Obareni SRBI!

OBARENI SRBI
 
Svaka ptica kukavica je rođena i odrasla u zabludi. Ni jedna kukavica nikada nije videla svoju pravu majku, onu pticu koja je snela jaje iz koga je mladunče izvedeno, i za „majku“ smatra – pomajku, maćehu, onu pticu koja je svojim telom grejala jaje iz koga je mladunče izvedeno.
Kukavica se razmnožava tuđim radom i tuđom žrtvom, dakle – podvalom. Svoje jaje snese u tuđe gnezdo, i to jaje svojom bojom uvek liči na zatečena jaja majke-surogata, tako da ptica – domaćin gnezda ne primeti razliku među njima

.
Mladunče kukavice se obično izvede ranije nego mladunci ptice domaćina, pa i pre počne sa uzimanjem hrane, pa kad se mladunci ptice domaćina izvedu, mladunče uljeza kukavice je već toliko poraslo da preostala neizvedena jaja ptice domaćina, kao i izvedene mladunce, pokretima nogu, leđa i krila izbaci iz gnezda, što za njih znači obaveznu i sigurnu smrt.

Ptica domaćin ne primećuje nestanak svojih jaja i svojih izvedenih mladunaca, i svu donetu hranu daje samo mladunčetu uljeza kukavice. Hrani ubicu svoje dece! Podiže tuđi podmladak, dok je svoj izgubila, pa preostalo tuđe mladunče svojom veličinom nadmaši čak i svoju maćehu.

 
U gnezdu koje je pravljeno da u njemu odrastu 3 – 4 mladunčeta ostaje samo mladunče uljeza, koje je toliko veliko da sâmo potpuno ispunjava gnezdo.

