Ovakvoj EU Srbija mora da okrene leđa

Uoči vanrednih parlamentarnih izbora zakazanih za 11. maj i usred novih komplikacija na domaćoj političkoj sceni u vezi sa zbivanjima na Kosmetu, redakcija Glasa Javnosti odlučila je da pokrene seriju intervjua sa javnim ličnostima u Srbiji, raznih političkih orijentacija, u pokušaju da dođe do odgovora na pitanje o čemu će, zapravo, građani Srbije morati da se izjasne na tim izborima. Koja bi za njih opcija od dve osnovne, sadržane u formulama „I Kosovo i Evropa (EU)“ i „U Evropu (EU) samo sa Kosovom“, bila korisnija i prihvatljivija? Da bi svima bilo što lakše da izvuku prave zaključke odlučili smo se da svim našim sagovornicima postavimo - ista pitanja

Istraživanje Glasa javnosti na temu „Kako se 11. maja odlučiti između izborno-istorijskih formula: „I Evropa i Kosovo“ i „U Evropu samo sa Kosovom?“ počinjemo razgovorom sa Njegovim preosveštenstvom vladikom raško-prizrenskim i kosovsko-metohijskim gospodinom dr Artemijem (Radosavljevićem).

Kojoj biste platformi dali prednost 11. maja: „I Kosovo i Evropa (EU)“ ili: U Evropu (EU) samo sa Kosovom“?

Prva platforma: „I Evropa i Kosovo“ predstavlja vešto smišljenu zamku da bi se narod zaveo i obmanuo. Zastupnici i nosioci takve teze, nisu do sada ničim pokazali kako mogu Kosovo zadržati u sastavu Srbije pomoću onih zemalja iz EU koje su svim silama radile na odvajanju Kosova od Srbije, i brže-bolje priznale Kosovo, mimo i protiv svih principa međunarodnog prava. Druga platforma: „U Evropu (EU) samo sa Kosovom“, je sama po sebi i razumljiva i logična. Njeni nosioci nisu protiv približavanja i stupanja Srbije u EU, ali samo kao celovite i integralne države, u granicama priznatim mnogobrojnim međunarodnim pravnim aktima. Na EU je da se izjasni da li hoće takvu Srbiju, ili leš Srbije bez njenog prirodnog srca - Kosova i Metohije. Od tog odgovora zavisiće dalji koraci Srbije.

Predsedniku Borisu Tadiću i dojučerašnji koalicioni partneri zameraju da unutar svoje formule „I Kosovo i Evropa (EU)“ apsolutnu prednost daje ulasku Srbije u EU. A Tadić uzvraća da su mu EU i Kosovo jednaki prioriteti. Šta je, prema vašem mišljenju, prava Tadićeva pozicija i šta je u njegovom stavu dobro a šta loše za Srbiju?

Sve je loše! Kao član Socijalističke internacionale (SI), koja se zdušno zalagala za plan Martija Ahtisarija, a sada se zalaže za nezavisno Kosovo, DS i njen predsednik (ujedno i predsednik Srbije) Boris Tadić, očigledno ne može ništa raditi za dobrobit Srbije i Kosova izvan programa te međunarodne organizacije. Obaveze prema toj međunarodnoj organizaciji su prioritetne za sve njene članice, pa i za DS i njenog predsednika. Kako god bilo, DS će izvršavati naređenja SI, pa makar bili i suprotni nacionalnim interesima. Ta „naređenja“ su iznad svih tih „primitivnih“ osećanja kao što su patriotizam, vera, osećaj dostojanstva i dr. Treba konstatovati da je članstvo DS u toj SI u suštini protivustavni čin, jer program SI ruši našu državu, o čemu naša javnost nije obaveštena. Od DS treba odlučno zahtevati da istupi iz Socijalističke internacionale, i da se jasno opredeli ili će poštovati Ustav države Srbije ili će biti članica Internacionale, jer su ove dve stvari apsolutno nespojive.

Imaju li pravo Tadićevi oponenti kad tvrde da će se „i Kosovo“ iz formule „I Kosovo i Evropa (EU)“ faktički svoditi na pasivno ritualno ponavljanje da Beograd ne priznaje i nikada neće priznati „državu Kosovo“, uz uzmicanje pred realnim izrastanjem druge albanske države i propuštanjem prilika da se parira i onome čemu bi i slaba Srbija mogla i morala parirati?

Da, očigledno! Jer će Tadić raditi i ponašati se kao da se ništa nije desilo, kao da nam Kosovo i Metohiju nisu oteli. Verbalizam, kao i do sada, neće imati nikakvog značaja jer će nečinjenjem bilo čega što bi pokazivalo aktivno i praktično neslaganje sa „svršenim činom“, u stvari pokazati da prećutno prihvata novonastalu situaciju kao realnost, što je jednako priznavanju nezavisnog Kosova. To Srbija ne sme dopustiti!

