U stroju se na liturgiju ne vodi, ili o poteškoćama vaspitavanja naslednika Peresveta i Osljabe

Po komandi se može ići na vojnu obuku, baviti sportom, čak i proučavati istorija. Maltene sve što hoćete možete raditi po komandi -- jedino se valjda ne možete moliti. Ali upravo to u klubu „Peresvet“ i nije potrebno. A sve ostalo ti momci rade u stroju. Nova godina u šatorima na snegu -- ko od šale. Automat da rasklope -- očas. Uzgred, i oružje da osvete u crkvi na molebnu. Glavno je da na kraju krajeva postanu pravi muškarci. Pravoslavni. Rusi. Vitezovi Otadžbine.    
     
Gostoprimstvo Kazanskog Količevskog manastira tokom novogodišnjih i božićnih praznika nisu koristili samo parohijani hrama svete mučenice Tatjane i dopisnici „Tatjaninog dana“. Prvog januara su se u manastiru pojavili neobični gosti: dvanaestorica dečaka od kojih je najmlađi imao osam, a najstariji četrnaest godina, i dvojica njihovih rukovodilaca: otac Igor Tarasov i Pavel Beljajev, nastavnik istorije. Tako smo se upoznali s vojno-rodoljubivim klubom „Peresvet“ iz Kolomne. Stigli su pešice, poput bogomoljaca pređašnjih vekova. Ipak, na prvi pogled nisu ličili na hodočasnike: maskirne uniforme, automati, a nisu ni stigli tek onako pešice, već u pravom stroju.

Momci su složili rance i kratke mornarske kaputiće prožete mirisom logorske vatre, prislonili oružje na zid. Kada je u trpezariju izneta čorba s pečurkama, kuvari su se malo snebivali: čorba je malčice zagorela i takođe je, premda i slabije od odeće momaka, mirisala na dim. Međutim, izvesnu smetenost za stolom, kako nam je kasnije pričala mati nastojateljica, izazvalo je nešto drugo: momci su držali strogi post pred Pričešće i pribojavali su se da će dobiti ribu.

Posle večere bi svako ko je s teškim tovarom prevalio sedam kilometara kroz snežnu šumu, želeo samo da legne i zaspi u toplome, pogotovo ako se ima u vidu da je odred novogodišnju noć proveo u šatorima na snegu. Ali kada su saznali da je nedaleko od manastira sveti izvor, dečaci su se munjevito obukli i postrojili u dvorištu. Nameravali su da se okupaju! Preostalo nam je jedino da im predložimo da ponesu malj da probiju led u kupalištu, a rukovodilac je momcima rekao: „Sada ćemo videti u kome je duh zaista nadvladao telo“. Kilometar i po kroz mrak pod sjajnim zvezdama, skretanje u šumarak, snop svetlosti iz lampe istrgao je iz mraka kupalište -- i momci su krenuli za ocem Igorom ka njemu. Odatle se čulo pojanje tropara Kazanskoj ikoni, potom pljusak, drugi, treći -- i nikakve vriske. A ozebli pratioci su krenuli prema manastiru, pošto su znali da deca između dva sela neće zalutati.

Uveče ispovest, ujutru liturgija, trinaestorica pričesnika -- to je za Količevo jako mnogo. „Ispovest i pričešće je, dabome, sasvim dobrovoljna stvar -- podsetio je otac Igor posle večernjeg čaja. -- Ali sve mogućnosti za to imamo: potrudili smo se putem, pomolićemo se uveče i na službi“. A posle liturgije su uzbuđeni dečaci donosili automate u crkvu da ih osvećuju. Stroj naoružanih momaka u crkvi -- to se ne vidi svakog dana.

Otkud ti momci, šta ih objedinjava, šta znače prišivci na rukavima „Pravoslavni vojno-rodoljubivi klub `Peresvet`“? Kako se desilo da dečaci u šumu ne odu s nekim drugim, već sa sveštenikom? Odlučili smo da to upitamo samog oca Igora.
     
- Oče, ispričajte o tom klubu i o momcima.