To mladunče nikada nije videlo svoju pravu majku, onu koja je snela jaje iz koga je ono izvedeno, i za svoju „majku“ smatra svoju – maćehu. Ono je rođeno i odraslo u zabludi!
Slično je i sa Srbima koji su rođeni u poslednjih 60 godina posle Novosadskog „dogovora“ iz 1954. godine. Oni su rođeni i odrasli u okruženju isključivosti hrvatske latinice i latinske abecede, uz bajku o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“, pa su odrasli na zabludi o tome šta je „naše pismo“, pa se danas tuku za tuđe u uverenju da brane svoje! Oni su uglavnom viđali tuđa pisma, i izuzetno retko svoje, ćirilično. Kad su se rodili, svi prehrambeni, higijenski i odevni predmeti koji su zbog njih unošeni u kuću na sebi su obavezno imali samo latinična slova. Svi predmeti koje su dobijali kao rođendanske poklone – igračke, slikovnice, bojanke, fotoaparati, računari, mobilni telefoni, bicikli… na sebi su imali samo latinična slova. Crtani filmovi i dečije emisije koje su gledali na televiziji nudili su im samo latinična slova. Kad su pošli u školu, u Srbiji nije postojala sveska koja bi na koricama, etiketi ili vinjeti imala ćirilična slova. Odmah po dolasku na vlast, Broz je iz Morzeove telegrafije i radio-telegrafije izbacio srpsku ćirilicu sa 30 znakova za 30 glasova srbskog jezika, i zamenio ju je latinskom abecedom sa samo 26 slova. Od tada u Jugoslaviji više nije bilo moguće slati ispravne poruke na telegrafu i u radio-telegrafiji („Srecan rođendan“, „Cestitam Bozic“). Teleprinteri u vojsci, na Pošti i po preduzećima imali su tastature sa isključivo latiničnim slovima. U prodavnicama na etiketama industrijskih proizvoda nalazili su samo latinicu. Kad je proradila Televizija Beograd, od 1958 – 1978. g. koristila je isključivo latinična slova, iako su svi drugi republički TV centri slobodno koristili svoje jezike i pisma. Do 1961. godine čak 4 republike su na vozilima imale registarske tablice na ćirilici: S = Slovenija, H = Hrvatska, BH = Bosna i Hercegovina, CG = Crna Gora, S = Srbija, M = Makedonija. A od 1961. godine registarske tablice označavaju gradove i – sve su na latinici. Komunistička vlast je – bez pisanih tragova, od uha do uha poput „partizanskih telefona“ u ličnim susretima predsednikâ republičkih, sreskih, gradskih i opštinskih komiteta Partije – prenosila naređenje o povlačenju iz upotrebe ćiriličnih pisaćih mašina, njihovom sklanjanju u podrume, magacine, skladišta i budžake za pribor čistačicâ, i o zabrani njihove dalje proizvodnje i uvoza. Računari su se u Srbiji pojavili i dugo koristili bez ćirilice, iako drugi narodi u Evropi i svetu, pa i u Jugoslaviji nisu imali nikakvih problema da na računarima koriste svoje jezike i pisma. Mobilni telefoni tek ovih dana konačno imaju modele koji su već fabrički podešeni da mogu da imaju ispise i da šalju SMS poruke na srbskoj ćirilici, iako su svi drugi evropski narodi, pa i manji od srbskog – Grci, Bugari, Hrvati, Mađari, Rumuni, Nemci, Francuzi, Holanđani, Šveđani, Norvežani, Poljaci, Rusi, Jermeni, Gruzini, kao i Jevreji, Arapi, narodi jugoistočne Azije itd. vrlo brzo stekli mogućnost da koriste svoja pisma.
Iskorenjivanje svih svetskih pisama osim jevrejskog, grčkog i latinskog pokrenuo je Vatikan, zbog svog stava da su samo ta tri jezika „dostojna „Biblije“ i hrišćanske vere“, a da su sva ostala pisma – đavolska dela. Vatikan je u svakom narodu kome je doneo hrišćansku veru zatekao neko pismo, ali ih je počistio, i sa hrišćanskom verom „u paketu“ im nametnuo latinsko pismo. Tako je u Zapadnoj Evropi iskorenjeno etrursko pismo, britanski ogam, britanske rune, skandinavske rune, germanske rune, mađarske rune, glagoljica, ćirilica; iločko pismo na Iločkim ostrvima (Filipini), pismo sa Uskršnjih ostrva, razna slikovna pisma brojnih naroda Južne Amerike, itd. Taj stav su u Jugoslaviji prihvatili Karađorđevići („Jugoslavija važnija od Srbije“), nastavili sa njime komunisti („Raskrstili sa velikosrbskom buržoazijom i srbskim hegemonizmom“), a dovršavaju ga i postjugoslovenske  vlasti u današnjoj Srbiji („Kako ćemo u Evropu sa ćirilicom“). Marija Terezija je u Austrijskom carstvu primenjivala brutalnu silu nad pravoslavnim srbskim narodom da bi ga odučila od ćirilice i prinudila ga da pređe na latinicu, ne bi li ga odvojila od pravoslavne Rusije. Srbima je bilo zabranjeno da svoje mrtve sahranjuju danju, što praktično znači da im je bilo zabranjeno da pravoslavce sahranjuju na katoličkim grobljima, jer ko bi sahrane obavljao – noću? Srbima je preostalo da svoje pokojne krišom sahranjuju po šumama, utrinama, kraj puteva, u svojim dvorištima. Srbima je bilo zabranjeno da svojoj deci daju prezimena na „ić“, pa odatle sadašnja prezimena prečanskih Srba: Bugarski, Boškov, Markov, Petrov, Kurjakov, Peričin, Pomorišac, Popov, Suvajac, Rudinski, Kaćanski, Bečejac, Mošorinac. Srbima je bilo zabranjeno da svoju decu krste u pravoslavnoj veri u pravoslavnim crkvama, što znači da im je ostavljeno da „odaberu“ samo katoličku veru. Srbima je bilo zabranjeno da svoje crkve grade u pravoslavnom stilu, i dopušten im je samo „barokni“ (jezuitski!) stil, a ako se to ne bi poštovalo, takve crkve bi bile rušene, pa zbog toga sve pravoslavne crkve u Austro-Ugarskoj liče na katoličke. Srbima je bilo dopušteno da svoje pravoslavne knjige štampaju samo u određenim štamparijama (pounijaćenih mehitarista!), pod cenzorskim nadzorom čoveka sa Dvora, uz obrazloženje da se Srbi time „štite od preskupih štamparskih usluga“, pa se događalo da „zaštićeni Srbi“ odbiju da preuzmu takve „jeftinije štampane knjige“, jer su videli da su u njih ubacivane katoličke verske odredbe. Kada bi pravoslavni Srbin uzimao novčani zajam, diskretno bi mu saopštavano da pare ne mora da vrati ako sa porodicom – pređe u katoličku veru!  Tako je Vatikan postupao tamo gde je kao državna vera bio na vlasti. U Kraljevini Jugoslaviji je iskorenjivanje ćirilice prepustio Karađorđevićima („Konkordat“), pa čak i komunistima, koji su ćirilicu smatrali za  „tekovinu srbskog hegemonizma“ i – suprotno hiljadugodišnjoj tradiciji i praksi srbskog naroda – već tridesetih godina prošloga veka napravili „oštar rez u napuštanju dekadentne ćirilice“ i svoja izdanja su štampali „progresivnom nadrealističkom hrvatskom latinicom“.

