oko 1,2 miliona, jer ih upisanih u našim knjigama državljana ima oko 930 hiljada. Oni za Srbiju i našu Vojsku ne predstavljaju ni približno ozbiljnog protivnika, pa se samo postavlja pitanje da li ćemo ih potpuno pregaziti za tri ili sedam dana. Ja sam rođen u Prištini gde sam živeo do 1985 i perfektno poznajem mentalitet tih ljudi pa vrlo odgovorno tvrdim da je pitanje koliko bi njih uopšte bilo hrabro da dočeka srpsku vojsku, a o ratovanju nema ni govora.
Iz ovog kratkog ratnog krokija može se steći utisak nerealnog procenjivanja. Ovim nisam hteo da kažem da mi možemo pobediti NATO, već da bi zapadne Vlade imale velikih problema da svojim građanima objasne zašto njihova deca ginu na KiM. Nije njima žao ni milion naših žrtava ali njihovih 100 hiljada bili prevelika cena koju oni nisu spremni da plate.
 
Sve ovo što sam izneo dobro znaju i u NATO-u, pa nas baš zbog toga toliko pritiskaju. Srbija drži centar Balkana i celo južno krilo NATO bez Srbije je šuplje. Zato treba sve uraditi da se na vlast zadrže njihove marionete Tadić, Koštunica, Dinkić… jer je to 1.000 puta jeftinije i efikasnije od bilo kakvog ratovanja. Tako instalirana vlast će onda Srbiju lako ugurati i u NATO i u EU. Ta prozapadna Vlada će uraditi još 100 stvari za svoje poslodavce, ali i zatvoriti Srbiju za rusku robu, investicije čak i ako su one neuporedivo povoljnije od zapadnih. Sve dok Rusija ne pomogne srpskom narodu da ukloni ove gnjide sa vlasti Rusija neće biti u stanju da Srbiji pomogne.
 
Ova Vladajuća garnitura nikada neće zatražiti ozbiljnu pomoć Rusije niti će biti spremna da od Rusije kupi naoružanje, iako novca za to imamo, čak i kad bi se NATO trupe ušetale u Beograd. Možda ste primetili da ja Tadića i Koštunicu ne odvajam i bilo bi vrlo pogrešno smatrati da je Koštunica, drugačiji. Ne, zapad uvek ima više igrača koji se rotiraju i dok je jedan otvoreno prozapadni, drugi ima znatno umereniju čak nekad i patriotsku retoriku, ali su svi na istom poslu. Tako se sa različitim liderima, navodno različitih političkih opcija, pokriva veći deo biračkog tela pa se nekima oni umereniji čine prihvatljivi. To je taktika lepeze kako bi se što veći broj građana prevario i imao veći izbor pri glasanju, mada su oni sasvim jasno na istom prozapadnom zadatku.
 
Rusija u maju dobija novog predsednika Medvedeva, koji ima izvanrednu priliku da ono što je predsednik Putin izvanredno uradio, podigne za još koji nivo više. To se aktivnim ruskim delovanjem o kome sam pisao uraditi mnogo lakše nego što mnogi misle. Zapad preko trista godina napada ali nezna da se brani, napadnite ga istim njihovim tehnikama, i videćete kako se te velike imperije urušavaju kao kule od karata.