 Vojno-rodoljubivi klub je nastao iz potrebe da se u Crkvi zadrže momci koji su odrastali u nedeljnoj školi. Postojao je takav problem, on postoji u svim nedeljnim školama, kada deca do dvanaeste godine još nešto i slušaju, dolaze, mole se i pričešćuju, a posle dvanaeste počinju da se osipaju. I upravo je u tu svrhu i prihvaćen ovakav oblik koji, naravno, nismo mi izmislili. Ima klubova koji i dvanaest godina postoje -- u Trojice-Sergijevoj Lavri, u Rjazanju isto već desetak godina. Preuzeli smo njihovo iskustvo, nešto malo izmenili, nešto sami pridodali tom pojmu, i pre samo godinu dana je otvoren naš klub. To je vojno-rodoljubivi pravoslavni klub u koji smo u početku primali decu iz pravoslavnih porodica, to jest oglasi su bili okačeni samo u gradskim crkvama. U početku nikog „s ulice“ nismo primali, a sada već dolaze svi, i nikog ne teramo, premda svakog upozoravamo da je kod nas glavno Pravoslavlje. Obavezne su molitve, obavezno je učešće na bogosluženjima, obavezno mora biti izvesnog napredovanja u ocrkvljavanju – o tome odmah razgovaramo sa roditeljima, jer je ocrkvljavanje bez roditelja nemoguće. Deca se kod nas bave borbom prsa u prsa, proučavaju istoriju, ratnu veštinu, imamo školu opstanka -- alpinistička i prosto turistička obuka. Često idemo u pohode, odlazimo u šumu. Možda se po toj osobenosti razlikujemo od drugih klubova, a još je kod nas velika opterećenost: trudimo se da momke što više opteretimo, koliko god škola dozvoljava, da ne bi imali vremena za svakojake gluposti. Imamo tri treninga nedeljno i dva zbora, to jest pet dana nedeljno se okupljamo: treninzi su posle škole, a subotom posle ručka i nedeljom ujutru. Dođu na liturgiju, mole se, neko se pričešćuje, onda je trpeza i nastava negde do pet sati uveče. Ako idemo nekud ili u pohod, to je na čitav dan, pa čak i na dva dana. Često odlazimo u hodočašće i po svetim mestima, i po mestima ratničke slave: Kulikovo polje, vojni muzeji, manastiri. Nekad to i spojimo: recimo, putovali smo u Sretenski manastir, a onda u Muzej oružanih snaga. Vrlo skladno je ispalo: pomolili smo se, proveli su nas kroz manastir i dali objašnjenja, pa smo otišli u muzej.
     
Sada je u klub učlanjeno 36 momaka od osam do šesnaest godina, realno se na zborove okuplja njih 22-25, a svega njih 12 se odvažilo da krene u pohod. Ostali zasad nisu mogli da se otrgnu od kuće, od tradicionalnog dočeka Nove godine.

- Ili ih roditelji nisu pustili?

-- Ne, upravo su roditelji na sastanku koji smo održali pre pohoda (mislio sam da nam uopšte neće dozvoliti taj pohod, bilo je i oštrih mišljenja, ta to je porodični praznik) svi uglas odobrili ideju i rekli: vodite decu u šumu, dalje od svih ovih bezobrazluka i sablazni. Roditelji su dali blagoslov, ali mi ne primoravamo momke da sve rade po naredbi. Objasnili smo im sve poteškoće i samo su se dvanaestorica odvažila da krenu. Ali to nije tako malo. Mislio sam da će ih biti manje.

Pohod se prilično surovo odvijao. Išli smo pešice, a ispostavilo se da je u šumi mnogo snega. Krenuli smo bez smučki pošto vreme kod nas u Kolomni nije za smučke, i snega uopšte nema. A tu smo morali da pravimo prtinu kroz sneg, i kretanje kroz šumu je bilo prilično otežano. I pored toga što nismo mnogo prevaljivali -- svakog dana otprilike po sedam kilometara, osećalo se da ih to iscrpljuje. A i noćenje. Momci su u šatoru imali pećkicu (dok su odrasli bili u hladnom šatoru), ali je ipak bilo iskušenja: jedna smena požarnih je zaspala i pećkica se ugasila. Došao sam tamo i vidim: nešto je sumnjivo tiho. Svako spava kao top. Morala se ponovo naložiti pećkica. Prirodno je što su zaspali: teško je to. Požarstvo traje sat i po, po dvojica održavaju vatru u pećkici. Ne samo u tom pohodu, već na svim našim izletima i logorovanjima ima noćnog stražarenja. Sve u svemu, momci su se dobro pokazali: niko nije cmizdrio, cvileo. Premda je svima bilo teško, to se videlo, te smo slabe rasterećivali, pomagali im. Mi nosimo oružje, automat -- tri i po kilograma -- visi oko vrata, osim ranca. Nije to lako, ali su se momci dostojno držali.
     
