Početna stranica > Novosti
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Anđelković: Nikolić; EU i Sever Kosova
18.06.2012. god.
KOSOVSKA RETROSPEKTIVA
Kosovo i Metohija su okupirani od strane NATO-a 1999. godine. Da bi prestalo beskrupulozno razaranje srbskih gradova i sela, i ubijanje civila od strane vazduhoplovstva SAD i sledbenika te sile, nesposobnih da poraze srpsku vojsku – Srbija je prihvatila da naša južna pokrajina, uz formalnu potvrdu teritorijalnog integriteta srpske države, dođe pod protektorat UN (Rezolucija 1244). Mandat da njega vrši, faktički je dobio Atlantski pakt. On je takav kompromis prihvatio kako bi post festum „oprao“ svoju agresiju na suverenu zemlju kakva je Srbija, motivisanu isključivo željom da iz geopolitičkih razloga osvoji deo njene teritorije.
U narednim godinama evroatlantski centri moći radili su na tome da u Beogradu dobiju režim koji bi bio spreman da asistira njihovoj politici pretvaranja teritorije Srbije pod njihovom privremenom upravom u kosovsku kvazidržavu koja bi dugotrajno bila NATO crna rupa (namenjena nekontrolisanom obavljanju raznih prljavih poslova). U početku se u tom pogledu stvari nisu potpuno razvijale kako su atlantski planeri želeli, ali su ipak srbski političari, i to svi koji su bili na vlasti posle 5. oktobra 2000. godine, kolaborirali na drugim poljima. Kupujući naklonost EU i uludo se nadajući da će izdejstvovati promenu antisrpske kosovske politike Vašingtona, razarali su srpsku vojsku, prepuštali zapadnjacima kontrolu nad strateškim ekonomskim sektorima, pravili kulturno-identitetske kompromise. Tako je Srbija dovoljno oslabljena da je evroatlantska družina mogla da započne drugu (mirnodopsku) etapu kosovske agresije i pre nego što je ustoličen režim koji bi nju aminovao.
PLANIRANA „NEZAVISNOST“
Kosovo je tako 2008. godine dobilo nalog svojih NATO protektora da proglasi „nezavisnost“, a potom je usledio kako niz njenih priznanja, tako i sinhronizovani unutrašnjopolitički marš evroatlantske „pete kolone“ u Srbiji. Medijskom torturom građana, zastrašivanjem birača i na druge nedemokratske načine, sredinom 2008. godine, na izborima je – pošto su konačno kod svih dobronamernih a elementarno patriotski nastrojenih političkih faktora nestale iluzije o Zapadu – zamenjena Vlada spremna da istinski brani KiM, onom voljnom da vodi politiku „odbrane“ Kosova po receptu Vašingtona.
Dobili smo sveobuhvatni Tadićev režim koji je od 2008. do 2012. godine sukcesivno, kako bi amortizovao srpsku javnost i pokušao da izbegne veleizdajničku presudu „suda istorije“, navodio Srbiju da diže ruke od Kosova i Metohije. I to ne samo da je „niz vodu“ puštao – što je takođe sramno – Srbe koji žive u okruženju većinskih Abranasa (južno od Ibra), već je dopustio i da lopta bude prebačena na etnički srbski sever Kosova. Od strane EU dirigovana politika „normalizacije“ odnosa sa Prištinom prihvaćena od „žutog“ Beograda, dovela je do toga da se više skoro i ne priča da je KiM u celini deo Srbije, već se bije (ili samo simulira) bitka da pod šiptarsku vlast ne padne i sever pokrajine gde Srbi čine preko 90% stanovništva.
NOVE OKUPACIONE IGRE
Veliki korak u tom smeru učinili su Priština i NATO u leto prošle godine, kada su krenuli u akciju preuzimanja administrativnih punktova na severu Kosova, te presecanja alternativnih puteva kojima je ono povezano sa centralnom Srbijom. Cilj je bio i ostao da tamošnji Srbi budu odsečeni od Srbije te tako postepeno dovedeni u neodrživ ekonomski položaj. Išlo se na to da iz egzistencijalnih pobuda prvo prihvate kosovsku carinu i tzv. pograničnu administraciju, a potom, kada jednom naprave presedan, malo po malo, pristanu i na druge institucije prištinske kvazidržave.
