Radun: Ko pravi vladu i potraga za “trećim čovekom”

To je bilo iznenađenje za one koji ne poznaju srpsku političku scenu i DS naročito. Njima nije uopšte smetalo da čoveka koji je izgubio predsedničke izbore kandiduju za premijera, a pri tome njihova stranka nije dobila ni najviše glasova, šta više u odnosu na prethodne izbore je osvojila 600 do 700 hiljada manje glasova. Svaki političar i svaka stranka u modernom svetu u takvoj situaciji prepušta pravo prvog mandatara vlade onima koji su pobedili na predsedničkim izborima ili su dobili najviše glasova na parlamentarnim izborima. Svugde samo ne u Srbiji – jer ovde DS ne želi lako da daje vlast drugima, vlast do koje su došli raznim marifetlucima i na kojoj se održavala korupcijom i manipulacijom.

Tadić i Dačić kombinatorika

Tako se nekoliko dana posle izbora u medijima ali i u kuloarima ustalila priča kako će – gotovo je sigurno vladu formirati Tadić i Dačić sa tim da prvi bude premijer a drugi da dobije ključna a neekonomska ministarstva. Tako se već nedelju dana posle predsedničkih izbora spekulisalo ko će sve dobiti koja mnistarstva, pa se tako govorilo kako SPS dobija na dar od Tadića sve što ima sada plus gradonačelnika Beograda, ministra poljoprivrede, spoljnih poslova, energetski i insfrastrukturni sektor i još po nešto „sitnije pride“. Pored toga se govorilo se i da će socijalisti na svim nivoima participirati u vlasti zajedno sa DS-om. Dakle mnogo više no što je bilo do sada.

Naravno toj kreiranoj atmosferi „već skrojene DS SPS vlade“ su doprinosili mediji poput Blica koji se naročito istakao u prljavoj kampanji pred izbore, a za račun DS-a. Tako su neki mediji postali propagandne table stranaka, pre svega DS i izvor do sada neviđene kontaminacije medijskog prostora.

Nasuprot tome je bilo interesantno ponašanje funkcionera SNS i predsednika Nikolića koji su pozivali DS da sakupi 126 poslanika i da sa njima izađe pred predsednika i pred narod te da formiraju vladu. Tako je Nikolić bacio loptu u deo terena DS-a i čekao šta će oni uraditi sa njom. Činilo se da Nikoliću nije toliko stalo da njegova politička opcija formira vladu ili je pak znajući više nego drugi pustio DS da se kompromituje kroz neuspeh formiranja vlade. Dajući zeleno svetlo Tadiću da pokuša formiranje "svoje vlade" sebe je prestavio kao tolerantnog i nadstranački orijentisanog predsednika, kao što je to i obećao u predizbornoj kampanji. Dakle poruka je bila – „Evo ja nemam ništa protiv da DS i SPS formiraju vladu, što je suprotnost u odnosu na netolerantni stav Demokrata koji su govorili „mi nemamo alternativu“. Osim toga u skladu sa takvim opredeljenjem da ne budem stranački predsednik podneo je ostavku i na mesto predsednika SNS-a". Takvoj poziciji predsednika i SNS-a Demokrate su suprotstavile ideju da oni iako su relativni gubitnici izbora moraju po svaku cenu formirati vladu.

Ovakva pozicija jeste loša za DS – ali oni misle da ako formiraju vladu i vladaju nove četri godine ljudi će pritisnuti novim mukama i socijalnim nevoljama zaboraviti na ovakve „sitnice“. Uostalom čini se da je i do sada je bilo tako - pobednicima se mnogo šta zaboravi i oprosti. Sa druge strane ako ne formiraju vladu, imaće mnogo većih problema no što je ignorisanje izborne volje naroda. Čini se da je za mnoge stranke biti il ne biti formiranje vlade, sa parolom – „moramo na vlast, jer u protivnom ko zna šta će biti sa nama“. Stranačke strukture su ne samo željne vlasti na svim nivoima, već je i vlast imperativ politike – „sada i sve“.

Koalicija DS i SPS za koju su sdušno navijali i domaći mediji pa i EU, ima nekoliko opcija za trećeg igrača. Potraga za „trećim čovekom“ je postala ključna igra u srbskoj postizbornoj dramaturgiji. Tako su kandidati za Tadićevog i Dačićevog trećeg čoveka Dinkić i Jovanović. No tu je nastao problem – Dačić ne želi u vladi da vidi Jovanovića, a ljudi oko Tadića Dinkića kao ministra. Dačić je svoj stav opravdao time da Jovanović podržava ideje koje negiraju Republiku Srpsku, to jest da je izdajnički (doduše ne koristi se taj izraz) proglašava za genocidnu. Isto tako su poznati destruktivni stavovi Jovanovića oko secesije Kosova predstavljali problem za SPS (a moguće i nekima u DS koji ne bi da „idu tako daleko“). Tako su agresivni antisrbski stavovi podrške „pozivu na terorizam“ koji su došli iz Crne gore, blaćenje i satanizacija Republike Srpske i gotovo neprirkiveno priznanje secesije Kosova bile previše i za Dačića. No čini se da nije to samo neprihvatljivo koliko je procena da bi to SPS štetilo, koji je nekako prevazišao neformiranje patriotske koalicije 2008. godine. Nekako su birači SPS oprostili Dačiću koaliciju sa Tadićem ali ne bi mogli progutati i Čedu Jovanovića. Tako se Čedi Jovanoviću kao neka pravda može obiti o glavu šta je sve govorio o Srbima i Srbskoj i Kosovu, pa da ostane bez vlasti na svim nivoima i čak van nekih bitnih skupština poput beogradske.

