Beseda sa igrankom

„Srpsko-crkvena pevačka zadruga u Zemunu priređuje na dan srpskog prosvetitelja i školskog pokrovitelja Sv. Save u dvorani ’Grand hotela’ besedu sa igrankom pri kojoj će sudelovati ista zadruga i učenici ovdašnje pevačke škole, odnosno učenici srpskih osnovnih škola. Početak tačno u sedam sati u veče. Čist prihod namenjen je ’fondu siromašnih učenika srpskih osnovnih škola’, i s toga se svaki pristojno umoljava da dobrovoljne poklone u stvarima za izigravanje i priloge u novcu uruči blagajniku pevačke zadruge.”

Ovako je glasila pozivnica za događaj koji je daleke 1895. godine upriličen u Zemunu povodom Savindana. Ulaznice su mogle da se kupe u određenoj trgovini i na blagajni zadruge. Karta za odrasle ukoliko žele mesto u prva tri reda stajala je 80 novčića, za druga tri reda – 70, dok je za mesto u ostalim redovima težila 60 novčića. Karta za srednjoškolce koštala je 30 novčića, dok je za osnovce u pratnji roditelja ulaz bio besplatan. Program je počeo pesmom Svetom Savi. Zatim je učenica trećeg razreda srpske osnovne škole deklamovala pesmu „Tri svetinje”, pa je potom učitelj sviranja sa učenicima na violini izveo delo J. Štrausa... Posle ovog kulturno-umetničkog programa bila je igranka. Igralo se kolo, polka, kadril, mazurka, valjka... Organizovana je i lutrija.

Tako su pre 112 godina Srbi proslavili Svetog Savu u Zemunu. Ali to nije bila i prva proslava ovog srpskog prosvetitelja. U katalozima Pedagoškog muzeja u Beogradu („Đakovanje – drugovanje” i „Sveti Sava u srpskim školama”) navodi se da je prvo svetosavsko praznovanje upriličeno još 1735. godine.

– Dan prvog srpskog svetitelja i prosvetitelja praznovali su te godine đaci Srpsko-latinske škole u Sremskim Karlovcima. Sačuvana beleška jednog od učitelja govori o tome da je učenicima savetovano da ovaj dan treba da provedu moleći se Svetom Savi. U Karlovačkoj mitropoliji bio je razvijen kult Svetog Save – objašnjava mr Ljiljana Stankov, viši kustos u Pedagoškom muzeju.

Godine 1754, učenici Latinske škole pisali su radove posvećene Svetom Savi, a godinu dana kasnije „retori su držali govore” o ovom prosvetitelju. Srbi u Pešti su 1826. godine osnovali Maticu srpsku, a decembra 1842. Svetog Savu su proglasili za svog patrona i otad su Savindan obeležavali u svom društvu.

Za patrona srpskih škola Sveti Sava je proglašen u Zemunu 1812. Tada su Srbi obavestili školskog inspektora da im je potreban još jedan učitelj kojeg bi plaćao magistrat. Odgovoreno im je da magistrat za to nema para. Savetovano im je takođe da se ugledaju na grčku opštinu i osnuju školski fond. Tako su zemunski Srbi ustanovili 1812. Crkveno-školski fond i usvojili pravila u kojima se pod tačkom osam kaže da će „prosvetitelj srpski Sava biti patron škola naših” i da će se na Savindan organizovati školske svečanosti i javno iskazivati zahvalnost darodavcima.

Tako je zapravo Sveti Sava postao školska slava koja počinje da se slavi i u drugim mestima na teritoriji Karlovačke mitropolije: u Sremskoj Mitrovici, Šibeniku, u Kotoru, Sentandreji, Korenici, Vukovaru... „Uskliknimo s ljubavlju” prvi put se čulo na proslavi u Segedinu 1839, kada su tu pesmu pevali članovi crkvenog hora u litiji koja se kretala iz crkve prema školi. Ovaj običaj proslave Svetog Save potom se prenosi i u krajeve sa „one strane” Save i Dunava. Tako je, zahvaljujući rektoru Liceja u Kragujevcu, Sveti Sava proglašen za školsku slavu i na taj način je 1840. godine prvi put proslavljen i na ovim prostorima. U Kragujevcu je još tada svetosavsko slavlje preraslo u narodnu svetkovinu, uz prisustvo velikog broja meštana.

Savindan je tako vremenom postao dan kada su se u Srbiji radovali svi, i stari i mladi, i dobri i loši đaci. I u proslavi školske slave učestvovalo je celo mesto. Posle crkvenog obreda držana je svetosavska beseda, pevala se Himna Svetom Savi, deklamovale se pesme, delile nagrade za svetosavske temate, skupljali prilozi za siromašne učenike. Po srpskom običaju, domaćin slave je pripremao slavski kolač, koljivo i posluženje za goste.

Prva (Kneževa) Svetosavska novčana nagrada dodeljena je 1873. godine. Knez Milan Obrenović je 1872. godine obećao novčanu nagradu za najbolje radove koja bi se dodeljivala na proslavi Svetog Save.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, pa potom u Kraljevini Jugoslaviji, Sveti Sava se praznovao u onim školama i u onim mestima u kojima se slavio i pre ujedinjenja. U oslobođenom Beogradu, 27. januara 1945, u dvorani Narodne skupštine Srbije, priređena je svetosavska proslava, koja je „imala karakter bratskog učešća svih jugoslovenskih zemalja na odavanju pošte onome nacionalnom velikanu koji je postavio osnove srpskoj narodnoj kulturi”. Tri godine posle toga Savindan je prestao da se obeležava u školama. Narednih gotovo pet decenija Sveti Sava slavljen je samo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.