Oficijelni Beograd se, navodno, tome odupirao ali jasno je da je to radio samo pozerski, dok je zapravo učestvovao u realizaciji plana okupacije srpske slobodne teritorije na KiM-u. Uostalom, čak i da nije bilo tako, prepuštanjem pozicija na jugu i dopuštanjem Prištini da razmahne krila (tako što je počeo da je tretira kao središte „države“), prizvao je nevolje na sever Kosova. No, nema sumnje da su stvari gore od toga, tj. da je „žuti“ režim saučestvovao i u poslednjoj fazi dogovorene kosovske agresije koja može da dovede i do masovnog egzodusa preostalih kosovsko-metohijskih Srba. Ipak, žestok otpor našeg naroda na severu Kosova, onemogućio je da se završni čin izdaje odigra pre izbora 2012. godine, a na njima je lider DS-a doživeo debakl.
SMENA NA ČELU DRŽAVE
Srbija je dobila novog predsednika, a bez obzira na sve proevropske izjave Tomislava Nikolića, njemu Brisel i Vašington očito mnogo ne veruju. Tako je bilo i pre njegovih izjava o Srebrenici, Abhaziji, Kosovu – kojima je naglasio, ma koliko i dalje govorio o EU putu Srbije, svoju privrženost državotvornim principima – a kamoli posle njih. Zato je NATO soldateska, odmah pošto se slegla izborna prašina, intenzivirala svoje demonstriranje moći na severu Kosova, odnosno napadno pojačala nasrtaje na tamošnje srbsko stanovništvo.
To je bila bolna – ali kako ćemo videti ipak propagandna – poruka Nikoliću: „Mi od svoje kosovske politike ne odustajemo. Čak i da Srbija zbog Kosova odustane od puta u EU, mi nećemo od okupacije i poslednjeg kilometra KiM, sa ciljem zaokruživanja kosovske kvazidržave“. U takvim okolnostima novi predsednik Srbije otišao je u Brisel. Tu je – paralelno sa ukazivanjem na srbsko zvanično viđenje kosovskog problema – iskazao svoju privrženost evropskom kursu Srbije, dok je njemu rečeno da se od nas očekuje kooperativnost u vezi sa Kosovom, te ne samo prihvatanje dosadašnjih rezultata pregovora sa Prištinom već i nastavak kretanja istim putem koji nas udaljava od sopstvenog teritorijalnog integriteta. I šta sada?
NEODRŽIVI NATO TEROR
Da bi EU pokazala da se ne šali, te da je, navodno, po bilo koju cenu, spremna da po kosovskom pitanju ide do kraja, NATO je ponovo, posle kraće pauze ostavljene za razmišljanje naših političara, produžio akciju terora usmerenu protiv Srba na severu Kosova. Što se njih tiče, na racionalan način, i oni ne popuštaju, već nastavljaju da brane svoje pozicije po principu – „NATO korak napred, mi dva izokola, ali smo ponovo svoji na svome“. Ta taktika je dobra jer sprečava okupatora, koji ipak nije spreman na masovno prolivanje krvi i angažovanje velikih snaga, da ostvari svoje namere. Reljef severa naše južne pokrajine takav je da ako SAD, Nemačka i njihove savezničke države ne dovedu više vojnika i policajaca nego što tamo ima stanovnika, ne mogu da ih izoluju i pokore. A Vašington, Brisel i Berlin, imaju druge prioritete da bi trošili značajnije resurse na KiM-u.
