Kusturica: Uz Srbe je 2,5 milijardi ljudi

UŽICE - Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova za mene je od početka vojna akcija! Ne radi se tu ni o kakvoj civilnoj operaciji koja za rezultat ima da deo jedne teritorije postaje nezavisan nego o - vojnoj operaciji! Još nešto je meni tu veoma zanimljivo - pre šesto i nešto više godina na Kosovu je bila velika bitka između srpske carevine i Otomanske imperije i Kosovo je tada izgubljeno na - masu! Na biološkom nivou Kosovo je sada ponovo izgubljeno na - masu.
Naš proslavljeni režiser Emir Kusturica, govoreći o Kosovu kao velikoj srpskoj rani, kaže da će ono kao ogroman ožiljak dugo ostati na duši našeg naroda.

- Najveći problem jeste to što se Kosovo ne izdvaja nekim posebnim socijalnim projektom, što se ne izdvaja nekom velikom tradicijom nobelovaca, što se ne izdvaja po ljudima koji su pravili neke značajne patente... To je teritorija koja nema te patente, te ljude da bi izdejstvovala da taj fragment ovog sveta ne bude sa Srbijom. Radi se o tome da se svet sada fragmentira, da se što je moguće više podstiču separatistički pokreti, a onda se celina pravi ne na nivou Evrope i sveta nacija, nego na nivou korporativnog kapitalizma koji onda dozira koliko ko šta može da proizvede i da pojede, a da sve oni to kontrolišu. Ako je ljubav Srba i Amerikanaca do 1915. bila kakva je bila, pa smo šljivama plaćali dugove i razmenjivali iskustva, tu nema razdora. On je, zapravo, na višem nivou. Po meni, tajna je u novom rasporedu vojnih sila koje jednog dana treba da krenu na istok - kaže Kusturica.

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova već je sasvim izvesno. Kako ćete vi lično primiti taj čin?

- To je ono osećanje koje je počelo sa Slovenijom! Neverovatno je kako u podsvest ljudsku ne možeš da zaviriš i začačkaš, da joj kažeš - smiri se! Ono što je najtragičnije jeste da je za sve što se dešavalo na Kosovu, uključujući i uništavanje bogomolja, okrivljivan Milošević, a mi sad vidimo da to nema veze sa tim. Mi smo valjda jedina zemlja na svetu koja je imala čitavu jednu političku frakciju, sektu koja je promovisala otcepljenje. To nigde ne svetu nema. Dakle, mi smo po svemu neobični, pa i po tome što smo Americi dali Teslu, a ona je nama vratila kroz ono što se sada dešava. I ne samo kroz ovo, nego kroz sve ono što se dešavalo poslednjih 15 godina. Nadam se samo da su ovo poslednji potezi koje oni vuku. Mene duša boli za Kosovom. Boli me što su nam pre nekoliko godina uništili 180 bogomolja, a ceo svet je ćutao.

Šta vam govori činjenica da će Amerika prva priznati Kosovo?
- Kao što je Rimska imperija nekada raspoređivala svoje vojnike, to danas rade Amerikanci. Postoji čak i pretpostavka da je raspored i broj vojnika koje je Rimska imperija imala od Malezije do ovog dela ovde i broj vojnika koje sada imaju Amerikanci po svetu - isti. Imaju 400.000 vojnika od Japana i Malezije u krug, preko Avganistana. Niko više u svetu i ne postavlja pitanje o Kosovu. Svet je zapravo postao ogromna pornografska baza, u kojoj nema više skrivenih tendencija. Nema ideja da je jedan narod - narod i da mu se ne može ulaziti tek tako gnusno u dvorište. To znači da američki interes može da seže i do naših bračnih kreveta! Oni jednostavno to rade po novom konceptu korporativnog kapitalizma. Čini mi se da se na Kosovu radi o uvodnim taktovima kraja demokratije. Kosovo je znak da demokratija iščezava iz svetskog miljea.

Kako smo, kao narod, došli u sadašnju situaciju u kojoj, blago rečeno, četiri od šest svetskih sila nisu na strani Srbije. Jesmo li sami svojom politikom tome doprineli?
Nekada je, u kriznim vremenima, to bivalo drugačije.
- Srbi su mogli da budu i pet puta gori, pa opet, ne mogu se kažnjavati ovakvim aktom! Oni koji tako govore zaboravljaju drugu stvar - Srbi imaju iza sebe dve i po milijarde ljudi. Srbi se politički drže uz Rusiju, Kinu i Indiju. Tu je čitav istočni svet koji se budi i koji postaje značajan faktor. Ovo što se dešava, u krajnjoj meri, i nije kažnjavanje Srba, to su samo vojni ciljevi koji se realizuju kroz određene akcije. Komocija u Parizu i Los Anđelesu se drži kroz jak NATO i kroz kontrolu naftnih polja, cene nafte na svetskom tržištu. Živimo u vremenu u kome se svet ne oslanja na kulturu i tradiciju nego živi na poluzi koja se zove nauka i tehnologija. To je jedino što im je važno, pa im je onda sasvim svejedno jesu li u pitanju Srbi koji imaju nobelovca, koji imaju tradiciju, ili su Albanci koji to nemaju.

Šta onda tu mogu da urade mali narodi kakav su Srbi?
- Ima faza kada ne mogu da urade ništa! Za vreme Otomanske imperije duhovni život Srba odvijao se u manastirima, sve drugo je bilo zamrlo.

