Srbi na Kosovu i Metohiji odlučni da sačuvaju svoju kolevku

 Živećemo kao da se ništa nije desilo. Tu nakaznu državu nikada nećemo priznati. Za nas postoji samo naša Srbija i braća Rusi. Kad je teško videli smo ko su prijatelji.Eto ovima njihove EU, koja je sa SAD sve ovo i zakuvala – kaže Simče, vlasnik štrbačkog restorana
    
Srpski narod prolazi kroz najteža istorijska iskušenja.Sve češće se čuje na Kosmetu ona rečenica koju je izrekao Miloš Obilić : „ Kakvi budemo danas, bićemo doveka”. Na dan proglašenja šiptarske nezavisnosti KiM 17. februara, za kojeg brojni greostratezi, politički analitičari, pa i neki političari iz Amerike, Švajcarske, Italije ,Slovačke, Rusije, Engleske tvrde da je ovim bezočnim postupkom uz podršku svetskih silnika sada u čovečanstvu otvorena „pandorina kutija”.Srbi na Kosovu i Metohiji, Srbiji i našoj dijaspori, tog dana isto su se osećali.
    
Iz Prištine Srbi se sklonili

Stanovnici Prištine nakon euforije i blještavila, njih preko milion, koliko ih trenutno ima, sada su zadovoljni.Zastave fantomske države i veliki natpisi zhvalnosti SAD, Velikoj Britaniji, Evropskoj Uniji viore se na sve strane.Na Srbe u ovom gradu, njih svega 17, od 40 hiljada koliko ih je bilo do 1999. niko ne misli.Nigde ovih dana nismo mogli da ih nađemo.Sklonili su se. Negde na sigurno, dok ludilo ne prođe.
Albanac Fatimi Jašari kojeg smo sreli u gradu progovori, naravno, na svom maternjem. Kada smo mu se na albanskom obratili pitajući gde su Srbi, rekao da su tu negde.
    
 – Oni sada posle našeg samoproglašenja mogu mirno da žive .Nećemo im ništa.Neka budu spokojni, ukoliko budu poštovali zakone naše nove države .
Pozva nas da nam pokaže lepote grada..Rekosmo da smo se uputili ka Prizrenu.
    
    
Bošnjaci napuštaju Kosmet
    
Prizren je, saznajemo, posle Prištine najbučnije proslavljao svoj „ veliki dan”. Preko 250.000 hiljada stanovnika, nekada Dušanovog grada, likuje. Ono što smo doznali je da su u vreme proslave napravili ogromnu traku od tri kilometra, spojivši zastave šiptarske, američke, englske, turske, nemačke, italijanske, od starog Dušanova do centra grada..I Ginis bi se šokirao. Sve bošnjačke porodice istakle su ispred svojih kuća šiptarske zastave, a mnogi su morali da se pridruže urnebesnom nepregledu od ljudi, žena, dece, tog 17. februara, vajkaju se..Muslimanke sve odevene u dimije, Šiptarke- ne. One su se za ovih 8 godina kultivisale.Žene Bošnjaka moraju, pošto još nisu savladale albanski jezik, da ne bi zbog srpskog preživljavale torture, da nose dimije- znak da su muslimanke.Pored Bošnjaka Ramiza Halilija, njegova sredovečna supruga.   
    
     –Imamo petoro dece i tek sada nas je uhvatila panika šta će biti sa nama.Ne vole nas. I to nam svakog dana pokazuju, prebacujući nam da smo i mi nekad bili Srbi.Sve ovo nas plaši.Ko će nas da zaštiti od ovih koji imaju svu silu sveta iza sebe.Strašno je za svakog poštenog čoveka, bio on Bošnjak, ili Albanac.Starih komšija Srba više nema.Otišli.Obogaljen je moj rodni Prizren.Svi ćutimo iz straha od šiptarskih ekstremista.Do 2006. godine bilo nas je kao i Srba- 4o hiljada, prošle 25 000, a sada pouzdano znam da je Prizren poslednja četiri meseca napustilo tri hiljade Bošnjaka – veli Ramiz i moli da ih ne fotografišemo.
    