Prvi broj komunističkog časopisa „Nadrealizam“ od juna 1931. godine. Pogledajte imena u kurzivu: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Dušan Matić, Koča Popović, Marko Ristić... Setite se njihovog ideološkog usmerenja i stranačke pripadnosti. Sve budući književnici – državni mezimci, ministri, ambasadori... Kome su se oni obraćali? Narodu koji ima svoj jezik i svoje pismo. A na kom pismu su mu se obraćali?
Sledili su tadašnje vlastodršce Karađorđeviće. Isto tako će lukavo slediti i kasnije naslednike Karađorđevića – Broza i ostale. Salonski komunisti, malograđani pozeri koji su  kasnije umeli debelo da naplate ovo poziranje sa pismom. „Nisu važni principi. Ko god bude na vlasti, mi smo uz njega, samo nek je protiv Srba!“
U komunističkoj Jugoslaviji Vatikan je dobio izuzetnu priliku da preko „ateista svoje vere“ – bivših austro-ugarskih podanika koji su od tada u toj zemlji vodili glavnu reč – Broza, Kardelja i Bakarića, zada konačan udarac srbskoj ćirilici. Evo dokumenta koji pokazuje da su komunisti od samog početka svoje vladavine smišljeno, planirano, organizovano i kontrolisano krenuli u iskorenjivanje ćirilice iz života i pamćenja srbskog naroda i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom. O tome se uzgred govori i u jednoj američkoj magistarskoj tezi pisanoj na osnovu analitičkih izveštaja CIE o raskidu Tita sa Staljinom (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. (https://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst ... /1/etd.pdf) – str. 148):

„U to vreme Džordž Alen me je jednog dana zamolio da prevodim ministru kulture. Rekao je: „Zašto, ako već želite da raskinete s Rusijom, ne naznačite da će školovanje biti i na ćirilici i na latinici, i postepeno isključujete ćirilicu da pokažete da ste načinili taj raskid“? On je na to rekao: "U izvesnom smislu, mi to i činimo. Osiguravamo da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe.“ To je ukazalo na njegov dugoročan pristup ovom problemu“.
Današnji Srbi – rođeni i odrasli u nameštenom i dirigovanom okruženju isključivosti hrvatske latinice uz smišljenu podvalu o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“ – poput mladunčeta kukavice, nikada nisu videli svoju pravu majku (čitaj „ćirilično pismo“), nego samo svoju maćehu (hrvatsku latinicu), pa su odrasli na netrpeljivosti prema „dekadentnoj ćirilici“ koju doživljavaju kao „relikt prošlosti“, kao „folklorno obeležje“, kao „opanke šiljkane, kao bridž-pantalone, kao jeleče, kao lampu na gas, kao šporet na drva, kolibu, zapregu, kao ručni alat za obradu zemlje“. Vatikan i komunisti su završili „svoj deo posla“ u ranijim fazama, pa sada mogu da odahnu i vrate ruke u džepove, jer sada su najveći protivnici ćirilice postali – obareni Srbi! Mladunčad kukavice odrasla u tuđem gnezdu, o tuđoj hrani, muci i žrtvi. Zaprega koja je dobrovoljno sama sebe upregla u vatikanska i komunistička kola i sama sprovodi iskorenjivanje ćirilice i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom. Takvi obareni Srbi su za svoje sunarodnike koji znaju šta je pismo njihovog naroda izmislili podrugljivi izraz „ćiriličari“ i „cirilizatori“!  Možete li da zamislite da među Francuzima, Italijanima i drugim narodima koji ne znaju za „ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“ i koriste samo latinično pismo, postoje pojedinci koji bi svoje sunarodnike nazivali podrugljivim imenom „latiničari“? Zaista, „niko nema što Srbin imade“! Pojedince koji mrze sopstveni narod. Autošoviniste – samopljuvače! Hranitelje ubica svoje dece!
Evo primera reagovanja obarenih Srba na ukazivanje na nestajanje ćirilice:
 
1) – Dijalog na Fejsbuku:
„Danas ni ćirilicu ne znamo da koristimo na računarima, a Mihajlo Pupin je koristio ćirilične pisaće mašine 1930. godine u SAD… Ko onda opismenjuje generacije koje dolaze“?


