Istine i laži

Opet krv, batine, suze, ranjenici, uhapšeni, jedan poginuli ukrajinski policajac – to je, u najkraćim crtama, bilans ideje da je priznavanje Kosova jedino rešenje koje garantuje lep i miran život svima na Kosovu.

Možemo da plačemo, da se ljutimo, da kritikujemo i snage Kfora za neprimerena ratna dejstva, i Srbe koji su izgubili živce; možemo da se, poput ruskih zvaničnika, grozimo pred idejom da međunarodne snage tenkovima, mecima i suzavcem pokušavaju da nateraju Srbe da zavole svoju tužnu sudbinu u nezavisnoj državi u kojoj su maltretirana manjina; možemo da na srpskoj političkoj sceni lamentiramo nad velikom nepravdom, i isto tako da, pogleda uprtog u svetlosti Evrope, uzvikujemo kako ona, ipak, nema alternativu. Možemo da odmereno apelujemo da nasilje prestane, ili možemo da verujemo da je u pravu onaj koji traži da Srbija reaguje na ovo „hitlerovsko ponašanje” međunarodnih vojnih snaga na Kosovu.

Ali upravo u ovom mračnom incidentu, na površinu je isplivala još jedna bolna istina. Lažna država Kosovo, doduše uz svesrdnu pomoć vojne i medijske mašinerije NATO-a, i Amerike, ponaša se kao prava država. Srbija, međutim, u ovim trenucima izgleda kao lažna država, kao država koja ima samo oplatu države, zastavu i himnu, i zakrvljene političare, smutljivu retoriku koja stiže sa svih strana političkog spektra. Srbija izgleda kao država koja se prtlja u poslove „lažne države Kosovo” tek da bi se prtljala, govori tek da bi govorila, iako zna da su sve te reči uzaludne i da ih niko, osim TV auditorijuma u Srbiji, uopšte više ne sluša.

Uzgred, gde su bili srpski ministri kad je bilo gusto? Zar oni nisu, inače, obećali da će svakodnevno biti sa svojim narodom u Kosovskoj Mitrovici i drugim srpskim enklavama? Gde su bili da posavetuju radnike pravosuđa da ne ulaze nasilno u zgradu suda? Šta radi država Srbija, glede tenkova i helikoptera u severnom delu Kosovske Mitrovice, osim što može da konstatuje da se radi o nepravdi i da je situacija zaoštrena? Šta uopšte može da uradi država Srbija, osim da ne prizna lažnu državu Kosovo i da se sama pravi kao da je prava? Koji instrumenti su joj na raspolaganju, osim zvaničnih saopštenja i diplomatije, i zamlaćivanja sopstvenih građana pred nove izbore?

Ko uopšte više sluša šta Srbija ima da kaže, osim nas? Kosovo je oteto, priznali mi to ili ne, dopadalo se to nama ili ne.

To su činjenice, čije zastrašujuće argumente gledamo danas kroz dim suzavca, i slušamo kroz fijuke metaka u Kosovskoj Mitrovici. To su oni očajni ljudi, koji čekaju pomoć od prave države , to su ljudi bez posla, bez novca, bez elementarne sigurnosti. I za lekove koje šalje bolnicama, Srbija mora da moli za prolaz – lažna država Kosovo je prava država Unmika i Kfora, država vojne sile pred kojom je istina o faktičkoj bespomoćnosti države Srbije još jasnija.

Otuda vreli predizborni pledoajei naših političara deluju tužno – u Evropu sa Kosovom ili bez Kosova, postaje zaista dilema za naivne: „ribari ljudskih duša” hvataju u ovoj mutnoj vodi srpske realnosti ono šta mogu, a niko nema petlju da kaže istinu, da saopšti jednostavnu činjenicu da je takozvani željeni „hod ka Evropi” čista nelogičnost. Jer, Evropa je krenula ka nama, Evropa je došla u Srbiju, doletela je avionima NATO-a, pre osam godina.

Evropa je u Srbiji – eno je na Kosovu u maskirnim uniformama i fino naoružana, za slučaj da se ideja o najboljem od svih mogućih svetova, možda, nekome i ne dopadne. Zagrlila nas je dosta čvrsto – toliko čvrsto da teško dišemo.

Onaj ko veruje da nas politički slogani mogu spasiti – u grdnoj je zabludi, ali čak i najparadoksalniji slogani danas, u ovoj kristalnoj jasnoći našeg međunarodnog položaja, mogu da budu bolno istiniti.

Na primer, da Evropa nema alternativu. Ili, da je Kosovo Srbija.

Da li je Srbija Kosovo?