Ratno vazduhoplovstvo Rusije na Arktiku

Ratno vazduhoplovstvo Rusije izvodi velike manevre u Zapolarju na uvežbavanju saradnje raznih rodova avijacije. Manevri treba da pokažu mogućnosti korišćenja daljne avijacije u lokalnim nenuklearnim konfliktima, između ostalog u Zapolarju. Izbor Zapolarja kao poligona nije slučajan. Interesovanje za ovaj region i dalje raste, i 2012. godine velike manevre sprovode ili su već sprovele sve arktičke zemlje.

Alternative Zapolarju ruska avijacija nema baš puno. Ovaj region je osnovna školska klasa za strateške nosače raketa: veliki malo naseljeni prostori pružaju odlične mogućnosti za razmeštanje poligona. Ipak današnji manevri se razlikuju po usmerenju. Osim tradicionalnih lansiranja krstarećih raketa na veliku udaljenost, strateški bobmarderi uvežbavaju saranju sa lovačkom avijacijom – lovcima Su-27 i MiG-31 – i primenu taktičke municije. U manevrima učestvuju ne samo lovci i bombarderi: bojevi avioni dobijaju ukazivanje cilja od aviona daleke radiolokacione identifikacije A-50 i dobijaju dodatno gorivo od letećih tankera Il-78.

U Zapolarju je vrlo aktualna i druga specijalizacija ruske avijacije. To je protivbrodska priprema velikog dela posade bombardera Tu-22M uz korišćenje postojećih i perspektivnih supersoničnih protivbrodskih raketa. Tu-22M predstavlja ozbiljni adut u pomorskom ratu, posebno uzimajući u obzir njegovu plansku modernizaciju.

Zapolarje nije samo osnovni školski poligon avijacije, već i potencijalni region primene Oružanih snaga u sluačju hipotetičnih lokalnih konflikata kako za resurse Severnog Ledenog okeana ili kontrolu nad Severnim pomorskim putem, tako i u slučaju hipotetičnog nuklearnog rata. Današnja politička situacija ne pretpostavlja mogućnosti izbijanja sličnih konflikata u doglednoj budućnosti. Ipak po pitanjima vojne izgradnje ruska politika polazi od principa uračunavanja mogućnosti. Dok neke strane države ili blokovi država čuvaju i razvijaju svoje vojne mogućnosti u Zapolarju, Oružane snage RF će se pripremati za bojevu primenu u tom regionu svih postojećih sredstava.

Korišćenje strateške avijacije za rešavanje taktičkih zadataka odavno je postalo vizit-karta ratnog vazduhoplovstva SAD. Ipak u Rusiji ova praksa za sada se nije ustalila. Aktivna primena Tu-16 i Tu-22M u Avganistanu mogla je da postane prolog takve primene, ali razrade i uvođenje dirigovanih avionskih bombi i nenuklearnih raketa malog dometa za stratešku avijaciju nije izvršeno. Raspad SSSR zadugo je prikočio progres u ovoj oblasti.

Na kraju danas, ako se ne računaju nedirigovane avionske bombe raznih kalibara, ruska daljna avijacija praktično nema municiju za korišćenje u konvencionalnim konfliktima. U slučaju velikog rata osnovno naoružanje teških bombardera ostaju strateške krstareće i protivbrodske rakete sa nuklearnim bojevim glavama. Pri tome daljna avijacija koja ima preko 200 aviona Tu-22M, Tu-95M i Tu-160, čini vrlo značajan deo ukupnog potencijala ratnog vazduhoplovstva RF po broju aviona i još veći po bojevom opterećenju koje nosi. U tim slulovima neobčno je rasipno ograničavati mogućnosti primene ovakvih letelica samo na nuklearni rat.

Situaciju treba da popravi ne samo modernizacija borbenih aviona, već i razrada nove municije, u prvom redu visokoprecizne. Prva lastavica bila je krstareća raketa velikog dometa nove generacije. Ali prva je u naoružanje bila primljena upravo konvencionalna verizja rakete poznata kao H-101.

Naredna tačka je razrada dirigovanih sredtava manjeg dometa i adaptacija već postojećih visokopreciznih sredstava za njihovu primenu u avionima daljne avijacije. U perspektivi ovaj zadatak se spaja sa razradom porodice raketa za daljne bombardere nove generacije što unapred treba da se razmatra kao univerzalna borbena platforma sposobna da deluje u konfliktima razne vrste.

Ilja Kramni,