Sveta Srpska Zemlja

K. MITROVICA - „Kada je UČK prvi put upao u manastir Devič, srpska vojska je bila samo na kilometar odatle. Povlačili su se, pljačkali i pevali. Slavili su kraj rata. UČK je odvojio najmlađu monahinju Maju i zapretio da će je povesti sa sobom ukoliko igumanija ne preda sve novce i zlato manastirsko.

Junačka nemačka vojska pobegla je iz manastira 17. marta. Kad je rulja počela da se približava manastiru, potrpali su monahinje u kamion, odveli ih helikopterom na bezbedno. Monahinja Anđa, sve je to prespavala. Monahinje su se vratile u svetinju koju čuvaju mošti svetog Joanikija Devičkog.

Dolazimo do mosta koji je napravljen tako da preko njega ne može da pređe autobus.

Put prepoznajemo po bodljikavoj žici koja je razapeta s jedne i druge strane puta. Manastir čuva velika trupa vojnika Novog Svetskog Poretka. Više od sata stojimo ispred ulaza u manastir dok vojnici pokušavaju da dobiju odobrenje od više komande da nas puste da uđemo.

Ovo hodočasničko putovanje organizovali su „Prijatelji Đurđevih stupova“. Iguman Petar Ulemek, hajduk, sve stiže. Mi smo im se pridružili u Mitrovici. Mnogo je starih i umornih. Ali, svi su dobro raspoloženi i nikom čekanje ne pada teško.  Odatle krećemo put Orahovca. Prolazimo kroz Đakovicu. Ovde nema ni crkve ni Srba. Crkvu nisu srušili kroz vekove ni Turci ni Arbanasi. Srušili su je komunisti 1948, dokazujući pravovernost.

„Mi smo narod nade“

U Orahovcu je nekad živelo pet hiljada Srba. Sad ih je ostalo oko trista. Okupljeni su oko crkve. Dočekuju nas kao rod najrođeniji. Imaju dve prodavnice, restoran koji se otvara po potrebi i jedan kafić, na koji su ponosni i koji radi samo subotom. Devedeset osme bili su osam meseci u totalnoj blokadi. To se bez Božje pomoći ne bi moglo podneti. Imaju osnovnu školu i gimnaziju, ukupno oko stotinak đaka. Ali, u prvom i drugom razredu samo po dva đaka.

„Vaš dolazak nam vraća nadu.“

Kako su nas dočekali! Bilo je to prvo veselje posle mnogo meseci samoće. Uz najbolja vina koju se mogu naći na Kosovu, kreće pesma. Stare kosovske koje ko zna da li su igde ostale zabeležene. „Udade se Živka Siremička“, „Ej, u Prizrenu zelena jabuka“... I dok smo se s našim domaćinima kretali po Orahovcu, nestade struje. „Mi nismo narod beznađa, mi smo narod nade.“

U prodavnici nas teraju da popijemo po rakiju. Zaludu se branim. Pozivam Dimitrija da on umesto mene nazdravi s ljudima. Dedić Staniša, tržišni inspektor koji nije napisao nijednu prijavu, a država ga ocenila sa 3,3, priča nam da je od duga vremena počeo da studira. „Ništa ti, brate, ne radim, samo studiram i pijem. Ostala su mi samo još dva ispita iz treće. Ako bi ti mogao nešto kao novinar da uradiš... Profesori se zovu Jovan Mitrović i Dragić Stajadinović. Pa, ako ih znaš.“

U Orahovcu iz mraka svetle dečje oči. Mnogo se dece oko crkve okupilo. Lepih i mladih devojaka pun je Orahovac. Geto, ostrvo u arhipelagu Gulag. Boje se da na severu Srbi ne zakuvaju sa Arnautima. Da oni to ne plate. Jovanka, mlada Pećanka koja se udala u Orahovcu, pokazuje mi kuće koje su prodate. Priča o ulici spaljenih kuća. Ostrvo je iz meseca u mesec sve manje.

