Medicina u ćeliji

Zakon „O prometu biomedicinskih ćelijskih proizvoda“ treba da predstavlja prioritet, uverena je ministar zdravlja Veronika Skvorcova. S ovom oblašću biomedicine su povezane velike nade. Odgovarajući rad s ćelijskim proizvodima bi mogao da pomogne milionima pacijenata. A i medicina bi napredovala ogromnim koracima.

Zasad u Rusiji nema zakona o ćelijskim proizvodima, „vlada haos u korišćenju različitih preparata, koji se nazivaju ćelijskim“, izjavila je Veronika Skvorcova u intervjuu za novine „Izvestija“. Po njenim rečima, u 80% slučajeva takva sredstva su falsifikat. A u preostalih 20% su često opasni preparati koji mogu sadržati kancerogene ćelije. „Mogu biti zaraženi, slabo očišćeni, neprovereni na viruse,“ – objasnila je ministarka.

Ovakav „prljav“ rad s biomaterijalom u suštini diskredituje svu regenerativnu medicinu. Ali, ne stigavši još ni da uđu u široku praksu, ćelijske tehnologije su već postale poznate po skandalima. Bilo je slučajeva ilegalne primene abortivnog materijala ili neregistrovanih tehnologija. Na primer, ovaj greh preuzimaju na sebe nepošteni kozmetolozi. Preparati s navodno izvornim ćelijama često služe kao mamac na koji se hvataju ljudi koji žude za podmlađivanjem. Pritom ova oblast ima ogromne mogućnosti.

U takvoj situaciji ima malo onih koji sumnjaju u to da je vreme da se zakonom dovedu u red ćelijske tehnologije. Stručnjak za bioinženjering Irina Jermakova se zalaže za strogu kontrolu prometa ćelijskih proizvoda:

– Ćelijske tehnologije treba da služe čovečanstvu, ali se mogu koristiti i na njegovu štetu. Same izvorne ćelije su rezerve ćelija u organizmu. Mogu se lečiti različite bolesti usađivanjem izvornih ćelija u oštećeni organ. Izvorna ćelija je nediferencirana, ona se kasnije razvija u specifične ćelije. Zato treba koristiti izvorne ćelije. Ali to treba činiti pod strogom kontrolom i u klinici.

Na ovaj ili onaj način, korist od pravilnog korišćenja ćelijskih tehnologija je vrlo velika. U suštini, regenerativna medicina predstavlja alternativu transplantacije, potencijalno je jeftinija i pristupačnija stanovništvu. Jer organi davalaca uvek nedostaju. U principu, krug ljudi koji se mogu lečiti uz pomoć ćelijskih tehnologija je vrlo širok. To su i srčani bolesnici, i dijabetičari, neurološki i onkološki bolesnici, ljudi s bolestima koštanog sistema.

„Rutinska operacija u svetu postaje transplantacija ćelija za stvaranje krvi izdvojenih iz periferne krvi i krvi iz pupčane vrpce,“ – kaže generalni direktor Instituta za izvorne ćelije čoveka Artur Isajev. Sve češće se s različitim ciljevima koriste i ćelije spojnog tkiva – fibroblasti. Na primer, uz pomoć njih se stvara tkivo kože prilikom lečenja opekotina. Uz pomoć izvornih ćelija mogu se lečiti i teške bolesti očiju – na primer, japanski naučnici su od njih napravili rožnjaču.

„Principijelno nova reč u nauci su radovi s indukovanim pluripotentnim izvornim ćelijama (iPSC), kad uzimamo odraslu ćeliju i reprogramiramo je u embrionalnu,“ – ističe zamenik direktora Instituta za molekularnu genetiku Vjačeslav Tarantul. Po mišljenju naučnika, ovim ćelijama pripada budućnost. Uzgred rečeno, njihova primena može ukinuti niz etičkih pitanja. Jedno od njih je korišćenje ljudskih embriona. Protiv biomedicinskih manipulacija s njima oštro se zalaže deo društva i Crkva, s čije tačke gledišta je embrion već čovek. Moratorijum na njihovo korišćenje treba sprovesti u zakon, smatra se u RPC.

Danas ima jako mnogo mogućnosti za primenu ćelijskih tehnologija tako da se one teško mogu dovesti u red samo zakonom, smatra generalni direktor Instituta za izvorne ćelije čoveka Artur Isajev:

- Nije ispravno usvojiti postojeći nacrt zakona. On obuhvata samo uske sfere, koje su vezane za ćelijske tehnologije. Takođe, danas ne postoje zahtevi koje treba da ispune laboratorije, proizvodi i donatori. Prvo ih treba napisati.

Prilikom izrade zakona o ćelijskim proizvodima trebalo bi uzeti u obzir inostrane obrasce. Ali, ni oni nisu savršeni. Tako u SAD dobijanje samo jedne dozvole za istraživanje ponekad traje po tri godine. Ako bi se radilo o biomedicinskoj ekspertizi ili kliničkim ispitivanjima ovi rokovi bi se mogli objasniti. Ali, čitava stvar je u birokratskom odugovlačenju. I u tome što „u mnogim zemljama izvorne ćelije još uvek predstavljaju kamen spoticanja“, kaže Artur Isajev. Po njegovom mišljenju, kao primer razumne politike prema ćelijskim tehnologijama može da posluži Velika Britanija, u kojoj stručnjaci društvu strpljivo objašnjavaju smisao njihove primene.

Na ovaj ili onaj način, po rečima Veronike Skvorcove, nacrt zakona o prometu ćelijskih proizvoda je „praktično spreman za usvajanje“. Sudeći po svemu Ministarstvo zdravlja namerava da već u najskorije vreme stvori normativnu bazu za biomedicinu u celini. Previše nada se polaže u ovu oblast da se ne bi pokušalo s ubrzavanjem njenog razvoja.