Zato im i dalje treba asistencija Beograda. Srbi na severu Kosova, šta god neko maliciozno tvrdio, mogu da budu pokoreni samo ako Srbija aktivno bude radila u prilog toga, tako što bi sa svoje strane blokirala alternativne puteve, drastično ograničila finansiranje stanovništva i lokalne uprave na severu naše južne pokrajine i vršila druge vidove pritiska (uključujući i hapšenja narodnih prvaka, pod raznim izmišljenim razlozima, kada pređu administrativnu liniju) na lidere tamošnjih Srba. Čak i ako Tadić formira Vladu, on se neće usuditi da tako radi ako se Nikolić sa time ne složi.
PREDSEDNIK NA POTEZU
Tu leži odgovor na pitanje otkuda sada tolika agresivnost NATO-a na severu Kosova koja se odvija uporedo sa pregovaranjem sa Nikolićem. On je kratak i jasan: Pokušavaju da ga slome! Vreme je da odgovorimo i na drugo pitanje: „Šta je predsedniku Srbije sada činiti“?
Razumem njegovu potrebu da se funkcionerima Unije predstavi kao konstruktivni političar, sa kojim može da se radi, odnosno čijoj stranci (tačnije partiji koju je do izbora na mesto šefa države predvodio, a koja nosi radikalsko „breme“) ima smisla pružiti ruku ako uspe da formira Vladu (ili pomoći da je baš ona obrazuje). To je uredu, pa i za naciju je korisno, dok god se ne zaboravi šta je suština stvari, a šta sredstvo koje postoji tek radi njih. Dobro je da SNS i Nikolić nađu zajednički jezik sa Briselom ali samo ako se on koristi da Srbiji (uključujući i Srbe na KiM) bude bolje.
Srbiji treba EU, ali, ne zaboravimo – i Uniji treba Srbija. Šta god pričali u smislu da im nismo naročito važni, lažu – i te kako jesmo. Briselu ne trebaju problemi u dvorištu koje smatra svojim, a uz to, u Srbiju su članice Unije uložile suviše mnogo novca da bi to za njih bilo irelevantno čak i u vremenima koja nisu krizna. Pogotovo kada su na izrazit način baš takva. Otuda, smešna je i pomisao da bi EU zemlje dopustile da se nekim stvarnim ekonomskim pritiscima pogorša poslovni ambijent firmi koje su kupile u Srbiji ili pak onih koje su kod nas došle i razvile svoje poslovne aktivnosti.
EU RAČUNI
Kakve sve to ima veze sa Kosovom? Direktne. Ma koliko da se Nikolić eventualno postavi prema Kosovu na način koji revoltira Brisel ili da nova Vlada Srbije ne prihvati da asistira kosovskoj politici NATO-a – nećemo se naći ni pod kakvim formalnim ili neformalnim sankcijama. Štaviše, onaj pojas za spasavanje koji će EU baciti našoj privredi i ako bi bili samodestruktivni po pitanju Kosova, daće joj ga i da se po tom pitanju postavimo patriotski. Ne nameravaju Evropljani da spašavaju nas već svoje investicije, i neće nam dati ni evro više, niti manje, od minimuma potrebnog za to, šta god radili u vezi sa KiM, i ma ko vodio Srbiju. Takođe, neće ići ni na veliku eskalaciju krize na Kosovu. Sve će ostati u domenu pritisaka i pokušaja zastrašivanja Srba.
Stoga, Nikolić – koji za razliku od Tadića nije doveden na vlast već je pobedio i protivno volji medijskog, NVO i političkog evroatlantskog bloka u Srbiji – nema šta da izgubi odlučnim stavom po pitanju odbrane preostalih srbskih pozicija na Kosovu, niti da dobije kolaboriranjem sa onima koji ih napadaju. Nikoliću i u zemlji, i van nje, sledećih pet godina niko ništa ne može. A kada se radi o Vladi, ako sada SNS ne bude u njoj, biće kasnije, a i da kabinet ne čeka vađenje kestenja iz vatre (a čeka ga i pitanje je da li ima smisla trčati da se obavlja takav posao), prilika da se upravlja zemljom ne sme da se plaća interesima nacije.