- Videli smo kako momci napolju pored stroja prave sklekove -- je li to bila disciplinska kazna?

 -- To je uobičajena vojna i predvojnička stvar. Ima raznih kazni, vrlo ozbiljna je -- skidanje uniforme tokom mesec dana. Zbog toga vrlo pate i toga se boje. Zasad još nikoga nismo isključili, premda je i to moguće. Moraju se navikavati. Kod nas je probni rok dva meseca, posle toga se momku oblači uniforma. Dva meseca mi posmatramo momka, on posmatra nas. Ako se pokaže dostojnim i želi da bude sa nama -- onda već oblači uniformu i nosi je manje-više svesno i odgovorno. Mnogi su dolazili, gledali, ali im se nije sve svidelo; jedan dečkić je dva meseca dolazio, već je trebalo da obuče uniformu, ali je rekao mami: „Sve je u redu, vrlo je zanimljivo, ali ne mogu sa njima da se molim“. Čučao je u njemu đavolak, valjda, koji ga nije pustio. Ali je to bio jedini slučaj. Češće se dešava da momci osete da im to nije potrebno: teški treninzi, odlasci u šumu po svakakvom vremenu -- ne sviđa se to baš svakome. Onaj ko je navikao da bude opušten i prosto bi želeo da se pokaže u uniformi i s oružjem -- vrlo brzo otpadne. Ostaju oni od kojih zaista može nešto ispasti.

- Sinoć su se momci neustrašivo bućnuli u izvor, a sve je pod snegom…
     
- Ni sami nismo očekivali: mislili smo da ćemo se samo mi okupati, i još najstariji -- on je već iskusan kupač. A okupala su se šestorica -- dvojica čak po prvi put u životu! I ja sam se začudio. Nekako ih je pokrenula ovdašnja atmosfera.

- Šta mislite, oče, do koje granice može ići takvo „ocrkvljavanje u stroju“? Prinudne molitve i učešće u bogosluženjima mogu izazvati i odbojnost.

 -- Tema ocrkvljavanja je zbilja vrlo složena, nemoguće je bilo koga ocrkviti u stroju, to iskustvo nam je poznato iz poseta drugim klubovima. To je jednostavno pogrešno, i poznato je da je takvo iskustvo vrlo negativno. Mi „u stroju“ ne ocrkvljavamo, premda, dabome, ulažemo napore za ocrkvljavanje. U crkvu prinudno ne vodimo, poseta Liturgije je kod nas dobrovoljna, oni se tek posle službe u stroju okupljaju za trpezu. A na Liturgiju dolaze oni koji žele, i mi ne grdimo naročito one koji ne dođu na službu, već tek posle, na zbor. Ima takvih, ali su manjina.

Imamo sistem vojnih zvanja -- oni su kod nas kadeti, pa posle polažu ispite za koje je potrebno izvesno znanje i fizička priprema -- i dobijaju zvanje viteza trećeg, drugog i najzad prvog stepena. Najviše zvanje je Vitez Otadžbine. Sticanje višeg zvanja je prirodno povezano s napredovanjem u ocrkvljavanju. Dok je običnom vitezu potrebno da napamet zna samo osnovne molitve i tek pojedine stvari iz Svete Istorije, za drugu kategoriju vitezova se taj krug već proširuje. Prirodno da, ako se ne pričešćuje redovno, to jest nije ocrkvljen, momak nikad neće dostići stupanj viteza prve kategorije, ma koliko da je sportski pripremljen. Zasad imamo samo dvojicu vitezova treće kategorije, dok su svi ostali prosto kadeti, ali je klub tek počeo sa radom. Tek letos su polagali ispit, a još oko petoro njih se sprema da ga polaže u februaru. To je unutrašnji podsticaj: oni žele da napreduju, žele da dobijaju raznorazne prišivke na uniformi.

