Anđelković: Policentrizam i Srbi: između iluzije i realnosti

KRETANJE KLATNA KA ISTOKU

Policentrizam je takav „svetski poredak“ u kome postoji nekoliko, koliko-toliko ravnopravnih, velikih sila, koje međusobno bar ograničavaju prostor za samovoljno delovanje. Svakako, on ne znači da neka sila po svojoj moći neće odskakati od ostalih, već da ona spram drugih velikih igrača nije baš supersila, te da je, u skladu sa geopolitičkom aritmetikom, moguće obuzdavanje ispoljavanja njenih apetita. Policentrizam podrazumeva dinamične odnose između više velikih igrača, sa ciljem da on bude održan pariranjem faktoru koji previše remeti ravnotežu snaga, što ipak ne treba mešati sa kapacitetom za njegovo neutralisanje.  

Već sada živimo u svetu koji se bitno razlikuje od onog pređašnjeg, iz produžene decenije sveopšte američke hegemonije, kao i onog gotovo poluvekovnog, bipolarne prirode, koji je prethodio epohi koju je obeležavala tzv. „Pax Americana“. Danas već postoji tzv. „asimetrični policentrizam“. Iako jedna kompleksna sila, odnosno evroatlantski hijerarhijski sistem država na čijem čelu su SAD, dominira većim delom planete, ipak već  postoje moćne države koje su u stanju da se tome u nekim aspektima odupru. One imaju i zone svog preovlađujućeg uticaja. Mada, i dalje je „zapadni konzorcijum“ taj koji vodi ofanzivnu politiku, utvrđuje presedane, te putem raznih „narandžastih“ i sličnih revolucija i drugih vidova upotrebe klasične i „meke moći“, nastoji da suzi dvorišta konkurentskih velikih sila, pa i da na neki način ugrozi sama njihova središta. Međutim, skoro da je već isključena mogućnost da će to uspeti i kada se radio Rusiji, a kamoli Kini.

Težište ekonomske moći umnogome se već pomerilo ka Istoku, a sa njom ide i jačanje vojno-političkih komponenti regionalnog pa i globalnog uticaja. Već sredinom ove decenije zemlje grupe BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) imaće veći Bruto domaći proizvod (BDP) izražen prema paritetu kupovne moći, od zbirnog svih članica NATO-a (što znači skoro čitave EU, SAD, Kanade). On je jedini realni osnov za poređenje nacionalnih ekonomija pošto se ukupna vrednost finalnih roba i usluga stvorenih u upoređenim državama iskazuje prema tržišnim cenama u jednoj od njih. U protivnom, ako se porede nominalni BDP-i, ispada da je američki i znatno veći od kineskog nego što on stvarno jeste (ako se posmatraju robe i usluge), jer su cene u SAD na mnogo višem nivou nego u dalekoistočnoj sili u usponu  (po kojima se računa njen nominalni BDP). No, čak i kada se sagleda nominalni BDP, do kraja naredne decenije BRIKS države će preteći NATO zemlje. Ipak, to po automatizmu nema onoliki geopolitički značaj kao što neretko mislimo.

OTREŽNJUJUĆA REALNOST

Dok je NATO vojno-politički blok, BRIKS to nije, niti će postati. Evroatlantski koncept čija vojna manifestacija je Atlantski pakt, podrazumeva hijerarhijski odnos među državama koje ga čine i koje su mu na ovaj ili onaj način podređene, te asimetričnu atrofiju suvereniteta od centra ka periferiji. Unutar „evroatlantske porodice naroda“, suštinski povezana politička, kulturna i ekonomska „elita“ dogovora se oko zajedničkih smernica, sa posebnim uticajem američkih centara moći. Naravno, kao ni u jednoj porodici, ni tu ne vlada idila i bespogovorna sloga. Ipak se obično nađu neka rešenja. Međutim, dok je prostor za samostalno delovanje EU i njenih članica sužen, SAD imaju mnogo više manevarskog prostora. Amerika je član porodice sa posebnim pravima – velikim uticajem na druge a malim uplivom ostalih u „njena posla“! Što se zavisnih država van bazičnog evroatlantskog kruga tiče, one su na razne način (klijentske elite, sredstva „meke moći“, dužničko ropstvo, dominacija stranog kapitala) spolja i iznutra kontrolisane a njihov glas se ne uzima u obzir čak ni onoliko koliko država sa dna NATO-a i EU, kao što su Bugarska ili Rumunija.