No i pored svega toga rečenog što stoji, čini se da su i ovde na sceni tihi pozadinski sukobi frakcija srpske elite – etatista i modernista. Tako bi Dačić na čelu umerenih i proevropskih etatista prihvatio umerene moderniste koji barem formalno ne negiraju pozicije etatista – DS ali istovremeno ne mogu podneti agresivne i ekstremne moderniste pod stranom kontrolom – LDP. Dakle ljudi oko Dačića i strukture koje stoje iza njega su mu dale podršku da pravi kompromisnu koaliciju sa Tadićem ali im je previše Čeda Jovanović. Da bi izbegao Čedu Dačić je dao dva uslova da se Čeda izvini Dodiku i promeni destruktivne i antidržavne stavove i drugo da u vladu uđe i Dinkić. Prvo je teško prihvatljivo Čedi a drugo Tadiću.

Preletačka vlada - pandorina kutija

Već duži niz godina postoji animozitet između DS i G17 koji se presvukao u URS. Tu nije baš najjasnije koje su razmere tog "raskola" u evratlatnskom bloku. Iako smo o tome dosta pisali i govorili kao o činjenici da su godinama unazad mnogi ljudi iz vrha DS želeli da vide leđa Dinkiću. a neki čini se i da završi iza rešetaka, on je uspevao da eskivira sve udare što agresivnom veštinom političkog manevrisanja što podrškom zapadnih finansijskih centara moći. Tako se na prvi pogled čini da je Dinkić bio preskup DS. To jeste činjenica ali nije samo to u pitanju. I tu sva je prilika postoji određena dublja pozadina u frakcijskim sukobima unutar DS-a. Čini se da bi ljudi oko Tadića voleli da vide Dačića u opoziciji ali da bi recimo Đilas i neki drugi prihvatili Dinkića kao saveznika.


Kako je kombinacija Tadić Dačić došla do blokade tipa – „ja neću sa Čedom, ti nećeš sa Mlađom, šta da radimo“ pokušali su nešto treće što deluje kao nemoguća misija. To je plan da se druge stranke očerupaju – to jest da se napravi “preletačka vlada“ koju bi pored DS i SPS podržavali „spontani otpadnici iz postojećih koalicija“. Čini se da su nekoliko nedelja pripadnici vrha DS krenuli u kupovinu poslanika da bi nekako napabirčili 126 glava. No to nikako nije lako, pa sve i uz manjnce i NOPO vlahe na gomili.

Čini se da se tu zapelo i da čak da se u nekom momentu napravi „šema“ ona ne bi bila stabilna i mogla bi da se raspadne prvom prilikom. To je kombinacija koja je maligna po politički sistem jer bi se potpuno legalizovala i promovisala politička prostitucija, što bi vremenom postala „trajna tekovina demokratije“ Jer kad jednom dođete na vlast krivotvoreći izbornu volju naroda, onda možete očekivati da i neko drugi to vama isto uradi – čim sakupi dovoljno novca da „utiče“ na poslanike.

Patriotska - više nada no realna vlada

Druga koaliciona kombinacija je da se napravi patriotska (neko bi ovo stavio pod navodnike) koalicija SNS, SPS i DSS. To je vlada koju bi volela da na vlasti vidi patriotska, pravoslavna, narodna Srbija. No protiv te i takve vlade postoje jaki unutrašnji i spoljnji otpori. Ona bi po onome što dolazi iz diplomatskih kuloara - bila navodno suviše nacionalna i patriotska te se mora izbeći po svaku cenu.

Na nju su naročito alergični Amerikanci i njihovi ljudi na terenu. Setimo se samo kako su američke diplomate i devedesetih i dvehiljaditih bile agresivno protiv koalicije radikala i deesesovca kao potencijala koji bi u budućnosti jedini mogao dovesti do ugrožavanja njihove kontrole i dominacije nad Srbijom u nekim sferama. No sada su se vremena ipak promenula – Srbija je odradila gotovo sve što se od nje tražilo, a sa druge strane domaći politički akteri su postali još kooperativniji tako da nema tolike bojazni da bi SAD rizikovala svoje interese na Balkanu instalacijom ovakve vlade. No i pored toga čini se da ovakva vlada i nema veliku šansu, naročito što je jasno i da Koštunica ne pokazuje preteranu želju da uđe u vladu. Možda i nije najjasnije na koju koaliciju tipuje američka ambasadorka, ali je jasno da ovu ne želi.