Ima oko nas još malih naroda, naših suseda, pa je malo ko od njih, kao mi, svaki čas na nekoj životno važnoj raskrsnici. Je li to usud ovog naroda?
- To je znak da su naši preci, kada su stigli sa Dnjepra, kuću napravili na drumu i da moraju svako malo da je renoviraju. Ipak, kad Srbe uporedite sa svim narodima okolo, dođete do podatka da su najveća imena Balkana ipak skoncentrisana u tom narodu.

Mnogi kažu - a kakvu mi to poruku šaljemo svetu ako 19. vek završimo ubistvom kneza prosvetitelja, 20. započnemo ubistvom kralja, a 21. ubistvom premijera koji je smatran za velikog reformatora?
- To je kao kada bi Francuze pitali kakvu su poruku svetu poslali time što su svog kralja ne ubili nego - udavili i obesili. To što ste nabrojali može da se nađe u tradiciji svih naroda. U velikim zemljama svi ti zločini su delo - biznis grupa, masonskih zavera... a kod nas sva ta ubistva su manje-više izazvana sa strane.

Mnogi u Srbiji misle da je Kosovo izgubljeno još pre osam godina, da ga je Milošević izgubio, a da je ovo sada samo egzekucija?
- Kad ga je Milošević izgubio, zašto onda taj NATO i Amerika nisu harmonizovali Kosovo sa Srbijom i doveli ga u vezu sa onim što je Kosovo bilo pre 600 godina. Ti što to misle ne uvažavaju činjenicu da je Bondstil najveća vojna baza prema istoku i da je od pada Berlinskog zida ideja da se NATO sve više pomera na istok.

Kako gledate na stav premijera Koštunice da nema potpisivanja sporazuma sa EU dok nam ta ista Evropska unija otima deo teritorije?
- Čitava priča o Kosovu poslednje dve godine skoncentrisana je na to da dobiješ grč od smeha kad ti oduzmu deo teritorije. Tu se traži da se ljudi nasmeju i, po onome što sam ja video, taj potpis bi trebalo da bude prva tačka u tome da Srbija prva prizna Kosovo. Koštunica je to izgleda prozreo, a vidim i da Tadić to sve više uvažava. Sva ideja sada jeste da se polako, sa osmehom, rastanemo od Kosova. Logika u politici više ne postoji, ali logično pitanje sada jeste - zašto ne bi Srbija i Kosovo ušli u Evropu zajedno, pa se razdružili u okviru Evrope. Da se autoritet Evrope i sveta uspostavi i da ono što je nama tamo značajno, a to su tradicija i istorija, ostanu u Evropi, pa da onda „kosovari“ odu.

Smatrate li da u kontekstu ovog što se dešava sa Kosovom i Srbima u Bosni pripada nezavisnost?
- To su sve logične stvari. Ali, kada se čitaju intervjui sa američkim zvaničnicima, oni ne objasne zašto - samo kažu - to je drugačije. Sve to govori da smo mi u vrtlogu u kome se ciljevi usklađuju sa vojnim potrebama, a ne civilnim.

Kakva je budućnost srpskih crkava i manastira, srpske baštine na Kosovu?
- Sada je možda i bolja nego kada su ih puštali da pale srpske crkve, a Kfor ih je pustio da to rade.

Kakve će tragove ovo što svet radi sa Kosovom ostaviti na kulturi, na istoriji, na duši, budućnosti srpskog naroda?
- Na duši naroda to će biti ogroman ožiljak koji teško može da bude zalečen. Ima nešto apstraktno što čoveka i čitav narod vodi kroz ceo život, ima nešto kolektivno nesvesno što se realizuje i što se projektuje, tako da će taj ožiljak teško da zaraste. Ovo posebno kada se zna da se jedna ogromna kulturna tradicija žrtvuje za nešto što nema svoje utemeljenje u zapadno-evropskoj hrišćanskoj kulturi.

Da li ste razmišljali o tome da će Srbija nekada, u budućnosti, možda moći da vrati Kosovo?
- Nemam predstavu o tome. Ono što znam jeste da Srbija ne sme da izgubi Kosovo iz svoje memorije. I još jedno, ako uzmete genocid koji su Turci počinili nad Jermenima, kada je pobijeno 900.000 ljudi, dobro smo mi tu prošli. To što smo mi dole ginuli, pa nas je izginulo koliko jeste, pa smo onda preživeli kako smo mogli i umeli, pa smo došli do toga da ključno mesto naše tradicije biološki izgubimo, pokazuje da se mi snalazimo u velikim akcijama i velikim zanosima, ali, kad dođe običan život, mi te bitke gubimo. Ako je Kosovo kao projekat izgubljeno, ono je izgubljeno na onome što se sada dešava i u Americi: tamo sada, statistički, živi 90 miliona hispanika i crnaca, a to znači već jedna trećina stanovništva! Mogu slobodno da kažem da će biološki taj recept da nadvlada svetom za 20-30 godina. Mi kao narod volimo uznesenja, volimo da učestvujemo u ogromnim ofanzivama, narod smo koji može da pobedi u bilo čemu, uključujući i najznačajnije kulturne pobede po svetu, ali, kad dođe do toga da se organizujemo i da živimo po socijalnim obrascima, vrlo često gubimo bitke.