U nedelju rano ujutru krećemo za Prizren. Carski grad o kojem je pevao i sanjao ga Nikola I, crnogorski kralj. U osam sati stižemo na liturgiju u crkvi Bogorodice Ljeviške. To je prva liturgija koja se dešava u ovoj crkvi posle njenog paljenja. Na ulici nas obezbeđuje dvadeset policajaca. U samom Prizrenu ostalo je još dvadeset osam Srba.

Ovde je bio vladičanski dvor. Tu je bila i čuvena prizrenska bogoslovija. Otac Radivoje Panić priča o novomučeniku Haritonu. Bilo je to odmah po dolasku „oslobodilačkih snaga Kfora“. Hariton je bio monah u Crnoj Reci, došao je kod vladike. On ga je poslao po nekom poslušanju da donese namirnice. Nikad se više nije vratio. Njegovo telo bez glave, koju su mu odsekli, pronađeno je na smetlištu. Patolozi su utvrdili da je bio izložen mučenju. Napravili su ikonu s njegovim likom.

U Prizrenu, carskom gradu, nema više dvora vladičinog, utihnula su zvona. Čudesno zvuči liturgija posle godina tišine, u spaljenoj, a sad kako-tako obnovljenoj crkvi. Daleko se čuje.

Čuda Zočišta

A onda put manastira Svetih arhanđela, zadužbine cara Dušana. Manastir su srušili Turci posle Kosovskog boja. Bio je to najveći manastir na Balkanu, napravljen na mestu između planina koje su same po sebi manastir. Beskrajna tišina. Od kamena manastira sazidana je Sinan-pašina džamija. Kada je srpska vojska ušla u Prizren, htela je da sruši džamiju, da vrati kamen, ali usprotivili se prizrenski Srbi. Sedamnaestog marta Nemci su pobegli i ostavili kaluđere, koji su preko planina stigli do srpskih sela. Već u aprilu bio sam, zahvaljući pesniku Živojinu Rakočeviću, na liturgiji u manastiru. Liturgija je držana u šatoru pretvorenom u bogomolju.

Odatle krećemo na ručak u Zočište. Na mapi svetinja ovaj manastir zauzima visoko mesto. Jedan bračni par dugo nije imao dece, a onda su počeli da dolaze u Zočište. Bili su istrajni u molitvama i dobili su sina koji je imao dva belega - K i D. Početna imena svetitelja Kozme i Damjana.

U jednom arnautskom bratstvu koje je palilo Zočište počeli su da se vraćaju ljudi. Išli su da pitaju patrijarha Pavla da li je moguće da se nesreća odagna od njih ako obnove Zočište, ali im je patrijarh rekao da su male šanse. Sa ograde manastira vidi se selo i u njemu dvadesetak novih kuća koje su vlasti obnovile. Ali, nijedna još nije useljena. Boje se seljaci arnautskog noža.

Iz Zočišta idemo u Veliku Hoču. Celo Kosovo se može iseliti, ali ne može Velika Hoča. Odatle je vodio vinovod do dvora cara Dušana. Jedini takav u istoriji sveta. Tu su i bačve iz tog vremena zaštićene od Uneska. Dugo me ovde nije bilo. I stid me je pomalo da u oči pogledam oca Milenka, kod koga sam noćivao usred rata. Hoča ima četrnaest crkava iz 13. veka. Tu je i čuvena Lazareva kula u kojoj je izgoreo hajduk Lazar. Na putu prema Makedoniji ili kojim god mestima po Kosovu, hajduci su dolazili u skrivnice u Hoču.

„S verom i nadom svaki se neprijatelj može vratiti da bude prijatelj. Treba da živimo s verom, nadom i ljubavlju. Mi sad živimo u toru jednom, u getu. Ipak, vera u Boga nas je sačuvala. Ovde je svaka crkva imala svoje groblje. Dole nas je više živih nego gore“, teši nas otac Milenko, koji je sve vreme bio u Velikoj Hoči.