Smatrate li realnom Tadićevu procenu da će Srbija u EU - ako joj šanse ne pokvari „antievropski blok“ posle 11. maja - biti za pet-šest godina i da je to za nju uslov uslova da ekonomski i državno ojača i da sačuva Kosovo?

Ne, ne smatram. Naprotiv, smatramo da je takva priča svesna obmana srpskoga naroda u cilju postizanja nekih uskopartijskih ili ličnih ciljeva. Jer, prosto nije moguće da naš predsednik, pored toliko svojih savetnika, nije upoznat sa pismom koje je Vili Vimer, inače tadašnji potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a pisao kancelaru Nemačke Gerhardu Šrederu maja 2000. godine, a povodom Konferencije održane u Bratislavi po pitanju proširenja NATO. Konferenciji su prisustvovali visoki politički predstavnici, na šta ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, ministara inostranih poslova, kao i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, za nas je u ovom momentu najvažnija tačka 8 u kojoj se doslovno govori da „Srbija trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“. Mora se ovde reći i konstatovati, da je EU u poslednjih osam godina Srbiju stavila u vrlo nezgodan položaj uslovljavanjem „daljih integracija“, što je u skladu sa Vimerovim pismom. Treba biti pošten prema svome narodu i otvoreno mu reći da, prema svim raspoloživim dokazima, nikakva „evropska perspektiva“ ne postoji, te se treba okrenuti drugim mogućnostima za svoje pretrajavanje. A takvih mogućnosti sigurno ima, ako ima političke mudrosti i poštenja.

Ako Srbija bude u EU bar 2013. i tako istinski ojača, hoće li joj to biti dovoljno da povrati Kosmet? Koliko će Srbija time realno poboljšati svoje šanse, s obzirom na to da joj Brisel može tražiti i priznanje „države Kosovo“, a Nemačka, Velika Britanija, Francuska i Italija teško da su priznavale Prištinu da bi uzmakle pred Srbijom koja će, čak i ojačana biti evropska veličina trećeg reda?

Kada bi se i to „čudo“ desilo da EU primi Srbiju u svoje krilo, makar i 2013. to nikako ne bi bilo dovoljno Srbiji da povrati Kosovo i Metohiju u svoj ustavno-pravni poredak. EU joj u tome nikada neće biti saveznik. Mnogo je verovatnije da kada Srbija ispuni sve (ponižavajuće) uslove koji se pred nju budu postavljali, najzad dođe i zahtev da, ako želi u EU, mora da prizna „državu Kosovo“. Srbija, njeno rukovodstvo, posle 11. maja mora naći drugi put za povratak na hajdučki način otetog Kosova i Metohije. Na tome mora u kontinuitetu raditi, a realizovati onda kada se budu stekli povoljni geopolitički uslovi.

Plaši li vas to što se Priština i Tirana u Vašingtonu i Briselu očito bolje kotiraju od Beograda, a samim tim i mogućnost da Priština pre Beograda uđe u EU i u NATO i da demokratska Srbija ostane kratkih rukava, iako 11. maja pobedi Tadićeva izborno-istorijska platforma „I Kosovo i Evropa“?

Toga se ne treba plašiti, ali to se može vrlo lako dogoditi. Ne zbog mudrosti i kvaliteta Prištine i njenih čelnika, već zbog interesa Vašingtona i Brisela. Tadićeva, eventualna, pobeda 11. maja, možda bi Srbiju za nijansu primakla EU, ali bi je sigurno mnogo udaljila i otuđila od nje same, njenih istorijskih i duhovnih korena, što bi bila i najveća tragedija za biće srpskog naroda. Puniji tanjir nije rešenje za sve probleme.

Povećava li Srbija sa premijerovim „kontragardom“ - koliko god trenutno i u nekoliko narednih godina (i bez svoje krivice), kvarila odnose sa Briselom i Vašingtonom - šanse da u bližoj budućnosti sigurnije povrati Kosmet? Čuva li njime, kako tvrde iz DSS-a, bolje istorijsku tapiju da to učini pri promenjenom, povoljnijem odnosu snaga u svetu?

Ovakvim odgovorom premijera, odnosi sa Briselom i Vašingtonom se ne kvare. Oni prosto ne mogu biti gori. Prema tome i šanse da Srbija pomoću njih (Brisela i Vašingtona) povrati Kosovo su nikakve. Da to pak postigne pri promenjenom, povoljnijem odnosu snaga u svetu, i moguće je i realno je očekivati. Nezahvalno je samo prognozirati vreme kada će se to desiti. Nada nikad ne umire.