U Štrapcama bez sna    
    
U zoru stigosmo u Štrpce.U podnožju planinske lepotice Brezovice, koju ponosno nadgleda raskošna , snežno bela Šara niko od 12.000 Srba ne spava.Restorani, kafane, kafići puni.Već punih 16 sati su u mraku, ali srećom , imaju agregate, pa tako prate TV program. Samo, su kažu, decu pokušali da peštede.Da barem, pred njima o tome ne pričaju.U pogledima tuga, seta, osećaj izneverenosti i nemirenja.Ali i neki, samo njima svojsvetn prkos, inat.U srcu Štrpca u hotelu „Breza” stacionirano je nekoliko stotina KFOR-ovih vojnika iz Ukrajine.Sviće.Mraz štipa po obrazima, a jutrarnje kosovsko nebo vedro, modro-plavo kao nigde na svetu.Pogledom prelazimo po „ carevim pašnjacima” Nerodimlju...   
    
– I dalje ćemo živeti kao da se ništa nije desilo.Pa za nas i nije.Mi tu nakaznu državu nikada nećemo priznati.Oni za nas ne postoje,samo naša država Srbija.Sad kad je teško videli smo ko su nam prijatelji.Eto ovima njihove EU, koja je sa SAD sve ovo i zakuvala– reče Simče, vlasnik restorana, kod koga meštani svraćaju kao u svoju kuću.Ovde svi funkcionišu kao velika porodica. Brinu jedni o drugima.Ima još oko 1.200 Srba izbeglih iz Kačanika, Uroševca, Prištine, Prizrena, ali i iz Like i Korduna.
Na glavnom trgu u 12 sati 44 minuta započe protest kao i u svim gradovima i srpskim enklavama po Kosmetu.Skupili se i mladi i stari.Poručiše Štrpčani da se ne mire sa otimanjem njihove zemlje, da su na strah odavno zaboravili..Živote žaliti neće.
    
Od bivšeg hotela „Breza” preteže se glavna ulica, po kojoj su rasejane prodavnice koje su zadržale izgled iz 70-ih, trafike, kafići, restorani.Ljudi se ovde pogledima sporazumevaju.Zajednička nesreća, nacionalna tragedija sudbinski ih je spojila.Nema svađa, netolerancije, o licemerju i niskoj ljudskoj pakosti da i ne govorimo.Tuđinski vojnici prolaze transporterima, oklopnim kolima, ili u patrolnim jedinicama.Pozdrave meštane i svako svojim putem.Neretko narvate i američki marinci. Po uniformi su prepoznatljivi.
    
Ono što nas je do srca dirnulo jesu suze Štrapčana, ali i skrivena iskra radosti, što su tu sa njima u najgorem času njihovi sunarodnici iz Beograda, iz Srbije.Nisu sami!!!
To kaže Zoran Boškoćević, direkrod hotela „ Molika” na Brezovici.Veli, ima brojnu porodicu i veliku familiju.
    
Strah je davno umro    
    
–Koliko nam je teško o tome više ne mislimo. Sad je važno da Srbija ostane dosledna , da nikako ne poklekne, jer ako mi ovde nismo kukavice, ne smeju da budu ni srpske diplomate.Imam troje dece, a čekam i unuče.Ni kad je sve po KiM gorelo, pre četiri godine, niko od moje familije i prijatelja, Štrapca nije napustio.I nikada neće.U to sam ubeđen.Problem je sada kako dalje, šta, od čega ćemo živeti, privređivati .Godinama sam vodio hotel „ Moliku” sa 225 zaposlenih.U januaru su šiptarski gosti 12 porodica i studenti Američkog koledža u Prištini u potunosti demilirali 50 soba, a u velikom holu naložili su vatru, napravili ognjište, tako da su pričinili odgomnu materijalnu štetu. Uredno sam prijavio KPS, oni zabeležili i nikom ništa .Sada radi petoro ljudi, tek da preostalo sačuvaju– govori nam Zoran.
     U gradu susrećemo dve devojke.Prilaze nam , komentarišu da je divno što su videli na velikim protestima u Beogradu, celoj Srbiji, da se za njih bore studenti i srednjoškolci, mladost i njihovi sunarodnici širom sveta.
    