Osim stranog pritiska ova vlada bi se suočila sa unutrašnjim evroatlanstkim frontom DS, G17, LDP, udruženih tajkuna i medija, nvo sektora i intelektualnih aktivista. Svi oni zajedno bi ovakvu vladu koja nema resurse, koja nema medije, koja nema vitalnost da se odupre veštoj i agresivnoj evroatlantskoj mašineriji prvo ocrnili, pa onda nahušaki nezadovoljne ljude kojih će biti još više kad se obleodani da je država pred bankrotom i na kraju počistila sa političke scene. Barem to tako izgleda nekim u patriotskom bloku pa stoga i nisu voljni da mnogo rizikuju.

Velika koalicija – veliki rizik

Osim toga često se spekuliše i sa vladom velike koalicije DS SNS. Ova kombinacija se čini kao poslednje i iznuđeno rešenje u kojoj obe strane gube, naročito SNS koji je dobio predsedničke, pa i parlamentarne izbore na talasu nezadovoljstva građana katastrofalnom politikom vlade to jest DS-a.

Drugi problem za SNS u ovoj vladi je da bi bili mlađi partneri – naime kako DS ne drži samo vlast u svojim rukama već i poslovnu zajednicu, intelektualce, medije, nvo sektor - bi SNS rizikovao izolaciju, selektivnu kritiku njihovih ministara pa čak i torpedovanje na novim izborima – posle značajnijeg gubljenja rejtinga. Iako bi formalno podelili vlast "na pola" realno gledano SNS bi imao petinu ili manje realne vlasti, moći i uticaja, a bio bi čak u očima svojih birača „gubitnika tranzicije“ najveće razočarenje.

No neki smatraju da kako diplomatski vetrovi podstiču razmišljanje o ovoj koaliciji kako bi se u narednom periodu preuzela odgovornost za teške odluke – za pad standarda, penzija, plata te za novi nivo „aktivnog tolerisanja secesije Kosova“. Dakle, velika koalicija bi se pravila ako bi se morala progutati "velika žaba" da se izrazimo rečnikom pokojnog premijera. No ipak su otpori ovoj i ovakvoj koaliciji preveliki u obe stranke da bi se lako realizovala. No ipak se ne odbacuje, već je nešto kao "poslednja šansa", ako se ne formira nikakva vlada pa javnosti bude dosta političke španske serije i na kraju usledi pritisak – „napravite bilo kakvu sa bilo kim, ali je eć jednom napravite i ne pretite novim izborima“. Doduše to bi čekanje i maltretiranje javnosti "preokretima u pregovorima" i natezanjem oko toga mogao biti i nečiji plan za što manje bolno formiranje vlade DS i SNS.

A sad nešto sasvim drugačije...

Kako se sve ove kombinacije pokazuju i kao rizične na ovaj ili onaj način za određene političke aktere (za državu je najrizičnija ona u kojoj bi sedeli i Tadić i Čeda i "ekipa") moguće je da vladu formira neka "neobična" kombinacija stranaka. Dakle koalicija o kojoj se do sada i nije pričalo. Na primer ako DS ne želi Čedu a Dačić želi da vidi u vladi Mlađu to možda ostvari i bez Borisa. To bi bila vlada SNS, SPS i G17. Prednosti ovakve vlade za SNS je što izbegava dve rizične kombinacije – sa Koštunicom da ima problem sa Zapadom i domaćim evroatlantskim frontom i druga sa Tadićem da rizikuju da budu marginalizovani u vladi i te da razočaraju dobar deo svojih birača, te na kraju i odbačeni na novim izborima. U prvoj imaju problem sa svetom u drugoj sa narodom, pa bi onda mogli probati da izbegnu obe "stene" provlačeći se između.

Dinkić jeste izuzetno nepopularan jer je kroz neoliberalni koncept reformi upropastili sprsku privredu i selo, ali je ipak oštrica nezadovoljstva usmerena pre svega na DS predvođenog Tadićem. Dakle ako im je preskupo i nezgodno da preve kombinaciju sa Koštunicom i Tadićem može im se činiti kao kompromis vlada sa Dačićem i Dinkićem. Računa se da bi Dinkić ipak bio zadovoljan sa mnogo manje no Tadić i ekipa. Tako je nešto slično uradio Vojislav Koštunica 2004. – on je izbegavao da u vladu uvede DS a zbog stranih pritisaka nije mogao u koaliciju sa Radikalima. "Ovo ne smem, a ovo ne želim i ostaje mi onda samo ovo."

Sada je u poziciji Koštunice iz 2004. Nikolić i Vučić koji bi na sličan način razmišljajući kako da izbegnu „Scile i Haribde“ mogli da dođu do te treće kombinacije i da nađu trećeg čoveka u Mlađi Dinkiću. Naravno o tome koja bi vlada bila najmanje loše rešenje za Srbiju malo ko razmišlja na političkoj sceni od igrača koji učestvuju u riziko igri pravljenja nove vlade koja treba da se suoči sa bedom praznim budžetom i secesijom Kosova.