U skladu sa rečenim preraspodela ekonomske i sa njom povezane vojno-političke snage, nije do kraja validni pokazatelj novih globalnih odnosa. Sa jedne strane, bez obzira na izvesne unutrašnje turbulencije, imamo uređeni veliki savezničko-klijentski konglomerat pod vođstvom Vašingtona, a sa druge, nezavisne igrače a ne homogenu grupaciju. Doduše, neke od sila u usponu imaju svoje saveznike (kao što su članice ODKB u ruskom slučaju) ali ne i sistem podređenih država ograničenog suvereniteta sa, čak ni u tim makroregionalnim okvirima, dubinski interesno i vrednosno međusobno prožetom elitom koliko je evroatlantska (i u perifernim zemljama) koja prestavlja dodatni kohezivni faktor. Stoga, ni tu – uporedno oko sila kao što su Kina, Rusija, Brazil ili Indija – ne prepoznaje se mogućnost nastanka blokova koji bi sa raznih strana globalno marginalizovali formalni i neformalni NATO (parcijalna američka vojno-politička savezništva van Evrope i Severne Amerike, koja se nadovezuju na atlantske strukture).

Međutim, rečeno ne znači da u pojedinim regionalnim okvirima ODKB i potencijalno drugi vojno-politički savezi, ne mogu da postanu istinska protivteža evroatlantskom bloku. Tim pre što će u svetlu novih globalnih ekonomskih i političkih kretanja neminovno dolaziti do višeslojnih promena na štetu Amerike i evroatlantske „elite“ čiji je ona ključni eksponent. Rusija, Kina pa i Indija jačaće integrativne činioce u zonama svog uticaja, pa će neke od njih svoj prostor prevlasti (koji, da ne zaboravimo, neće biti homogen kao evroatlantski) i proširivati čak i van kontinenata na kojima se nalaze (primera radi to već nagoveštava dramatično povećanje prisustva Kine u Africi). S druge strane, realni su procesi sa izvesnim centrifugalnim efektom u okvirima „evroatlantskog sveta“. Primera radi, očekuje se da će u narednim godinama doći do produbljivanja odnosa između Rusije i EU, a posebno Moskve i Berlina. Iako će EU u dogledno vreme, uz izvesna odstupanja, politički pratiti SAD, ekonomski, a pogotovo energetski i drugi resursni interesi, teraće vodeće zemlje Unije da se u većoj meri približavaju Rusiji i državama u središtu čijeg povezivanja se ona nalazi.

BOLNA IMPERIJALNA LOGIKA

EU, iako preživi sadašnju krizu, do 2020-25. godine neće prevaziđi suštinske unutrašnje slabosti, odnosno neće postati sposobna da efikasno vodi zajedničku odbrambenu i spoljnu politiku, ali bez obzira na to, izvesna unutrašnja funkcionalna poboljšanja, kao i ograničenu emancipaciju u odnosu na oslabljenu Ameriku, realno je očekivati. No, i tada, kao i u slučaju prekomponovanja Unije (sužavanja ili podele na nekoliko koncentričnih krugova integracije) ili čak njenog raspuštanja, sa nešto umanjenom američkom ulogom u korist sila „Stare Evrope“, atlantski blok će nastaviti da postoji, dok nijedan drugi po opsegu i celovitosti odnosa nalik njenu, na drugoj strani neće biti stvoren. Uostalom, velike sile van evroatlantksog kruga, iako na razne načine sarađuju i teže obuzdavanju američke moći, u mnogo čemu međusobno zaziru pa ne postoji prostor za njihovo potpunije povezivanje, odnosno stvaranja sistema država oko više njih udruženih (ili bar funkcionalne mreže njihovih saveza). I te kako je bitno i to što bez obzira na taktičku saradnju među njima radi umanjivanja evratlantskih izazova, ništa dubinski njih ne povezuje („elite“ su im pre povezane sa onim evroatlantskim nego međusobno, imaju drugačije geopolitičke interese, nemaju civilizacijsko-vrednosni okvir nezavisan od „zapadnog“ koji bi ih spajao)

Druga stvar je nehegemonističko jačanje njihovih savezničkih i raznovrsnih partnerskih odnosa sa manjim državama, odnosno podsticanje procesa koji bi doveli do nastanka čak i od dela perifernih država koje su sada pod dominacijom evroatlantskih centara moći, svojevrsnih „tampon zona“ u kojima bi se izbalansirano ukrštali uticaji, npr. NATO odnosno pojedinih značajnijih država iz njegovog sastav i Rusije. Ali, da bi i tako bilo – odnosno da bi se bar asimetrično limitirao delokrug dejstva evroatlantksog vojno-političkog konglomerata ako on već u vidljivo roku ne može da bude suštinski potkopan – bez oklevanja, danas mora ozbiljno da se radi, i to kako u domenu svega onoga što spada u „meku moć“, tako i ozbiljnog ekonomskog prisustva. Energetika je – u kontekstu prostora u kome se mi nalazimo – bitan elemenat toga, ali ipak ne i dovoljan da bi kompenzovao neaktivnost na drugim poljima.

