Egipat važniji od Sirije

Dok je pažnja svetske javnosti prikovana za sirijske gradove Damask i Alepo, u Egiptu su na pomolu događaji koji po svome značaju za budućnost regiona i celog sveta daleko prevazilaze čak i građanski rat u Siriji.

Tek što je položio zakletvu, predsednik Muhamed Mursi je velikom brzinom počeo da prekraja geopolitički prostor. Smena rukovodilaca egipatske hunte – ministra odbrane Huseina Tantavija i načelnika generalštaba Samija Anana, kao i poništavanje amandmana na ustav koji su davali veća ovlašćenja armiji, pokazuju da „Muslimanska braća“ ne nameravaju da prave kompromis sa prethodnom vlašću.

Egipat je najnaseljenija zemlja arapskog sveta (80 miliona), a Kairo je u istorijskom smislu jedna od vodećih prestonica u regionu. Ono što se tamo dešava možda i nije uvek predstavljalo model političkog razvoja za čitavu zajednicu, ali je primetno uticalo na nju. Upravo je svrgavanje Hosnija Mubaraka pre godinu i po dana bilo istinski katalizator „arapskog proleća“, dok prethodni događaji u Tunisu nisu imali takav efekat.

Zbog toga su svi od samog početka nagađali koji model vlasti će se učvrstiti u Egiptu. U obzir su dolazile tri varijante: turska (vojna vlast sa planovima o modernizaciji ili umereni i relativno progresivno nastrojeni islamisti), iranska (radikalna islamska država) i alžirski (nemilosrdni obračun vojske sa demokratski izabranim islamistima).

Varijanta kemalističke Turske 20. veka brzo je otpala, jer okolnosti nisu iste. U Turskoj je vojska bila pokretač preporoda posle kraha imperije, a u Egiptu je ona oličenje prethodnog režima, mada je i pokušala da se ogradi od Mubaraka.

Iranski scenario je takođe gotovo od samog početka izgubio svoju aktuelnost: tamošnji sistem je tesno povezan upravo sa šiitskim tumačenjem islama. Čak ako bi neko u Egiptu i hteo da gradi islamski oblik državnosti, to bi na ovom terenu izgledalo sasvim drukčije. I dalje je u opticaju mogućnost islamskog, ali u suštini demokratskog modela. U svakom slučaju „Muslimanska braća“ na tome insistiraju, uveravajući uplašeni liberalni deo društva i Zapad da nema razloga za strah.

I naravno, vrlo je verovatan pokušaj alžirskog rešenja, tako da svi zadržavaju dah, čekajući kako će vojni vrh reagovati na Mursijev napad. U Alžiru je 1991. armija poništila rezultate izbora, na kojima je pobedio „Islamski front spasenja“. To je odvelo zemlju u desetogodišnji građanski rat koji je odneo preko sto hiljada ljudskih života, ali dolazak islamista na vlast je bio osujećen.

Doduše, ako egipatski vojni vrh i preduzme tako nešto, nije sigurno da će u tome uspeti. Za 20 godina se u svetu mnogo toga promenilo. U ono vreme su alžirski generali mogli da računaju i na dogovor u kuloarima, tj. na to da se niko neće mešati u njihove metode. Danas bi spoljna reakcija u arapskom svetu i na Zapadu bila krajnje negativna, koliko god se Zapad zgražavao od islamizacije Egipta. Osim toga, rezultati parlamentarnih i predsedničkih izbora govore o tome da egipatsko društvo želi demokratsku proceduru i promene, tako da vojni režim ne bi imao mnogo čvrst oslonac.

Ako „Muslimanska braća“ i Muhamed Mursi konsoliduju vlast, to će biti početak korenite preraspodele snaga i uticaja na Bliskom istoku. Jasno je da se neće očuvati ni modus vivendi koji je od kraja 70-ih postojao u odnosima sa Izraelom. Doduše, teško da će se Kairo odlučiti za oštar i demonstrativan raskid svih sporazuma. Pre se može očekivati njihovo postepeno preispitivanje.

Preorijentacijom Turske, promenama u Egiptu i širenjem sirijskog haosa na sve strane, pogotovo na Jordan i Liban, ruši se kompletan sistem odnosa na kojima se zasnivala bezbednost Izraela.

Teško da će neko od aktuelnih lidera na Bliskom Istoku rizikovati da svesno provocira rat sa jevrejskom državom, čak ako bi za to imao podršku na arapskim ulicama. Pa ipak, sveopšta erozija pravila ponašanja može izazvati seriju incidenata duž izraelskih granica, a reakcije Izraela mogu da ga uvuku u latentan sukob sa svima.

Naravno, Vašington ima polugu za pritisak na Egipat. To su dve milijarde dolara koje su po raznim osnovama dodeljene Kairu otkako je sklopio sporazume sa Izraelom. A obzirom da se egipatska ekonomika nalazi na svom vrhuncu, bilo bi čudno da se vlada „Muslimanske braće“ odrekne tog priliva novca.

Ipak, u procesu sveopšte geopolitičke preraspodele moguća je i preorijentacija na druge sponzore. Vodeći igrači „arapskog proleća“ su monarhije Persijskog zaliva, čiji je uticaj u proteklih godinu i po vrtoglavo porastao. Finansijski potencijal naftnih kraljevina omogućava im da podrže Egipat u istoj meri, u kojoj to čine SAD.

Najakutnija kolizija u predstojećem periodu vezana je za Iran, jer je gotovo svim igračima u regionu glavni cilj da neutrališu opasnost od nuklearnog Teherana i smanje iranski uticaj. Jedno od sredstava za dostizanje tog cilja je i otpor u Siriji.

Dokle god postoji iranski problem, dotle će se podudarati interesi konzervativnih monarhija, revolucionarnih režima, SAD i Izraela. Ali ako taj problem na ovaj ili onaj način bude rešen, neće više postojati zajednički dnevni red i svakako će se okončati diskretna „situaciona“ sloga između Saudijske Arabije i Izraela. I tada će mnogo toga (ako ne sve) zavisiti od Egipta, tj. od njegove unutrašnje situacije i spoljne orijentacije.

Autor je glavni urednik lista „Rusija u globalnoj politici“ (gazeta.ru).

Fjodor Lužjanov,