Turajlić: Srbski patrioti na stranputici

Pre svega treba istaći da je objašnjenje izbora Jeremića za predsedavajućeg GS njegovim i zaslugama jugoslavenske diplomatije, te lobingom BRIKS država, pokušaj spinovanja patriotske javnosti i dokazivanja kako NSPM dvojac bez kompasa bio u pravu sa svojom obranom mlađanog ministra, povodom promene predloga rezolucije pred GS UN, a i u drugim situacijama.
Stotinjak glasova koje je Jeremić dobio je potvrda činjenice da postoji čvrsto jezgro država koje odbijaju, usprkos imperijalnom „zavrtanju ruku“, priznati nezavisnost Kosova ili drugim rečima radi se isključivo o opstrukciji imperijalne geopolitike i ništa manje ili više. Da je kandidat Srbije bio „konj Zelenko“, isti bi prošao jednako pri glasanju, a sve zasluge i lobinzi su potpuno irelevantni.
Inače pridavanje nekakvog značaja funkciji predsedavajućeg GS je u najmanju ruku smešno, jer ovaj samo godinu dana predsedava GS UN, organom koji nema bilo kakve pravomoći. Vukadinović u kolumni gotovo apologira Jeremića, a ovo pre ukazuje njegovom kritikom sa mnogih strana, što je i nesporno ali i podrškom Rusije i Kine iz sveta i samorazumljivom podrškom (jedinom) NSPM dvojca kod „kuće“ 
Izvesno je da Imperija nije bila zadovoljna propatriotskim Jeremićevim istupanjem na srbskoj i međunarodnoj sceni, jer ova očekuje uvek apsolutnu servilnost bez ikakvih verbalnih eskapada (koje su u konkretnom slučaju bile namenjene srbskim Vlasima). Međutim nesporna je i činjenica da je ovaj uvek izvršavao (uz kobajagi nećkanje) sve ono što se od njega i Tadića tražilo. Sama rezolucija pred GS (nad kojim autor lamentira) je bila bagatela u odnosu na instalaciju EULEX-a ili suglasnost sa Borkovim dogovorima iz tehničkih pregovora.
Imperijalni rezon je najbolje objasnio Butros Gali kojemu nije produžen mandat Generalnog sekretara UN, jer je rekao Olbrajtovoj da ipak treba ponekada kobajagi kritikovati i Imperiju. Kritike u vlastitoj stranci su posledica dokazivanja stranačkih kolega pravovernosti Imperiji. Samorazumljivo da su drugosrbijanci bili veći „katolici i od samog pape“ i žestoko kritikovali Jeremića i Tadića, srbskog vrhovnog „komadanta“ na diplomatskom bojištu.
Srbski patrioti (izuzev NSPM dvojca bez kompasa) su osnovano iskazivali nepoverenje Jeremiću, usprkos njegovom udaranju u patriotske grudi i prolevanju suza, jer njegova dela su bila u potpunoj koliziji sa rečima. Kada bi Jeremić bio čovek od digniteta i integriteta ne bi si dozvolio plaženje pred Imperijom, po cenu vlastite ostavke. Figurativno rečeno Jeremić je bio Tadićev verni pas, koji je na njegovu komandu zalajao, sedao ili zalegao (potrbuške), a sve razumljivo i bez same primisli da bi ugrizao njihove imperijalne gospodare.
Jeremićevo izvršavanje Tadićevih spoljnopolitičkih odluka predstavlja čin klasičnog krivičnog dela veleizdaje (istina ukinutog za premijerovanja superpatriote Koštunice). Njihovo opravdavanje pred „sobom i narodom“ ovog nepočina, postupanjem u krajnjoj nuždi, ne menja ništa na stvari. Naime krajnja nužda postoji kada se ugrozi dobro manjeg značaja radi otklanjanja pogibije od dobra većeg značaja, što u njihovim radnjama nije slučaj, pogotovo što isti samo odgađaju ekonomski krah Srbije, koja je u katastrofalnu ekonomsku situaciju dovedena zaslugom postpetooktobarskih vlasti (uključujući ovu dvojicu). Da li oni pritom liju patriotske ili krokodilske suze je nebitno, obzirom na sve učinjeno i posledice koje će uslediti.
Obrana lika i dela Jeremića Vuka od strane NSPM dvojca bez kompasa nema stoga bilo kakvog realnog uporišta u činjenicama i logičnom zaključivanju, već je čisto spinovanje (švindlanje) iz njima znanih razloga.