NESALOMLJIVOST ODLUČNG OTPORA
Kako je ovih dana rekao jedan od lidera Srba na severu Kosova: „Jedino što nam preostaje je odlučna i mirna borba“. NATO i EU, Srbima koji tako postupaju, bilo na severu Kosova ali i u Beogradu – da to ponovim – ma koliko škripeli zubima, nagoveštavali trajno zatvaranje kapija Unije za Srbiju ili orali puteve gusenicama tenkova, evroatlantisti uistinu ništa ne mogu. A na kraju će morati nevoljno da prihvati činjenicu da Srbi sa severa Kosova ne žele integraciju u tzv. kosovsko društvo, odnosno da za razliku od svojih sunarodnika na jugu, tome mogu da se suprotstave. Razume se, tako je samo dok god Beograd stoji iza njih, ili bar ne radi protiv njih. U skladu sa tim, prvorazredni posao Nikolića je da „lebdi“ iznad Vlade (ma ko nju formirao) i doprinosi nadzoru javnosti nad onim što radi, kako ne bi sabotirala borbu za ostanak Srba na Kosovu.
Predsednik je dužan da hladnokrvno povlači državotvorne poteze i ne podleže bilo čijim pritiscima te bude garant da će Beograd omogućiti nesmetano snabdevanje i (poslovni – privatni) život Srba na severu Kosova, tako što će olakšati funkcionisanje alternativnih puteva i na drugi način doprineti nesmetanom odvijanju raznovrsnih veza između njih i ostatka Srbije. Onda će se oni sami odbraniti, a dog god Nikolić to ne aminuje, ni Vlada čiji bi premijer bio Tadić neće se usuditi da nastavi sa onim što je pred izbore radio sadašnji kabinet (po nalogu vrha DS-a). Dosta štete je već učinjeno kada se radi o tzv. jugu KiM-a i regionalnom statusu Kosova, ali bar možemo da zaustavimo kretanje prištinskog klatna ka severu.
Suočen sa čvrstim stavom Nikolića po tom pitanju, NATO će moći malo toga lošeg da učini. Tim pre to važi ako Beograd bude medijski i diplomatski snažnije reagovao na svaki nasrtaj na Srbe na KiM-u, čemu predsednik svojim autoritetom, bez obzira na ograničene ingerencije, takođe može da doprinese. Tako nećemo dobiti kosovski rat ali bar ćemo sprečiti poraz i na severu Kosova. Što se politike EU integracija tiče, kojoj je i novi predsednik Srbije iskazao privrženost, ako ona više ne bude plaćanja kosovskim žrtvama – onda ne predstavlja problem. Možemo se (ne)slagati oko puta evrointegracija ali je važno da njima ne podređujemo Srbiju ili ma koji njen deo.
DELATNI PATRIOTIZAM
Za kraj, hteo bih da podsetim sve srpske političare, da je za njih Kosovo istinsko sudilište. Tu se pišu stranice istorije, odnosno određuje kako će ih videti buduće generacije.Zemaljska moć je kratkotrajna dok je sud istorije večan. Tadić će, zbog onoga što je uradio, nesumnjivo, biti upamćen kao nevera. I tu mu neće biti od pomoći ni razni marketinški magovi. Nikolić tek počinje da stvara svoj predsednički memorijal. Ako se i dalje bude zalagao za ulazak u EU ali kao prioritet energično-promišljeno branio srpske nacionalne interese – bez obzira što će deo patriotske javnosti (možda i iracionalno) revoltirati njegova evroretorika, tzv. politička korektnost i naglašena odmerenost – biće zapamćen kao dostojni izdanak naše državotvorne Šumadije. Uostalom, bolje je govoriti nenapadno a delovati nacionalno posvećeno, nego da sve ostane na patriotskom busanju u prsa. Važna su dela a ne jake reči, a sada je najbitnije – i to je nedopustivo da izostane –sistematski, beskompromisno stati iza Srba na severu Kosova (bez obzira kakve to privremeno može da ima posledice po srbsko kretanje tzv. evropskim putem i imix predsednika na Zapadu).