Milos Komljenovic
„To da je Pupi koristio nekakve cirilicne pisace masine, pa to je vise nego li smesno to je vise i od same lazi upakovane bas onako kako to mi samo znamo da lazemo. Kada se pomene ime Pupin onda onaj koji ga pomene prvo ustane, a u tom cinu“
2) Zdravko je napisao/la:
 
"Draga Gospodo ćiriličari, ćirilica i latinivca su kao dve ruke jednog tela, potekle iz istog trupa, grešite ako odbacujete jednu zarad druge."
Onda je ceo svet osim Srba – invalid bez ruke! A što je „drugo“ izbacilo „prvo“, to ne primećuje.
 
3) From: Milan Stojanovic
„Ja stvarno ne vidim nikakav problem ovde. Ako će neko zgaziti dostojanstvo
srpskog naroda samo zato što na dresovima napiše imena latinicom, onda nam
to dostojanstvo i nije tako veliko, ili ga toliko veličamo da od njega
ništa drugo i ne vidimo. Jadranska liga je internacionalna i ova odredba je
uvedena iz praktičnih razloga. U ostalom, u Srbiji bi trebalo da su oba
pisma ravnopravna, ako drugačije piše u ustavu, to je zato što je ustav
pisao bolestan čovek, Koštunica Dr. Vojislav. Ja vas molim da mi u buduće
ne šaljete ovako nešto jer me nervira, a sve i da sam saglasan sa vama, ja
tu ne bih mogao ništa da uradim. I ako ste im pismo napisali ćirilicom,
onda je valjda jasno zašto vam nisu odgovorili. Sve do 2006. godine oba
pisma su bila ravnopravna, i to je bio ponos srpskog naroda, ovo sad su
kompleksi i bolest! Srpsku latinicu je zajedno sa ćirilicom obradio Vuk
Karadžić, njime treba da se ponosimo a ne Koštuničinim ustavom, ja sam
lično bio protiv tog ustava, i nije mu ovo jedina mana!!!“

„Ravnopravnosti“ se seti tek kad drugi ukažu na nestajanje ćirilice, a dok je „drugo“ istisnulo „prvo“ ravnopravnost ga nije zanimala. Sirotanski narodi Nemci, Španci…koji nemaju „bogatstvo dvoazbučja“ su „kompleksirani i bolesni“. A verovanje u „srpsku latinicu“ i njenu „Vukovu obradu“ je neizbežna zabluda kad se odrasta u tuđem gnezdu.
 
4) Radomir je napisao/la:
"Manje je važno,koji se pismom piše,nego sadržaj napisanog. Neka svako piše na svom pismu, neko će ga razumeti, a onaj što pismo ne razume, a ima želju da zna šta je sadržaj, tražiće prevodioca. Ko neće da pročita neki sadržaj na drugom pismu osim ćirilice, može da propusti nešto što mu je trebalo. Ali, svako neka se služi onim pismom koje želi i zna. Saglasan sam da isključivost nije dobar izbor."
Dok je isključivost bila latinična, nije mu smetala! A šta ćemo sa celim svetom koji zna samo za isključivost? I to ne samo latiničnu?
5) Duška Antić:
 „Baš ste smešni sa ovim dečijim tekstovima. I sada upotreba latinice u Srbiji ispada pogubnija nego antisrbska vlast? Vas je Bog odavno šutno u totalni mrak. Nema vama pomoći na duge staze“.
Šta je problem: što je neko podmetnuo požar, ili što je neko primetio požar i pozvao na njegovo gašenje? Ovde su antisrbska vlast i latinica među Srbima baš uzrok i posledica.
 
6)  dmd:
„Mozemo mi biti VELIKI SRBI koliko god hocemo ali CIRILICA je nesto najgluplje sto nas je moglo zadesiti“.
 
