Teorija zablude. Krah ruske imperije

Tema našeg programa je Zalazak Ruske carevine. To je kraj 1916, početak 1917. godine. Naš gost je doktor filozofoje, rukovodilac Centra za istoriju umetnosti Instituta za opštu istoriju RAN Semjon Ekštut.

U vreme Sovjetskog Saveza postojalo je određenje da je to buržoaska revolucija sa svim posledicama koje otuda prozilaze. Raspad Sovjetskog Saveza doneo je izvestan pluralizam istorijskog mišljenja i kod nas su počeli aktivno da izdaju, čitaju i citiraju čitav niz emigrantskih autora.

Pre nego što počnemo da govorimo o zalasku imperije, hteo bih da postavim možda jednostavno, a možda i retoričko pitanje. Šta je to bilo? Kasastrofa i bezumlje, kako su govorili u emigraicji, ili zakonomerni rezultat haosa?

Sklon sam da smatram da je to bio zakonomerni rezultat haosa. Pri tome ovaj zakonomerni rezultat predviđali su najpametniji i dalekovidi ljudi ubrzo posle ubistva Aleksandra Drugog. Takvih dalekovidih ljudi je bilo malo, ali oni su postojali. Šta više, ako ćemo sasvim tačno, zalazak Ruske imperije je postao očigledan negde 1876. godine, kada je Rusija čvrsto rešila da ratuje sa Turskom i objavila mobilizaciju.

Kada je objavljena ova mobilizacija, postalo je jasno da će Rusija ratovati. Armija je pod oružjem stajala otprilike pola godine, ne ratujući. To je koštalo mnogo. U celini, to je bio onaj novac koji je mogao da ode na reforme, na završetak velikih reformi, na modnerizacijau, kako bismo mi rekli, a bio je potrošen na rat.

Pri tome svi su shvatali: shvatao je car Aleksandar Drugi da Rusija ne treba da ratuje, shvatao je ministar vojni Miljutin da rat nije potreban. Ministar finansija Rejtern, kao Kasandra, govorio je da će to odbaciti Rusiju 20-30 godina unazad. Niko ga nije slušao. Da Rusija nije tada stupila u rat, razvoj bi bio principijalno drugačiji.

A prve revolucionarne partije, narodovljci, da li su uticali nekako na taj nadolazeći haos?

Da, u izvesnoj meri, zato što su oni pokazali nemoć vlasti da se brzo obračuna sa njima. Na kraju sa njima su se obračunali, ali ne brzo. I ma koliko to zvučalo čudno, simpatije društva su bile na strani tih terorista, bombaša.

Tako kako se mi danas odnosimo prema teroristima prema njima se nisu odnoslili čak ni pre 20 godina. Jer još pre nekoliko decenija izlazila je blistava serija Plameni revolucionari. Željabov, Perovska bili su percipirani kao heroji. Mnogi savremenici su ih primali kao heroje, u svakom slučaju unutrašnje su se sa njima saosećali. Dozvoliću sebi da citiram poznati dijalog Suvorina sa Dostojevskim, često ga citiraju.

Verovatno Suvorina starijeg.

Da, naravno. Kada mu je Dostojevski rekao: Zamislite da vi i ja stojimo ipsred litografije... (pored luka Gleneralštaba, tamo je sada po meni antikvarnica). Mi čujemo razgovor da sam „ja tempirao mašinu u Zimskom dvorcu, za nekoliko minuta će odjeknuti eksplozija. Da li ćete otići da ocinkarite?“. On kaže: Ne, neću otići. U tome je sav užas. Ima ljudi koji čak kada bi znali da se priprema zločin, moralno ne bi bili spremni da stanu na stranu vlasti.

Ali to i pored toga što je Dostojevski u svojim Zlim dusima sve jednoznačno prikazao.

Da, o tome se i radi. Tačnije saosećanje obrazovanog društva nije bilo na strani vlasti. Između obrazovane Rusije i vlasti bila je već provalija, i to vrlo velika.

Zahvaljujući režiseru Govoruhinu koji je svojevremeno snimio film Rusija koju smo izgubili, kod nas se formirao mit da je to bila sasvim idealna zemlja koja se razvijala koracima od 7 milja. Nije bilo nikakvih problema. One malobrojne kritike u tom trenutku bili su zli jezici koji postoje u svakom društvu.

Armen Gasparjan,