Autor: Dragomir Anđelković
Izvor: Fond strateške kulture, Moskva
Kosovo i Metohija su okupirani od strane NATO-a 1999. godine. Da bi prestalo beskrupulozno razaranje srbskih gradova i sela, i ubijanje civila od strane vazduhoplovstva SAD i sledbenika te sile, nesposobnih da poraze srpsku vojsku – Srbija je prihvatila da naša južna pokrajina, uz formalnu potvrdu teritorijalnog integriteta srpske države, dođe pod protektorat UN (Rezolucija 1244). Mandat da njega vrši, faktički je dobio Atlantski pakt. On je takav kompromis prihvatio kako bi post festum „oprao“ svoju agresiju na suverenu zemlju kakva je Srbija, motivisanu isključivo željom da iz geopolitičkih razloga osvoji deo njene teritorije.
U narednim godinama evroatlantski centri moći radili su na tome da u Beogradu dobiju režim koji bi bio spreman da asistira njihovoj politici pretvaranja teritorije Srbije pod njihovom privremenom upravom u kosovsku kvazidržavu koja bi dugotrajno bila NATO crna rupa (namenjena nekontrolisanom obavljanju raznih prljavih poslova). U početku se u tom pogledu stvari nisu potpuno razvijale kako su atlantski planeri želeli, ali su ipak srbski političari, i to svi koji su bili na vlasti posle 5. oktobra 2000. godine, kolaborirali na drugim poljima. Kupujući naklonost EU i uludo se nadajući da će izdejstvovati promenu antisrpske kosovske politike Vašingtona, razarali su srpsku vojsku, prepuštali zapadnjacima kontrolu nad strateškim ekonomskim sektorima, pravili kulturno-identitetske kompromise. Tako je Srbija dovoljno oslabljena da je evroatlantska družina mogla da započne drugu (mirnodopsku) etapu kosovske agresije i pre nego što je ustoličen režim koji bi nju aminovao.
PLANIRANA „NEZAVISNOST“
Kosovo je tako 2008. godine dobilo nalog svojih NATO protektora da proglasi „nezavisnost“, a potom je usledio kako niz njenih priznanja, tako i sinhronizovani unutrašnjopolitički marš evroatlantske „pete kolone“ u Srbiji. Medijskom torturom građana, zastrašivanjem birača i na druge nedemokratske načine, sredinom 2008. godine, na izborima je – pošto su konačno kod svih dobronamernih a elementarno patriotski nastrojenih političkih faktora nestale iluzije o Zapadu – zamenjena Vlada spremna da istinski brani KiM, onom voljnom da vodi politiku „odbrane“ Kosova po receptu Vašingtona.
Dobili smo sveobuhvatni Tadićev režim koji je od 2008. do 2012. godine sukcesivno, kako bi amortizovao srpsku javnost i pokušao da izbegne veleizdajničku presudu „suda istorije“, navodio Srbiju da diže ruke od Kosova i Metohije. I to ne samo da je „niz vodu“ puštao – što je takođe sramno – Srbe koji žive u okruženju većinskih Abranasa (južno od Ibra), već je dopustio i da lopta bude prebačena na etnički srbski sever Kosova. Od strane EU dirigovana politika „normalizacije“ odnosa sa Prištinom prihvaćena od „žutog“ Beograda, dovela je do toga da se više skoro i ne priča da je KiM u celini deo Srbije, već se bije (ili samo simulira) bitka da pod šiptarsku vlast ne padne i sever pokrajine gde Srbi čine preko 90% stanovništva.
NOVE OKUPACIONE IGRE
Veliki korak u tom smeru učinili su Priština i NATO u leto prošle godine, kada su krenuli u akciju preuzimanja administrativnih punktova na severu Kosova, te presecanja alternativnih puteva kojima je ono povezano sa centralnom Srbijom. Cilj je bio i ostao da tamošnji Srbi budu odsečeni od Srbije te tako postepeno dovedeni u neodrživ ekonomski položaj. Išlo se na to da iz egzistencijalnih pobuda prvo prihvate kosovsku carinu i tzv. pograničnu administraciju, a potom, kada jednom naprave presedan, malo po malo, pristanu i na druge institucije prištinske kvazidržave.