U prošlosti sam sa zadovoljstvom čitao njihove analitičke tekstove, koji su sada uglavnom postali neargumentovana obrana neobranjivih činova i uz uvredljivi vokabular kojim nastoje diskvalifikovati svoje oponente. Posebnu pažnju zaslužuje autorova kategorizacija (klasifikacija) Jeremićevih kritičara iz patriotskog spektra na glupake, navijače i trgovce, koja istina nije bez uporišta u istupanju ovih na medijalnoj sceni, što predstavlja evoluciju u odnosu na njegovu raniju „dijagnozu“ ovih kao psihijatrijskih slučajeva.
Činjenica je da se grupacija patriota izvan NSPM kruga ne odlikuje prevelikom sposobnošću logičkog proosuđivanja stvarnosti. Nihovo oplakivanje i sahranjivanje živog Putina i kletve Medvedeva, zorna je ukažka njihovih intelektualnih kapaciteta. Medutim u Jeremićevom slučaju su pogodili u „sridu“, izuzetno pokazujući lucidnost.
Mora se priznati da su patrioti navukli stranačke dresove, pogotovo pred poslednjim izborima i da su gromoglasno bodrili opoziciju, a sve u nadi da će videti dosmanlijama leđa i promenu njihove politike. Prvo se delomično i ostvarilo, a drugo teško, jer evropski Ivo opet igra svoju igru (da se Vlasi ne dosete), a neverni Tomo talasa (strašeći srpske euroatlanske prijatelje). Verujem da će se konačno ostvariti vekovna težnja Srbalja za slogom u skladu (doslovno) sa izrekom  „ne daj Bože d se Srbi slože“, a u vidu proevropske velike koalicije (SNS, DS i SPS).
Ne može se osporiti ni postojanje kategorije tržišno orijentisanih patriota, koji se drže pesme da za ideale ginu budale, a o kojima se predizbornom trgu pevala rugalica „Ko se boji patriota još, tri za groš, tri za groš“.
Moram priznati da nisam imao nikakve probleme sa svojim svrstavanjem u autorovu kategorizaciju. Svi čitaoci će se verovatno složiti da sam se toliko šegačio se sa svim što postoji na srbskoj političkoj sceni, da me se ne može po bilo kojoj teoriji zavere svrstati u navijača neke stranke.  Obzirom na gore navedeno teško je da bi me promoteri slobode i demokratije angažovali kao plaćenu krticu u patriotskim redovima, pogotovo što isti čak i svoje najvernije suradnike ostavljaju na cedilu. Nesretni Čedo, pored svoje neimaštine, mora izigravati majku samarićanku (Dereta i sl.).  
Dakle preostalo mi je mesto samo u kategoriji glupaka, a što sam i ranije anticipirao u mojem tekstu „Ima li razlike između korisnih, nekorisnih i ostalih „idiota“ (objavljenom na sajtu Vidovdan), istina u opštem kontekstu i prema komunističkoj klasifikaciji (samoinicijativni glupak), dakle ne iz autorovih razloga, koji su uvreda zdravog razuma (logike).
Moram priznati da sam konačno (dugo mi je to potrajalo) shvatio da je moje istupanje na srbskoj internet sceni najveća moguća glupost (čisti idiotluk) iz razloga što svojim pisanijama produbljujem beznađe istomišljenika, na jednoj strani i nepotrebno provociram oponente (uglavnom frustrirane poštene osobe), na drugoj strani.
Postavlja se pitanje moje moralne odgovornosti za aktivnost iz koje je nastala samo šteta, jer je očito da moja provokativna pisanija sa motivacijom provokacije patriota da se trgnu iz letargije nije polučila bilo kakve pozitivne efekte.
Tekst zaključujem konstatacijom da je autorova katagorizacija plitka, ali da je nažalost tvrdnja  iz naslova o stranputici patriota tačna, istina iz sasvim drugih razloga od njegovih. Svi se srbski patrioti mogu, zbog njihove neaktivnosti i svađa, svrstati pod Lenjinov pojam korisnih idiota, gledano iz aspekta ostvarenja ciljeva srbskih neprijatelja, a nekorisnim idiotima u odnosu na zaštitu srbskih interesa, koji su, po prirodi same stvari, u opisu njihovog posla.
Autor: Nikola Turajlić