Nastanak istinskog policentrizma, sam po sebi, neće dovesti do slabljenja pritiska na periferne, zavisne države evroatlanskog bloka. Tim pre neće povećati prostor za ofanzivno delovanje sa ciljem povećanja uticaja konkurentskih velikih sila – koje za to blagovremeno (znači sada) ne stvore snažna uporišta – u pojedinim od oblasti evroatlantnske dominacije. Kako je s pravom, na osnovu sagledavanja brojnih istorijskih primera, istakao H. Minkler, autor sjajnog dela „Imperije: logika vladavine svetom od Starog Rima do Sjedinjenih Država“ – što je veća konkurencija drugih velikih sila, to je izvesnije da će svaka od njih u zoni sopstven dominacije mnogo žešće braniti svoje aspiracije, odnosno vršiti pritisak na podređene države da dosledno slede kurs koji im nameću. Tada će, u konkretnom slučaju koji imam u vidu – a to je naravno srbski – protivnicima evroatlantizma biti još teže i po individualnim posledicama skuplje (a možda čak i opasno) da se opiru Vašingtonu i Briselu, ako im do tada bedemi i kule Kremlja ne postanu mnogo „bliže“.

OD ILUZIJE DO USPEHA

Kada sve rečeno još opsežnije projektujemo na srbski slučaj, to što komparativna moć Amerike i njenih saveznika u globalnim razmerama slabi, ne znači da će naš položaj postati bolji. Nalazimo se u NATO dvorištu, a ono, ma koliko se tome nadali, teško da će u narednim decenijama nestati. Štaviše, biće podignut još veći zid koji će nas unutar njega držati. Ako se, u najskorije vreme, na naprave bar neki kanali koji će nas ozbiljno spajali sa jakim centrima moći koji su van evroatlantskog kruga – a to je u našem slučaju Moskva – za to će, verovatno, kasnije biti kasno. Karte će biti podeljene a postojeće konsolidovane pozicije braniće se još žešće nego što je sada slučaj. Opet, iako je Srbija duboko unutar evroatlantske zone prevlasti, još nije prevedena u sferu trajnog plena (konsolidovane dominacije). Ako bi se ubrzanim tempom u narednom periodu povećalo rusko medijsko, NVO, kulturno i ekonomsko prisustvo u Srbiji, ona bi, bez obzira na svoju geopolitičku lokaciju, i dosadašnji evroatlantski prodor (uključujući i stvaranje relativno brojne klijentske „elite“ i hipnotisanje „narodnih masa“), brzo dobila karakter zone preplitanja ruskih i evroatlantskih uticaja.

To bi već bilo dovoljno da ruski interesi, ne samo u Srbiji već i čitavom našem regionu, budu asimetrično mnogo bolje zaštićeni, a položaj naše države postane znatno lagodniji, sa značajnijim manevarskim prostorom za borbu za sve ono što za Srbe ima vitalni značaj. Međutim, ako ruski aktivizam izostane, verovatno će tok stvari biti takav da će Srbija, na razne načine pritisnuta, biti naterana da ide putem koji vodi ka cementiranju evroatlantskog uticaja. Prestoji nam, stvari su već u tom pogledu jasne, čitava serija evroatlantksih udara sa namerom da sofisticirana okupacija Srbije bude završena, te da dobije i neke elemente klasične (vojne) dimenzije. Razume se, govorim o sukcesivnom uvlačenju u NATO, prvo u vidu povezivanja sa vojnim strukturama EU a onda i kao punopravno članstvo u Alijansi, što će pre ili kasnije biti predstavljano kao uslov da kapije Unije budu otvorene za Srbiju. Takav razvoj događaja bi po Rusiju nosio štetu koja proizlazi iz nestanka bar srpske pukotine u atlantskoj pozadini, koja iako nema vojni značaj, nesumnjivo predstavlja senku na NATO-vskoj politici „pohoda na Istok“.

Dubinska rusofilija velikog dela srbskog naroda i žestok otpor srpske patriotske javnosti, ma koliko da koče neželjene evroatlantske integrativne procese, bez podrške iz Moskve neće biti dovoljni da oni budu sprečeni. Uostalom, sve češće ćemo čuti razne glasove koji nam poručuju: „Bolje biti za NATO stolom nego na tom stolu“. Drugim rečima, da je za Srbe isplativije da budu i među najmanje bitnim članovima „evroatlantske porodice“ nego u zoni njene potpune neokolonijalne eksploatacije. Kojim slučajem da nas skinu sa stola pre nego što pojedu i sever Kosova i još neke ugrožene naše teritorije, možda bi i bilo tako. Ali, znamo da nam NATO ništa ne nudi a svašta od nas traži. Stoga, moramo nepokolebljivo da se opiremo njegovim raznoraznim ofanzivama kojima smo izloženi. A ako bude dalekovidosti u Moskvi, u tome će nam pomoći i sve stabilnija i moćnija Rusija. I to ne prevashodno zbog tradicionalnog srbsko-ruskog prijateljstva već svojih interesa. Jer, srbska kapitulacija bi i za Rusiju bila višeslojno štetna, dok sami po sebi globalni trendovi koji vode ka policentrizmu, šta god mislile srpske patriote i ruski zvaničnii, nju neće sprečiti! Tu se nalazi samo šansa da nam bude polje, a na nama – Srbima i Rusima – ostaje da je iskoristimo!

Autor: Dragomir Anđelković