7). „Ćirolično pismo ne koristi mnogo zemalja tako da ako hoćete da vas svijet razumije kad dođe u Srbiju trebate pisati i latinično pismo da bi se znali orijentirati u Srbiji. Ako u vožnji na cesti stoji Beograd na ćirilici pitam vas tko to može razumjeti, možda englez ili francuz“.
Onome ko ne zna srbski svejedno je da li ćete mu napisati „Zabranjen prolaz“ ili „Zabranjen prolaz“. Ovo je još jedna zabluda nastala u odrastanju u tuđem gnezdu: da mi svoju kuću uređujemo zbog stranaca, a ne zbog nas. Zašto čovek jede? Zato što je sam gladan, ili zato što je neki stranac gladan?
 
Eh, čim se vi bavite dokoni četnici, nikad od vas ljudi..
 
spomenik je ovde najmanji problem, vidim da je opet aktuelna prica o cirilici, najstarijem narodu i slicno. pogledajte oko sebe. sta vidite?
evo sta ja vidim: nezaposlenost, zdravstvo na nivou kamenog doba, skolstvo ispod svakog nivoa, vlada nije formirana, afere na sve strane, ljudi ginu na putevima (zbog vrucine, prema drzavnim medijima) itditd...
mislite li da je vreme za raspravu o cirilici?
Eto, sami ste rekli šta sve vidite. I to u Srbiji preplavljenoj latinicom! Kako je moguće da tolika latinica nije otklonila sve ono što vidite?
 
KOMENTARI PRILOGA O AMERIČKOM MAGISTARSKOM RADU
Vladimir Dimitrijević:
Kada je stvaran makedonski književni jezik Milovan Đilas je otišao u Skoplje i zahtevao od makedonskih jezikoslovaca i političara da uzmu latinicu kao svoje pismo, a to je obrazložio željom da Makedonci sa jedne, a Hrvati sa druge strane pritisnu Srbe, kako bi u Srbiji ćirilica bila uništena.
Dragoslav Jovanović:
Imam dovoljno godina i još uvek dobro pamćenje na vreme kada su moji vršnjaci primani u Savez Komunista i nekako po pravilu, baš tada, počinjali da pišu latinicom. Mnogi bi mogli da objasne kako je to bilo povezano.
S.M.
Kad je reč o firmama u Srbiji, niste mogli da firmu registrujete na ćirilici, možda je to i sada na snazi! Neverovatno, ali istinito. Tako su vlasnici PRIMORANI od strane države da koriste latinicu. Bio je to projekat mekane i dugoročne prisile, zato je važno da se to osvesti i da se sazna kada je on isplaniran, ko ga je inicirao i sve druge pojedinosti koje bi podigle tešku i tamnu zavesu s ovog pitanja. Još smo u magli povodom njega.
Ćirilica je naružena u očima Srba u sklopu potcenjivačkog i od vlasti dirigovanog odnosa prema svemu srbskom: imenu, jeziku, pismu, običajima, narodnoj nošnji, crkvi i crkvenim praznicima, istoriji, poznatim i važnim ličnostima ... Zbog promene vlasti i društvenog i državnog sistema posle rata i pojavom mnoštva skorojevića na svim nivoima, takav odnos se tokom godina prihvatao i širio. Možda je poređenje sa slavom dobro: oni koji su slavili i dalje, uprkos svemu, ostali su normalni i u pogledu odnosa prema svemu srbskom, pa i prema pismu svog jezika.
isključivanje ćirilice i Srba
Odlično uočena važnost navedenog svedočenja!!! Sve vreme mi zvoni u glavi "dugoročan pristup":
"postepeno isključujete ćirilicu"
"da svako dete nauči latinicu"
"a onda će se stvari odvijati same po sebi.“
Tu je sadržan ceo plan uništavanja srbskog jezičkog i kulturnog identiteta posle kojeg ljudima možeš da radiš šta hoćeš. Rezultate vidimo danas. I nastavak te politike. Pod rečju "stvari" komunističke vlasti nisu podrazumevale samo pismo, sigurno.
.zlo sjeme
Komunistima je bilo u opisu posla da Srbiju i srbsko skraćuju, neutrališu, ukidaju, omalovažavaju i uništavaju. Ja se pitam zašto je to i danas?
vratiće nam sve to deca, kad-tad
Radim u školi - od 30 svezaka za pismene zadatke, takozvanih vežbanki, 25 na koricama ima tekst odštampan latinicom. Ni decu nismo poštedeli.
Pa baš na deci se i „završava posao“ sa jednim narodom!
priča o Srbiji  
Odveo deda unuka u prvom razredu osnovne u veliku samoposlugu da mu kupi nešto. Dete dobro savladalo azbuku, lepo čita, pa da ga časti. Deda star, ali držeći za svoje brojne godine. Školovao se na srbskom jeziku, ćirilicu zna, pismen je, ali latinicu slabo, tačnije nikako ne zna. Uđu u prodavnicu, čitaju, ništa ne razumeju, ni unuk, ni deda.
Okreću neke slatkiše, četiri strane iste, isti tekst i slika, ni jedna nije na srbskom, ćirilicom.
Država nije mislila na njihovo prava da se obaveste šta kupuju, da znaju sastojke proizvoda, i njegovo ime. Misli se deda: Dedino, ovo više nije moja zemlja, a neće biti ni tvoja. Nisu na nas računali u njoj.
Novosadski dogovor – da,  ali pre njega zavera i plan  
Novosadski dogovor jeste dokaz da je izvršen otklon od srbskog jezika i ćirilice, ali on je izrekom bio pozitivan - te ravnopravnost, te SH jezik ... Za njega se samo pronicanjem u njegove prave namere i kasniji način primene može ustanoviti da je bio protiv srbskog jezika i ćirilice (što nije teško utvrditi danas, retroaktivno).
Ono što treba Srbiji danas jeste neka ranija odluka, očigledno tajna, koja je sadržala ono što piše u poverljivim rečima Ministra kulture Čolakovića američkom ambasadoru: učiti latinicu, i postepeno istisnuti ćirilicu. To se i dogodilo, Novosadski dogovor je tome jako, jako pripomogao, ali on je ipak bio samo sredstvo, a ne prvobitni plan.
Zato je ovaj članak važan: on upućuje na to da je navedena politika začeta i sprovođena pre njega. Treba nam dokaz, dokument, ako postoji! Lopov je mudro koristio rukavice!