Oficijelni Beograd se, navodno, tome odupirao ali jasno je da je to radio samo pozerski, dok je zapravo učestvovao u realizaciji plana okupacije srpske slobodne teritorije na KiM-u. Uostalom, čak i da nije bilo tako, prepuštanjem pozicija na jugu i dopuštanjem Prištini da razmahne krila (tako što je počeo da je tretira kao središte „države“), prizvao je nevolje na sever Kosova. No, nema sumnje da su stvari gore od toga, tj. da je „žuti“ režim saučestvovao i u poslednjoj fazi dogovorene kosovske agresije koja može da dovede i do masovnog egzodusa preostalih kosovsko-metohijskih Srba. Ipak, žestok otpor našeg naroda na severu Kosova, onemogućio je da se završni čin izdaje odigra pre izbora 2012. godine, a na njima je lider DS-a doživeo debakl.
SMENA NA ČELU DRŽAVE
Srbija je dobila novog predsednika, a bez obzira na sve proevropske izjave Tomislava Nikolića, njemu Brisel i Vašington očito mnogo ne veruju. Tako je bilo i pre njegovih izjava o Srebrenici, Abhaziji, Kosovu – kojima je naglasio, ma koliko i dalje govorio o EU putu Srbije, svoju privrženost državotvornim principima – a kamoli posle njih. Zato je NATO soldateska, odmah pošto se slegla izborna prašina, intenzivirala svoje demonstriranje moći na severu Kosova, odnosno napadno pojačala nasrtaje na tamošnje srbsko stanovništvo.
To je bila bolna – ali kako ćemo videti ipak propagandna – poruka Nikoliću: „Mi od svoje kosovske politike ne odustajemo. Čak i da Srbija zbog Kosova odustane od puta u EU, mi nećemo od okupacije i poslednjeg kilometra KiM, sa ciljem zaokruživanja kosovske kvazidržave“. U takvim okolnostima novi predsednik Srbije otišao je u Brisel. Tu je – paralelno sa ukazivanjem na srbsko zvanično viđenje kosovskog problema – iskazao svoju privrženost evropskom kursu Srbije, dok je njemu rečeno da se od nas očekuje kooperativnost u vezi sa Kosovom, te ne samo prihvatanje dosadašnjih rezultata pregovora sa Prištinom već i nastavak kretanja istim putem koji nas udaljava od sopstvenog teritorijalnog integriteta. I šta sada?
NEODRŽIVI NATO TEROR
Da bi EU pokazala da se ne šali, te da je, navodno, po bilo koju cenu, spremna da po kosovskom pitanju ide do kraja, NATO je ponovo, posle kraće pauze ostavljene za razmišljanje naših političara, produžio akciju terora usmerenu protiv Srba na severu Kosova. Što se njih tiče, na racionalan način, i oni ne popuštaju, već nastavljaju da brane svoje pozicije po principu – „NATO korak napred, mi dva izokola, ali smo ponovo svoji na svome“. Ta taktika je dobra jer sprečava okupatora, koji ipak nije spreman na masovno prolivanje krvi i angažovanje velikih snaga, da ostvari svoje namere. Reljef severa naše južne pokrajine takav je da ako SAD, Nemačka i njihove savezničke države ne dovedu više vojnika i policajaca nego što tamo ima stanovnika, ne mogu da ih izoluju i pokore. A Vašington, Brisel i Berlin, imaju druge prioritete da bi trošili značajnije resurse na KiM-u.
Zato im i dalje treba asistencija Beograda. Srbi na severu Kosova, šta god neko maliciozno tvrdio, mogu da budu pokoreni samo ako Srbija aktivno bude radila u prilog toga, tako što bi sa svoje strane blokirala alternativne puteve, drastično ograničila finansiranje stanovništva i lokalne uprave na severu naše južne pokrajine i vršila druge vidove pritiska (uključujući i hapšenja narodnih prvaka, pod raznim izmišljenim razlozima, kada pređu administrativnu liniju) na lidere tamošnjih Srba. Čak i ako Tadić formira Vladu, on se neće usuditi da tako radi ako se Nikolić sa time ne složi.