A mislim da se ocrkvljavanje još delotvornije postiže kada posećuju manastire, kada se druže sa ostalom pravoslavnom decom (imamo susrete sa drugim klubovima). Veoma su važna hodočašća: ona pružaju nestandardne i vrlo upečatljive utiske. Trudimo se da ih vodimo bez žurbe: da to ne bude eskurzija, već da obavezno prenoće u manastiru, budu na službi. Eskurzija u manastir i odraslima malo toga pruža, a deci -- praktično ništa.

Odabiremo takve oblike da bismo pokucali u njihovu dušu, da se ona odazove i dođe u crkvu -- svesno i dobrovoljno, ne prisilno već iz sopstvene pobude. Sa njima, osim običnih časova Zakona Božjeg, čitamo dobre knjige. Jedna žena najmlađima predaje zemljopis, a sa starijima se bavim ja. Čitamo poeziju, književna dela -- nedavno smo čitali Šmeljova, Ljeskova. Mnogo filmova gledamo -- sada se može dobiti blagodetna pomoć i od te uopšte smrtonosne kutije, televizije, ako se pomno odabere. Oni su prosto već navikli da pojme televizijsku sliku, ta svi to gledaju, još se nisu oslobodili toga – samo se oni najstariji i najsvesniji već odvajaju od računara i televizora. Uspeva nam da im mnogo toga pokažemo -- filmove o čudesima, o svetim mestima, dobre filmove na vojnu temu, većinom sovjetske.

Odabiremo razne oblike i još ne možemo reći da već znamo kako decu ocrkvljavati. Još traju ogled i potraga, tražimo tuđe iskustvo, na primer Novo-Aleksejevske pustinje kod Pereslavlja (tamo je sasvim autonomna zajednica od 200 ljudi, od toga 120 dece). Učestvovali smo u Velikoreckoj litiji – i to je potresno sredstvo za ocrkvljavanje -- tamo je sedam hiljada pravoslavaca na okupu, to se čak ni u crkvi ne može videti, sasvim neopisiva atmosfera. Ona trinaestorica koja su sa nama tamo bila, sada se za glavu razlikuju od ostalih po ozbiljnosti.

- Dvanaestorica dečaka koji u uniformi dolaze na liturgiju -- to je upadljiva skupina. Kako na to gleda parohija u koju odlaze?

 -- Ne, mi se molimo u sabornoj crkvi, oni skupa stoje na mestu koje im je određeno, ali se zbog njih ništa ne menja: crkva je velika, nisu naročito upadljivi u njoj. A evo šta praktikujemo na planu njihovog ocrkvljavanja: teško im je da odstoje čitavu službu, te ih mi kada praznik pada u radni dan okupljamo uveče posle škole. Oni u hram dolaze na polijelej (deo prazničnog bogosluženja koji se vrši u središtu hrama -- red.), mole se, posle pomazanja odlaze u zvonik gde se organizuje svečana trpeza. Pevamo pesme, pa i on duhovne -- oni vole da pevaju, to im se sviđa. Gledamo nešto na televiziji, pričamo o događaju ili svecu kojih se Crkva tog dana seća. Ta njima je prosto nemoguće da odstoje dva sata u crkvi, a dečja varijanta dodira s praznikom uz čitanje Jevanđelja i takav nastavak -- mislim da je to dobro pogođen način. Inače prosto nisu zapažali praznike koji padaju u radni dan, pošto su pre podne u školi. A neophodno je priključiti ih crkvenom kalendaru -- pa i čitajući žitija za trpezom.
- Ko predaje u klubu i koji se predmeti dečacima nude?