Rizikuje li Srbija išta sa formulom „U Evropu (EU) samo sa Kosovom“, s obzirom na to da je nemački bivši ambasador u Beogradu Andreas Cobel bio neoprezno iskren i dobronameran kad je otkrio Srbima dragocenu, za njih zabranjenu, istinu da će u EU biti najranije 2025?

Nema sumnje da silnici ovoga sveta nerado trpe da im se neko na bilo koji način suprotstavlja, pogotovo neko mnogo slabiji. Stoga, sigurno da predstoje nove ucene i pritisci na Srbiju, nova poniženja, moguće i nova teritorijalna skraćenja. Što se pak tiče Cobela i njegove prognoze, biće da i on nije znao za odluku konferencije u Bratislavi 2000. niti je čitao pismo Vimera, kada je tako velikodušno obećao Srbima da će u EU biti 2025. godine. Ako u međuvremenu ne dođe do nekih lomova u međunarodnoj zajednici, ako EU bude još tada postojala, ona će za Srbe i tada biti zabranjeno voće. Pod uslovom, da i Srbija tada bude postojala kao samostalna država.

Rizikuje li Srbija sa premijerovim „kontragardom“da ponovo bude (i bez formalnih sankcija) državno i ekonomski izolovana i kažnjavana?

I to je moguće, imajući u vidu dosadašnje držanje EU prema Srbiji i Srbima u celini. Da se ne bi to desilo, Srbija sa mudrošću državnika mora pronaći druge partnere kojima će se okrenuti, koji je razumeju i cene, a takvih nije malo u svetu. Pri tom ne mislim tu samo na Rusiju. Da ne bi Srbija bila stalno odbacivana od strane EU, potrebno je da im ona sama okrene leđa.

Koliko su zasnovana strahovanja - upozorenja, da Srbija na Koštuničinom putu rizikuje da ostane i bez Kosova i bez EU?

To je prosto jedna psihološka ucena. Srbija bez Kosova ne može i ne sme nikada ostati, a bez EU, pod uslovom koji nam postavljaju, i mora i treba da ostane. U EU bez Kosova - nikada, makar nas silom tamo vukli. To ne može biti nikakva kompenzacija za gubljenje Kosova i Metohije. Pristati na ulazak u EU bez Kosova isto je što i odreći se Kosova i priznati nezavisno Kosovo. Srbija to nikada ne sme učiniti. To bi bilo njeno samoubistvo. Ostala bi bez duha i duše, dakle - leš koji se raspada.

Biraju li Srbi između formula „U EU po svaku cenu“ i „Kosovo (Srbija) po svaku cenu“? Može li se takav izbor izbeći, vredi li Kosmet novih stradanja cele nacije? Imaju li današnje srpske generacije pravo da se zarad „boljeg života“ odreknu najbitnije teritorije svog duhovnog i nacionalnog identiteta?

Kosovo nije, i nikada nije bilo uzrok stradanja „cele nacije“, nego je uvek bilo i značilo spasenje cele nacije. To je i danas. Neki koji znaju samo za zemaljska merila, kažu da nas je Kosovo uvelo u petovekovno tursko ropstvo, te da je bilo uzrok stradanja „cele nacije“; drugi pak, koji poznaju i drugu vrstu merila (duhovna), vele da nas je Kosovo osnažilo i ojačalo da izdržimo petovekovno tursko ropstvo i da dočekamo da nam ponovo sine sunce slobode sa Kosova. Te dve vrste pogleda na Kosovo postoje i danas. Kosovo nema cenu. Nikada. Stoga, ne samo „današnje srpske generacije“ nego ni bilo koje buduće, nemaju pravo da se zarad „boljeg života“ odreknu svog Kosova. Koja bi generacija to uradila, umesto u „bolji život“ pala bi u duhovnu smrt iz koje nema vaskrsenja.

Koga će naredne srpske generacije i nacionalna istorija proklinjati - one koji su uvereni da treba ići u EU po svaku cenu ili one koji su za Kosovo (Srbiju) po svaku cenu?

Odgovor je dat na Vidovdan još 1389. godine.

KOŠTUNICA SE NE INATI

 Politički konkurenti i kritičari Vojislava Koštunice već zvone na uzbunu i tvrde da njegova izborno-istorijska platforma „U Evropu (EU) samo sa Kosovom“ Srbiju dodatno svađa sa EU i SAD, da joj oduzima šansu da ekonomski i međunarodno ojača i tako ojačana „iz Evrope“ povrati Kosovo u svoj ustavno-pravni poredak. Šta smatrate prednostima, a šta slabostima i minusima premijerovog „garda“?
Platforma Koštunice nije nikakva svađa ili inaćenje sa EU i SAD, nego jasno izražen stav na šta Srbija jedino može da pristane. Priča da Srbija ojačana „iz Evrope“ može povratiti Kosovo, bajka je za malu decu. Prednosti i slabosti „premijerovog garda“ jasno proizilaze iz do sada već datih odgovora.