PREDSEDNIK NA POTEZU
Tu leži odgovor na pitanje otkuda sada tolika agresivnost NATO-a na severu Kosova koja se odvija uporedo sa pregovaranjem sa Nikolićem. On je kratak i jasan: Pokušavaju da ga slome! Vreme je da odgovorimo i na drugo pitanje: „Šta je predsedniku Srbije sada činiti“?
Razumem njegovu potrebu da se funkcionerima Unije predstavi kao konstruktivni političar, sa kojim može da se radi, odnosno čijoj stranci (tačnije partiji koju je do izbora na mesto šefa države predvodio, a koja nosi radikalsko „breme“) ima smisla pružiti ruku ako uspe da formira Vladu (ili pomoći da je baš ona obrazuje). To je uredu, pa i za naciju je korisno, dok god se ne zaboravi šta je suština stvari, a šta sredstvo koje postoji tek radi njih. Dobro je da SNS i Nikolić nađu zajednički jezik sa Briselom ali samo ako se on koristi da Srbiji (uključujući i Srbe na KiM) bude bolje.
Srbiji treba EU, ali, ne zaboravimo – i Uniji treba Srbija. Šta god pričali u smislu da im nismo naročito važni, lažu – i te kako jesmo. Briselu ne trebaju problemi u dvorištu koje smatra svojim, a uz to, u Srbiju su članice Unije uložile suviše mnogo novca da bi to za njih bilo irelevantno čak i u vremenima koja nisu krizna. Pogotovo kada su na izrazit način baš takva. Otuda, smešna je i pomisao da bi EU zemlje dopustile da se nekim stvarnim ekonomskim pritiscima pogorša poslovni ambijent firmi koje su kupile u Srbiji ili pak onih koje su kod nas došle i razvile svoje poslovne aktivnosti.
EU RAČUNI
Kakve sve to ima veze sa Kosovom? Direktne. Ma koliko da se Nikolić eventualno postavi prema Kosovu na način koji revoltira Brisel ili da nova Vlada Srbije ne prihvati da asistira kosovskoj politici NATO-a – nećemo se naći ni pod kakvim formalnim ili neformalnim sankcijama. Štaviše, onaj pojas za spasavanje koji će EU baciti našoj privredi i ako bi bili samodestruktivni po pitanju Kosova, daće joj ga i da se po tom pitanju postavimo patriotski. Ne nameravaju Evropljani da spašavaju nas već svoje investicije, i neće nam dati ni evro više, niti manje, od minimuma potrebnog za to, šta god radili u vezi sa KiM, i ma ko vodio Srbiju. Takođe, neće ići ni na veliku eskalaciju krize na Kosovu. Sve će ostati u domenu pritisaka i pokušaja zastrašivanja Srba.
Stoga, Nikolić – koji za razliku od Tadića nije doveden na vlast već je pobedio i protivno volji medijskog, NVO i političkog evroatlantskog bloka u Srbiji – nema šta da izgubi odlučnim stavom po pitanju odbrane preostalih srbskih pozicija na Kosovu, niti da dobije kolaboriranjem sa onima koji ih napadaju. Nikoliću i u zemlji, i van nje, sledećih pet godina niko ništa ne može. A kada se radi o Vladi, ako sada SNS ne bude u njoj, biće kasnije, a i da kabinet ne čeka vađenje kestenja iz vatre (a čeka ga i pitanje je da li ima smisla trčati da se obavlja takav posao), prilika da se upravlja zemljom ne sme da se plaća interesima nacije.