     –Bude nadu. Moji vršnjaci odavde se ne plaše.Ja se plašim.Ponekad , pred spavanje, drhtim od straha u krevetu.Iz Prištine sam. Gledala sam mrtve, ubijene, spaljene, iskasapljene Srbe. Bežala od bombi...Izbegli smo još 1999. godine.Više ne gledam ni TV– kazuje nam prelepa petnaestogodišnjakinja Jovana Čičić i pita nas, ima li nade, da u Štrpca dođu njeni vršnjaci iz Srbije, da se makar malo druže, da im prekrete muke.
     Godinu dana mlađa Marina Đurović napominje da joj teško pada sve, a najviše izolovanost.
    
Selo bez dece   
    
Na oko 80 kilometara od Prizrena udaljeno je povratničko selo Novake, koje redovno po 8 sati godinama nema struju. Najbliža srpska enklava su Štrpca. Treba preći 60 kilometara.Sa svih strana okruženi su albanski mestima i selima.Pre dve godine vlada Srbije za njih je izgradila 65 kuća, a do sada se malo njih vratilo. To kaže Branko Gligorijević iz prizrenskog Crvenog krsta koji brine o starim, bolesnim, o sahranama meštana osam enklava smeštenih između Štrpca i Prizrena.   
    
     – Naše selo 17. marta 2004. godine diživelo je pogrom.Sve je bilo spaljeno, kuće uništene, dva dana nas 170 proveli smo zaključani u školi , sve dok nije došao KFOR.Oni su nas spasili.Do sada se vratilo 25 porodica, ili bolje da kažem , starih i sredovečnih.Malo je onih koji se usuđuju da dovedu decu.Moja trojica sinova već su stasali momci . Ni jedan ne želi da napusti zavičaj.Meštani uglavnom žive od socijalne pomoći i poljoprivrede.Planiramo pšenicu sa 20 hektara da prodamo ove godine u Štrpca.Od nečega čovek mora da živi. Novake su selo bez dece . U školi „ Sveti Sava” puste učionice..Brine nas puno ova situacija.Samo da naša država izdrži, a mi nismo, niti ćemo ikada, otići sa svojih ognjišta – poručuje Branko Gligorijević.
     Do njega sedi Spasa Andrejević, otac troje dece. Mališani su u Šumadiji.Na sigurnom, dok ne dođu bolja vremena.Prvi je povratnik u Novake, i negoduje , ljuti se na Srbe koji odlaze, iseljavaju se sa Kosova i Metohije.
     – Za one koji ostaju daću sve.Smrt svakog čoveka u našem selu veliki je gubitak, jer je nas onda manje.Ispomažemo staračka domaćinstva.Jovanka Stanojević je sama, a ima 75 godina.I niko ne pomišlja na odlazak.Rekli smo pre neki dan ljudima KPS da po cenu da svi stradamo, ne idemo odavde ni mrtvi– veli Spasa i napiminje da mu je puno srce kada dođe neko od njegovih sunarodnika iz Srbije, a da pusti suzu, kada se rastaje sa njima, jer malo je onih koji smeju da se usude i dođu do ove zabite enklave.
     Prolazimo Mušnikovo u kojem je 37 pravoslavnih porodica.Stare kuće, koje po izgledu podsećaju na one iz vranjskog kraja kao da su zakovane za brda.U obližnjim Bogoševcima opstalo je svega četiri familije Jankovići, Zorići,Šiljkovići, Jovanovići. U Sredskoj je 14 srpskih ognjišta. Nedaleko od nje, skoro na vrhu Šare , smešteno je selo Drajčiće.
    
Drajčiće bez devojaka
    
Sa nestrpljenjem i radošću čeka nas ispred svog doma sedamdesetosmogodišnji Tomislav Tomić, stari učitelj .Objašnjava nam da je makedonska granica vrlo blizu.U selu je oko 20 porodica i muku muče kako da ožene 15 svojih momaka.
     – Sve devojke otišle.Poudale se.Oni ostali . Samuju.Moja dva sina i ćerka su u Srbiji, a ja brinem o supruzi Roksandi.Teško je bolesna.Sve ovo zaradila je od staha i stresa.Srce oslabilo, nepokretna.Do leka je teško stići.A ja moram uvek za nju da imam i zaliha.U selu je škola stara 104 godine.U njoj sam izveo za četiri decenije mnogo generacija.Svi otišli.Škola zjapi prazna.Da mi srce pukne! Ovdašnji muslimani hoće da je sruše.Čuvamo je ponekad, po noći, a za koga!?– pita se ova starina.