Postoji li opozicija u Srbiji?

2008. godine u SRS izdvojilo sek rizlo koje je nazvalo sebe naprednjacima (SNS), koje je ostalo u parlamentu na mestima radikala, nije sebe poziciniralo kao opoziciju, i stekavši političko iskustvo, krenulo je na izbore. Na proleće ove godine naprednjaci su sa minimalnom prednošću pobedili demokrate, a njihov lider Tomislav Nikolić je postao Predsednik Srbije. Ovi događaji su promenili raspored figura na političkoj sceni Srbije.
Bivša glavna u zemlji Demokratska stranka danas ne ulazi u vladajuću kolaciju, nema ministarske fotelje, ali je druga po brojnosti frakcija u Skupštini i po logici bi trebalo da predvodi široku opoziciju.
Pretenduje li Demokratska strana na to ne samo da se zove opozicija, već i da stane na njeno čelo kao najveća parlamentarna stranka koja nije na vlasti? Ako gledamo sa tačke gledišta nezadovoljstva zbog gubitka osmogodišnje vlasti, onda da. Ako gledamo ideološki – onda ne. Mada DS sama sebe već naziva opozicijom, ona je to samo formalno, ne zato što se ideološki razlikuje sa naprednjacima, već zato što su jedni na vlasti, a drugi su od nje odvojeni. DS se žali da se prema njoj promenio odnos od strane vladajuće koalicije. U malim gradovima se oseća politički revanšizam, smenjivanje demokrata sa dužnosti i njihova zamena svojim kadrovima. U tome nema ništa čudno. Upravo je tako postupala DS kada je došla na vlast, uhapsivši Miloševića, smenivši socijaliste prvo sa svih državnih družnosti, a zatim smenivši čak direktora škola, malih i velikih preduzeća.
Nova vlast nema čvrstu platformu – ona je proizvo niza komponenti: pomalo radikalizma, pomalo zapadne demokratije, nešto patriotizma sa lakim pogledom prema Istoku i velikim okretanjem prema Zapadu. Ali najvažnije je što su naprednjaci već izjavili da će nastaviti kurs koji je započeo Boris Tadić. Zato DS nema zašto da kritikuje novu vlast, pošto se njihovi pogledi u mnogome podudaraju. Bivši ministar odbrane Šutanovac je izjavio da će DS podržati sve inicijative vladajuće koalicije u parlamentu ako one budu koristile zemlji i ljudskim pravima. Pdo time se podrazumeva pre svega nastavak usmerenja na stupanje u EU i NATO.
Demokrate se danas nalaze u vrlo teškom položaju, jer opozicija uvek kritikuje vlast i suprotstavlja joj svoje vrednosti, a Tadić ne može da poziva ponovo na protektora, siromaštvo i obespravljenost. Tada i Šutanovac treba da se bori za NATO, a Tadić da traži zaštitu Srba na Kosovu, mada sam prstom nije mrdnuo za to? Tako neće biti, zato već sada opoziciju koju predstavljaju demokrate nazivaju žutom.
Tadićeva pozicija je nestabilna i u stranci. Ona se ne oslanja na instiutcije vlasti i zato sada zavisi od autoriteta, podrške članstva i simpatizera. Ako toga nema, moguće su i promene u rukovostvu, čak i raskol u DS. Linija raskola stranke se već nazire, sitina za sada je samo tačkasta. Oni koje vide kao raskoljnike – Đilas, Pajtić, Jeremić, za sada negiraju, mada unutrašnje nejedinstvo se više ne može sakriti. Tako je Tadić objavio da će biti smenjeni oni koji nisu dostigli željene rezultate na izborima. Đilas je na zasedanju Političkog odbora izrazio niz premedbi Vuku Jeremiću i čak tražio njegovu ostavku (odmah su krenule glasine da Jeremić prelazi u SPS). Z. Živković, jedan od visokih funkcionera DS je verovatno bio otvoreniji od ostalih: Stranka i dalje ima obaveze da bude motor koji će vući Srbiju ka boljem životu, a ja sam jedan od onih koji žele to da učine i spreman je da pomogne ozdravljenju DS.