NESALOMLJIVOST ODLUČNG OTPORA
Kako je ovih dana rekao jedan od lidera Srba na severu Kosova: „Jedino što nam preostaje je odlučna i mirna borba“. NATO i EU, Srbima koji tako postupaju, bilo na severu Kosova ali i u Beogradu – da to ponovim – ma koliko škripeli zubima, nagoveštavali trajno zatvaranje kapija Unije za Srbiju ili orali puteve gusenicama tenkova, evroatlantisti uistinu ništa ne mogu. A na kraju će morati nevoljno da prihvati činjenicu da Srbi sa severa Kosova ne žele integraciju u tzv. kosovsko društvo, odnosno da za razliku od svojih sunarodnika na jugu, tome mogu da se suprotstave. Razume se, tako je samo dok god Beograd stoji iza njih, ili bar ne radi protiv njih. U skladu sa tim, prvorazredni posao Nikolića je da „lebdi“ iznad Vlade (ma ko nju formirao) i doprinosi nadzoru javnosti nad onim što radi, kako ne bi sabotirala borbu za ostanak Srba na Kosovu.
Predsednik je dužan da hladnokrvno povlači državotvorne poteze i ne podleže bilo čijim pritiscima te bude garant da će Beograd omogućiti nesmetano snabdevanje i (poslovni – privatni) život Srba na severu Kosova, tako što će olakšati funkcionisanje alternativnih puteva i na drugi način doprineti nesmetanom odvijanju raznovrsnih veza između njih i ostatka Srbije. Onda će se oni sami odbraniti, a dog god Nikolić to ne aminuje, ni Vlada čiji bi premijer bio Tadić neće se usuditi da nastavi sa onim što je pred izbore radio sadašnji kabinet (po nalogu vrha DS-a). Dosta štete je već učinjeno kada se radi o tzv. jugu KiM-a i regionalnom statusu Kosova, ali bar možemo da zaustavimo kretanje prištinskog klatna ka severu.
Suočen sa čvrstim stavom Nikolića po tom pitanju, NATO će moći malo toga lošeg da učini. Tim pre to važi ako Beograd bude medijski i diplomatski snažnije reagovao na svaki nasrtaj na Srbe na KiM-u, čemu predsednik svojim autoritetom, bez obzira na ograničene ingerencije, takođe može da doprinese. Tako nećemo dobiti kosovski rat ali bar ćemo sprečiti poraz i na severu Kosova. Što se politike EU integracija tiče, kojoj je i novi predsednik Srbije iskazao privrženost, ako ona više ne bude plaćanja kosovskim žrtvama – onda ne predstavlja problem. Možemo se (ne)slagati oko puta evrointegracija ali je važno da njima ne podređujemo Srbiju ili ma koji njen deo.
DELATNI PATRIOTIZAM
Za kraj, hteo bih da podsetim sve srpske političare, da je za njih Kosovo istinsko sudilište. Tu se pišu stranice istorije, odnosno određuje kako će ih videti buduće generacije.Zemaljska moć je kratkotrajna dok je sud istorije večan. Tadić će, zbog onoga što je uradio, nesumnjivo, biti upamćen kao nevera. I tu mu neće biti od pomoći ni razni marketinški magovi. Nikolić tek počinje da stvara svoj predsednički memorijal. Ako se i dalje bude zalagao za ulazak u EU ali kao prioritet energično-promišljeno branio srpske nacionalne interese – bez obzira što će deo patriotske javnosti (možda i iracionalno) revoltirati njegova evroretorika, tzv. politička korektnost i naglašena odmerenost – biće zapamćen kao dostojni izdanak naše državotvorne Šumadije. Uostalom, bolje je govoriti nenapadno a delovati nacionalno posvećeno, nego da sve ostane na patriotskom busanju u prsa. Važna su dela a ne jake reči, a sada je najbitnije – i to je nedopustivo da izostane –sistematski, beskompromisno stati iza Srba na severu Kosova (bez obzira kakve to privremeno može da ima posledice po srbsko kretanje tzv. evropskim putem i imix predsednika na Zapadu).
Autor: Dragomir Anđelković
Izvor: Fond strateške kulture, Moskva
- Izvor
- Vidovdan
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.