Radun: Nova i “druga Rusija“

Srodni narodi po jezičkom i etničkom poreklom, uz zejedničku veru imaju prirodno brojne društvene sličnosti i istorijske paralele. No isto tako kako srbska tako i ruska istorija ima srodne i „paralelne“ faze razvoja. Od vremena formiranja države pod ozračjem vizantijske civilizacije, preko iskušenja „azijatske dominacije“, vremena modernizacije i evropeizacije, komunizma i postkomunizma.
 
U poslednje vreme u nekim fazama prednjači Srbija, pa može i Rusima poslužiti kao slika onog što im dolazi u bliskoj budućnosti. Zagovornici „projekta“ u istoriji su videli raspad SFRJ i ono što je sledilo kao probu za prostor SSSR-a, dok sa druge strane zagovornici „procesa“ vide u tome srodne istorijske i društvene procese koji su paralelno dostigli i svoju kulminaciju.

Kao primer može se navesti početak protesta „nesistemske opozicije“ protiv Putina početkom godine. Ovi protesti su došli od strane alternativnih grupa, blogera, javnih ličnosti i uglavnom pripadnika nezadovoljne urbane elite prestonice. Naravno ove proteste je svim snagama, a to znači i finansijski podržao i američki nvo sektor zadužen za demokratizaciju „problematičnih režima“. Geopolitički to znači pokušaj „omekšavanja“ pozicije Rusije pred kulminaciju bliskoistočnih dešavanja (Sirija, Iran...).

No nas ovde interesuje jedan drugi aspekt priče o srbsko ruskim paralelama, a to je nastanak takozvane „drugosrbijanske scene“ u okviru protesta protiv Miloševića u drugoj polovini devedesetih. Iako je veliki procenat jezgra protesta bio deo urbane elite koja je imala povlašćen položaj u društvu upravo su oni bili najgorljiviji i najostrašćeniji „borci protiv autoritarnog režima“. Tako je i danas u Rusiji – proteste su inicirali i u velikoj meri su čini glavninu protestanata nezadovoljni pripadnici moskovske elite koji su poslednjih godina imali najviše koristi od Putinove vlasti i skoka cena nafte. Zahtev je sličan „ne idemo odavde dok on ne ode sa vlasti“. No razlika je u tome što je te proteste, a naročito „Otpor“ miloševićev režim očigledno potcenio dok su Putin i okruženj ozbiljno shvatili pretnju koja može doći sa ove strane. Oni su ako ništa drugo bogatiji za iskustva obojenih revolucija od kojih je prvi bio Peti Oktobar. Naravno i jedno je Rusija danas, a sasvim drugo Srbija onda.
Dva simptomatična događaja pokazuju stanje u Rusiji 2012. Prvi je skandalozno skrnavljenje centralnog hrama Moskve Hrama Hrista Spasitelja od strane grupe pank devojaka „Pussy riot” koje su se iživljavale u hramu, sve snimili i to nazvala „pank moleban“. One su uhapšene a o ovom slučaju se odmah povela polemika u medijima. Grupa javnih ličnosti je napisala peticiju u kojoj traže da se pankerke ne kažnjavaju strogo, a sve zarad „umetničke slobode“. Na pitanje kako to da se nisu bunili kad su neki ruski ekstremisti upali u sinagogu u Orenburgu i nacrtali kukasti krst za koji su uredno dobili višegodišnju robiju, branioci „slobode izražavanja“ nisu znali argumentovano da odgovore. Dakle u jednom slučaju je to neonacizam i za osudu, a u drugom – kad je u pitanju levičarski huliganski bogohulni performans – to i nije „nešto strašno“. Tako su se sud i vlast našli u nezgodnoj poziciji, ako popuste pred pritiskom liberala time otvaraju prostor za još gore provokacije, a ako budu oštri – ispašće staljinski surovi prema „nestašnim devojkama“.

