Postmoderna deklaracija o nezavisnosti

Paralele između Kosova 2008. i Bosne 1908. jesu relevantne, ne samo zbog zakonskih smicalica koje Zapad koristi da obori Rezoluciju 1244 UN - koja ostavlja Kosovo u Srbiji - već i što će proglašenje nove države imati nerpocenjive dugoročne posledice: po secesionističke pokrete od Belgije, preko Bosne do Crnog mora, odnose s Kinom i Rusijom i čitav međunarodni sistem. Posledice su, takođe, relevantne i zato što će poslednja stvar koju je nova država proglasila u Prištini u nedelju biti njena nezavisnost. Umesto toga, ono što se sada pojavilo južno od reke Ibra jeste posmoderna država, entitet koji može biti suveren u imenu, ali je u praksi protektorat SAD-EU.
 
Evropska unija planira da pošalje nekih 2.000 službenika na Kosovo da preuzme upravu od Ujedinjenih nacija koje upravljaju provincijom od 1999. Brisel želi sada da imenuje međunarodnog civilnog predstavnika koji će - prema prošlogodišnjem planu Martija Ahtisarija, izaslanika UN - biti "vrhovna vlast" na Kosovu sa ovlašćenjem da "koriguje i poništava odluke kosovskih javnih vlasti". Kosovo bi imalo više stvarne nezavisnosti pod uslovima koje je Beograd ponudio nego što će ih sada imati.
 
Oni koji podržavaju vrstu "polivalentnog suvereniteta" i "postnacionalne državnosti", koju već imamo u EU, pozdravljaju takve aranžmane kao recept za grubu odlučnost kad je reč o postvestfalskoj državnosti. Ali, takve fikcije su uvek poduprte bezvremenskim realnostima gole sile. Na Kosovu je 16.000 vojnika NATO koji nemaju nameru da se vrate kući: u stvari, stiglo im je pojačanje u vidu dodatnih 1.000 britanskih vojnika. Oni su, a ne kosovska armija, odgovorni za unutrašnju i spoljašnju bezbednost provincije.
Kosovo je, takođe, dom velike američke baze Bondstil u blizini Uroševca - mini Gvantanama, koji je jedini arhipelag novih američkih baza u istočnoj Evropi, Balkanu i centralnoj Aziji. Upravo zato je srpski premijer Vojislav Koštunica, u govoru u nedelju, posebno napao Vašington za proglašenje Kosova, rekavši da je to pokazalo da su Sjedinjene Države "spremne da beskrupulozno i nasilno ugroze međunarodni poredak zarad svojih vojnih interesa".
 
Da bi simbolizovalo svoj status kao najnovija evroatlantska kolonija, Kosovo je izabralo zastavu po modelu zastave Bosne i Hercegovine - isto zlato EU, isti raspored zvezdica na plavoj pozadini. U Bosni vlada, takođe, strani visoki predstavnik koji ima ovlašćenje da otpusti izabrane političare, da poništi zakone, sve u ime pripreme zemlje za integraciju u EU.
Kao i u Bosni, milijarde dolara ubačene su u Kosovo da se plati međunarodna administracija, a ne da se poboljšaju životi običnih ljudi. Kosovo je prava septička jama siromaštva i korupcije koji su ekspolodirali od 1999, a njegovi stanovnci životare punih devet godina u mafijaškoj državi, gde nema posla, čak ni redovnog snabdevanja električnom energijom: struja nestaje na svakih nekoliko sati, a onda ulice kosovskih gradova eksplodiraju od buke kad svaka prodavnica ili kuća uključi generator.
 
Ta tragična situacija moguća je jedino zato što u svakom intervencionizmu postoji fatalan prekid veza između moći i odgovornosti. Međunarodna zajednica je upravljala do mikrodetalja svakim aspektom raspada Jugoslavije, otkad je EU posredovala u Brionskom sporazumu nakon rata u Sloveniji 1991. Ona je, međutim, za rezultate uvek krivila lokalce. Danas će novu zvaničnu vladu Kosova kontrolisati njene međunarodne gazde, ali oni nikad neće prihvatiti odgovornost za neuspehe. Oni više vole da vladaju u senci, u - nema sumnje, namernom - procepu između pojave i realnosti.