 Istorija, Zakon Božji, zemljopis, vojna i sportska obuka… Zasad imamo četiri nastavnika, još uvek tražimo, ali je to vrlo složeno: dolaze nam, pogotovo vojna lica, pa onda odu -- ispostavlja se da su „slabo pravoslavni“. Zasad se ne širimo, zato što nema ko da se bavi decom: potom će trebati da se podelimo, ta s gomilom od njih šezdeset se ne može odlaziti u pohod. Znači, potrebno je još ljudi.
     
- Klub je nastao na vašu ličnu inicijativu?

-- Samo delimično. Bio sam starešina Jovano-Bogoslovskog hrama, pa sam premešten u sabornu crkvu Kolomne. U hramu sam imao odred izviđača i sa njima sam tri godine radio. To je izviđačka organizacija „Nord-Rusa“, i mi smo bili u okviru nje. Kada sam premešten u sabornu crkvu, starešina mi je odmah predložio da osnujem takav klub. Ideja je njegova, ali je ostvarujem ja, dok nam on obezbeđuje sve, pa i sponzore pronalazi, bavi se opštim rukovođenjem. Pokret izviđača ima zabavnu obojenost, tamo nema vojnog i sportskog sastavnog dela, sve same igre, zato je to nedovoljno za vaspitavanje rodoljuba i za ocrkvljavanje. Trudimo se da u našem klubu otklonimo te nedostatke.

- Vaš klub je vojni, a opšte je poznato da se u naše vreme roditelji često -- i daj Bože da je to bezrazložno -- plaše da daju svoju decu u vojsku.

 -- Da, ima toga.

 - Neće li se momci iz „Peresveta“ bojati da idu u vojsku?

 -- Možda oni koji izbegavaju vojsku imaju neko opravdanje -- to će se oni sami pred Bogom opravdavati. Naravno da mi svoje momke pripremamo upravo za to da služe vojsku. To im je unapred rečeno: čemu uopšte vojna obuka ako potom ne služe vojsku? Svakako, mnogi dolaze s unapred uvreženim mišljenjem, ali ih mi pripremamo da je to sasvim neophodno, pošto će u suprotnom ko zna ko ići u vojsku, i ne zna se na koga će ona uperiti svoje oružje. Poteškoće koje sada u vojsci postoje sasvim su realne, mi to shvatamo, ali se nadamo da ćemo tako pripremiti momke da će uz Božju pomoć -- tu je nemoguće fizički se pripremiti -- sve izdržati. Ako budu umeli da se mole, ako se budu uzdali u Boga, smatram da se mogu slati u vojsku, i ništa loše im se neće desiti. Dostojno će proći kroz poteškoće, i Otadžbini će služiti, i postaće muškarci. Istina, roditelji često imaju drugačija merila… Mi ih zapravo spremamo za rat, za to da će možda morati da s oružjem u rukama brane Otadžbinu, i mogu ih ubiti, to je prirodno. Potrebno je da se oni ne boje smrti za Otadžbinu -- one smrti koja vodi u večni život. Na istorijskim primerima im mnogo pokazujemo i pričamo, vaspitavamo rodoljubivo osećanje. Ratnički podvizi naših predaka govore da se za Otadžbinu treba boriti do poslednjeg daha i ne žaliti što se život, čak i mlad, može prekinuti.

- Da li je rodoljubivost religiozna vrednost?

-- Rodoljubivost je bez religiozne kategorije uvek izopačena. Poznajem mnoge rodoljube koji ne veruju u Boga -- to su užasni ljudi. Užasno je takvo rodoljublje, možda je čak škodljivije od zapadnjaštva. Sve u svemu, takvi ljudi u slučaju bilo kakve pometnje mogu postati najljući neprijatelji. To su već odavno rekli velikani, i ja mogu samo ponoviti da je Rus bez Pravoslavlja -- ništarija, ma kakav da je rodoljub ili ura-patriota. Ubeđen sam da će Rusiju spasti samo Pravoslavna monarhija. Premda je sada, naravno, dolazak cara sasvim nerealan. Mi to deci ne namećemo, ali im pričamo i pokazujemo kakvo je bilo samodržavlje, kako je živeo i postradao car-mučenik.

- Vama i vašim mladim vitezovima želimo uspeha i neka vam Bog pomogne!