neko mora da zna nešto  
Ajmo, neko iz SANU, iz instituta za jezik i istoriju, s fakulteta, iz Vukove zadužbine, političari, udbaši, da vas čujemo, oglasite se!
Šta ste radili sve ove decenije?
Svi junaci nikom ponikoše! Tražiti od ovih gore pobrojanih da nešto kažu o državnom zatiranju ćirilice u vreme komunizma, a u čemu su i sami učestvovali bar kao zaprega,  je isto kao da prevareni muž traži od žene preljubnice da  ocinkari svog švalera!
I ne trebaju nam nikakvi „pisani tragovi“, dovoljno nam je što vidimo stvarnost! Kada na ulici vidimo potpuno nepoznatu trudnicu koju nikada u životu nismo videli, mi znamo uzrok iako nismo „držali sveću“. Jednostavno – vidimo posledice i propratne pojave! Kada na 20 km daljine vidimo neki dim, mi znamo da tamo nešto gori iako ne vidimo tačno šta. Vidimo posledicu i propratnu pojavu! Noću smo spavali. Kad smo se probudili, vidimo na ulici mokro. Razmišljamo o dvema mogućnostima: ili su komunalci polivali cisternom, ili je padala kiša. Ako je glavna ulica mokra a sporedna suva, išla je cisterna, a ako je sve mokro, padala je kiša. Ako je ispod streha uz zgrade na trotoaru suvo, kiša je bila slaba, a ako je sve do kuća mokro, kiša je bila jaka. Eto, spavali smo, a sve nam je kao na dlanu: vidimo posledice i propratne pojave! Tako je i sa „ravnopravnošću pisama i bogatstvom dvoazbučja“! Novosadski „dogovor“ je imao svoje objavljene ciljeve („ravnopravnost pisama i bogatstvo dvoazbučja“) i svoje neobjavljene ciljeve (iskorenjivanje ćirilice iz života i pamćenja srbskog naroda i njeno zamenjivanje hrvatskom latinicom). Objavljeni ciljevi su mamac koji treba da prikrije udicu, a neobjavljeni ciljevi su udica koja treba da „završi posao“! I pecaroš ribi priča da je glista na njegovoj udici – bogatstvo! Nudi joj obrok, ne da bi nahranio nju, nego da bi njome nahranio – sebe! 
           
             Željko Filipović,
            cirilizator, Niš.