U drugi skandal je umešana jedna devojka – no nije obična devojka već Ksenija Sobčak koja je ćerka nekadašnjeg gradonačelnika Petrograda, kod koga je Putin kao asistent pekao zanat. Njena majka je u federalnom parlamentu, a ona je jedan od najoštrijih kritičara Putina i predvodnik nesistemske ili vanparlamentarne opozicije. Kod nje u stanu su našli oko milion ipo evra koji su bili podeljeni po kovertama na kojima su pisala imena istaknutih antiputinovskih opozicionara. Pare su od nekuda sigurno stigle i bile su namenjene kao motivacija za proteste protiv „autoritarnog režima“.
U oba slučaja imamo pojavu kako se na prvu liniju šalju mlade devojke protiv kojih sistem ne može tako oštro da reaguje. U drugom slučaju to je dodatno nezgodno jer je reč o devojci čiji je otac dao ključni podsticaj karijeri sadašnjeg predsedniča a čija je majka deo političkog establišmenta. Generalno u „nesistemskoj opoziciji“ imamo pojavu da se u prvu liniju protiv režima guraju „mladi idealisti“ koji su najčešće prirpadnici elite protiv kojih sistem nije potpuno pripremljen da se bori. Kao što i Milošević nije znao kako da izađe na kraj sa studentima, intligencijom i otporašima. Oni su udarali tamo gde je sistem najosetljiviji, a pri tome je te grupe bilo teško proglasiti za „neprijatelje i izdajnike“.

No nas ovde zanima jedan paralelni proces u Srbiji i Rusiji – tranformacija dela komunističke vladajuće klase u novu globalistički kvazielitu koja je spremna da zarad nekih promena i „progresa“ rizikuje haos i propast svoje zemlje. Jedan njen deo se otuđuje od svog naroda i tradicije i vodi protiv „nazadne prošlosti“ ogorčenu i ostrašćenu borbu. Često mu u tome pomaže i loše stanje u vlasti, pre svega korupcija i birokratizacija. Taj deo „elite“ agresivnih liberala i modernista je u svojevrsnom građanskom ratu protiv države, crkve i tradicije. No problem je kada oni, ne toliko prodobiju druge za svoje ideje koliko izmanipulišu mlade i nezadovoljne i tu energiju usmere u destruktivni talas protiv države i nacionalnih interesa. Mnogo je naivnih ljudi koji u Rusiji danas misle da se ta zemlja treba „demokratizovati“ baš kao i u Srbiji u drugoj polovini devedesetih.    
Iako je u Moskvi na antiputinovskim protestima bilo više desetina hiljada ljudi, što i nije neka cifra za mnogomilionsku prestonicu, to se ipak pre nije dešavalo. Iako su građani svesni da su zahtevi „nesistemske opozicije“ nerealni, da su oni više cirkus no politika, te da su očigledno dobili finansijsku pomoć sa Zapada, ipak su se pokrenuli određeni procesi i postavljaju se teška pitanja. Putin jeste pobedio sa ogromnim procentom na predsedničkim izborima, ali to ne treba da zavara posmatrača ruske političke scene – on ipak nije toliko popularan kao pre četiri pet godina. Iako ga građani Rusije ne doživljavaju kao odgovornog za ogromnu korupciju i birokratizaciju, on ipak trpi štetu zbog toga šta čine ili ne čine oligarsi i državni činovnici. Mnogi u Srbiji, naročito u patriotskim krugovima Putina doživljavaju kao nacionalistu, a on je zapravo pragmatik koji se bori i protiv ruskog nacionalizma kao i protiv anacionalnih liberala kad preteraju (iako elita više naginje ovim drugima, opet ko u Srbiji devedesetih).

„Nesistemska opozicija“ jeste doživljena kao anarhična i destruktivna pretnja sistemu što jeste istina, ali je i određena podrška građana njenim protestima poruka vlastima da postoji veliko nezadovoljstvo građana sa stanjem u ekonomiji i društvu (korupcija, rast troškova života, nelegalna emigracija...). Po ponašanju ponovno novoizabranog predsednika vidimo da je on toga u značajnoj meri svestan, no pitanje je da li je toga svesna državno-finasijska elita koja je stvorila svoj paralelni svet koji je daleko od običnog ruskog čoveka i njegovih problema. Od odgovora na ta pitanja zavisi i sudbina ruske vlasti i države koja se nalazi otprilike na onom mestu na kom se nalazio Milošević sredinom devedesetih.