Harkovski Pikaso u Moskvi

Tako je ispalo da je većina radova lidera ukrajinske avangarde Vasilija Jermilova došla do nas samo u vidu fotografija. Njegove malobrojne sačuvane slike, sklupture i objekti nalaze se u muzejima i privatnim kolekcijama po čitavom svetu. Zato organizatori izložbe otvorene u moskovskom Multimedija Art muzeju suočili su se sa teškoćama. Prilikom formiranja izložbe eksponati su sakupljani tokom nekoliko godina po privatnim kolekcijama Kijeva, Harkova, Moskve, pa čak i Londona.

Jedni nazivaju Vasilija Jermilova ukrajinskim Maljevičem, drugi su skloni da ga porede sa Pikasom. Njegovi učitelji bili su Iljja Maškov i Petar Končalovski, prijatelji iz mladosti Vladimir Majakovski i David Burljuk. On je bio umetnik br. 1 u Harkovu posle revolucije: slikao je dekorativna i agitaciona platna, izdavao časopis i pravio interijere, bio jedan od osnivača Umetničko-industrijskog instituta... Krajem 20-ih godina rukovodio je časopisima Nova umetnost i Avangarda.

Talenat Jermilova priznavali su ne samo u domovini: 1922. godine on je dobio Zlatnu medalju na izložbi u Lajpcigu, a njegovi radovi, napravljeni u koautorstvu sa Elj Lisickim 1928. godine na Međunarodnoj izložbi štampe Presa u Kelnu naišli su na vrlo topao prijem.

Ali posle trijumfa 20-ih godina usledilo je dugo zatišje. 23. aprila 1932. godine izašla je odluka CK VKP(b) O borbi protiv formalizma u umetnosti, koja je proglasila socrealizam jedinim pravilnim umetničkim pravcem.

Jedini veliki rad Jermilova iz tog doba, predstavljen sada na izložbi u Moskvi su interijeri Harkovskog Doma pionira. Umetnik nije uspeo da pronađe sebe u zvaničnoj sovjetskoj umetnosti, optužili su ga za formalizam i kosmpolitizam, a 40-ih godina isključili su ga iz Saveza umetnika. Jermilov je bio primoran da zarađuje za život uređenjem klubova i kabineta partijskog rukovodstva, nastavničkom delatnošću. Tek 1962. su ga rehabilitovali, i čak su mu dozvolili da održi ličnu izložbu. Ne čudi što se nije sačuvalo tako mnogo dela Vasilija Jermilova.

Sudeći po onom uspehu koji su radovi Jermilova dvadesetih godina postizali u Evropi, sudbina umetnika mogla je da bude sasvim drugačija. Da je na vreme napustio SSSR, kao što je to uradio njegov istomišljenik David Burljuk, njegovo ime moglo bi da bude na čelu spiskova najpriznatijih umetnika avanagarde.

Pri tome ne može se reći da je čitavo rano stvaralaštvo Jermilova bilo novatorsko. Između ostalog na izložbi Multimedija Art muzeja može se videti slika Dama sa lepezom (1919) iz zbirke Konstantina Grigorišina, koja neobično podseća na rad Pabla Pikasa Devojka sa mandolinom (Fani Teljje) (1910). Stilistika i tehnika slike, karakteristične osobine u predstavljanju detalja portreta — sve to govori o očiglednom kontinuitetu. Samo što je Pikasno naslikao svoju Devojku devet godina pre Jermilova — 1910. godine, kada je budući majstor konstruktivizma još učio u harkovskoj gradskoj likovnoj školi. U poznim godinama Jermilov je pisao o tome da se u svom stvaralaštvu trudio da iskoristi ”veliko nasleđe prošle umetnosti svih vremena i naroda”. Očigledno da je Dama sa lepezom primer takvog korišćenja.

Danas se stvaralačko nasleđe Jermilova postepeno vraća publici. Izdat je katalog u kojem su objavljena sva njegova poznata dela. U Harkovu su rešili da ovekoveče sećanje na umetnika tako što su njegovo ime dali centru savremene umetnosti, a u Moskvi je otvorena izložba na kojoj mogu da se vide njegovi radovi.