U redovima stare opozicije takođe su se desile promene. Radikala u Skupštini nema, zato oni mogu da budu vanparlamentarna opozicija, ali unutrašnja neslaganja ne dozvoljavaju da se računa na brz oporavak stranke.
Socijalisti, činilo bi se, leva stranka, bivši komunisti, i oni nikako ne mogu da idu istim putem sa prozapadnim liberalnim strankama. Ali u prošloj vladi lider socijalista Ivica Dačić se združio sa demokratama, ničem se od njih nije razlikovao, zauzevši važno mesto ministra unutrašnjih poslova i ponašao se, na primer, prilikom hapšenja Karadžića, Mladića, Hadžića, ne kao zaštitnik naroda, već kao dobri sluga zapadnih gospodara. I Dačić, odmah posle izbora ove godine potpisao je sa DS sporazum o formiranju parlamentarne većine. Ali kada je postalo jasno da je zvezda demokrata na zalasku, Dačić je odabrao pobednika, predloživši glasove svoje stranke naprednjacima, kao bi oni mogli da formiraju većinu u skupštini, u zamenu za premijersku dužnost. Sve to nam pruža mogućnost da tvrdimo da ideali levog pokreta nisu ništa drugo do parola za rukovodstvo SPS, i zato nikako ne možemo da uvrstimo socijaliste u aktivnu opoziciju.
Samo jedna stranka se može nazvati doslednom ideološkom opozicijom – DSS. Koptunica, bez obzira na sklopljen sporazum o saradnji sa naprednjacima, nije postao član vladajuće koalicije. I ako on nije ušao u nju, znači znao je da se sporazum neće poštovati. Jer tamo je bilo dogovoreno da se DSS zalaže za političku i vojnu neutralnost, što znači protiv NATO-a i EU. DSS je ušla u parlament, ponaša se tradicionalno kritično, ali ima malo mesta u Skupštini, zato ona sama teško da će moći da se buni.
Ovogodišnji izbori su priredili još jedno iznenađenje: na političkoj sceni se pojavial mlada opoziciona snaga sa parolama vrlo privlačnim za narod: oslinac na tradiconalne principe sprskog života – porodicu, patriotizam, ljubav prema Domovini, pažnju za potrebe običnog čoveka. Nekoliko godian Dveri Srpske su bile samo društveni pokret mladih obrazovanih patriota. Prvi put su postali poltička snaga tek 2012. godine i odmah privukle pažnju velikog dela javnosti. Na izbre su išli pod parolama: Dveri – pokret za život Srbije. Mi nismo partija, mi smo porodica. Sa svojim narodom zauvek. Po njihovom mišljenju, Srbija mora da se vrati svojim vekovnim tradicijama, porodičnim vrednostima. Dveri pozivaju da se rešavaju socijalna pitanja, posebno za starce, da se razvija ekonomija, kojauvećava imovinu, a ne rasprodaje i ne zalaže, zato što će dugove morati da vraćaju deca i unuci. Samo Dveri su skrenule pažnju na važnost razvoja sela i seoske sredine, na očuvanje srbskog nacionalnog identiteta. One su obećale da će posvetiti spoljnu politiku interesima Srbije, navodeći kao najvažnijeg strateškog partnera Rusiju. One su protestvovale protiv svih vidova zbližavanja sa NATO-om, pozvavši na pridruživanje ODKB. Nažalost, Dveri nisu ušle u Skupštinu, po njeihovm podaciam zbog falsifikovanja listića, ali njihov uspeh bila je pojava u organima vlasti niza gradova i oblasti. Oni su mladi, vreme radi za njih.
Na taj način osobenost savremene Srbije je nezrelost političkog sistema, u kojem stranke imaju nestabilne ideološke orijentire koji se lako menjaju. Zato se stranke lako raspadaju i rađaju, a članstvo je spremno da odustane od ideala svoje stranke i da se premesti bliže vlasti. Današnja opozcija Srbije je slaba, razjedinjena, ne teži ka ujedinjenju. Linija podele između opozicije i vlasti je odnos prema EU i NATO-u, kao i nezavisnosti Kosova. Ali upravo ova pitanja dele opoziciju. Mladim i zdravim izdancima buduće opozicije je potrebno vreme da ojačaju i da ne izgube svoj patriotizam i rodoljublje.