Balaban: Narodna vlada poslednja nada?

No, svakako je najjači razlog za sve veću zapetljanost, dosadašnjih „bogova“ sa srbskog Olimpa, pobeda Nikolića na predsedničkim izborima. Ona im je oduzela ono što je najbitnije, a to je sigurnost i vera u sopstvenu snagu, ubedljivost u mogućnost daljeg vladanja nad ovim narodom oprobanim mehanizmima zastrašivanja, manipulacije i simuliranja, kako sposobnosti da se nose sa ekonomskom krizom tako i želje da odbrane vitalne nacionalne interese.
 
Nova politika ili kapitulacija
 
Sa pobedom Nikolića, kako su neki rekli, zaista se desio zemljotres, no sada su se sve strukture (i u inostranstvu i u zemlji) udružile da saniraju njegove posledice, te da situaciju u Srbiji povrate u pređašnje stanje. Ono stanje „stabilnosti“ u kojem ona permanentno i neumitno propada držeći se „humanih“ i globalnih principa koji su joj propisani i po kojima mora da uništava sebe da bi ostala na bezalternativnoj pruzi koja vodi u EU, koje možda već koliko sutra neće biti. Upravo zato je udar na Nikolića u startu njegovog predsednikovanja tako oštar, beskompromisan i nervozan. Spolja se pokušava raznim pritiscima (EU, SAD, region) izvući od njega ono što nije traženo ni od Tadića (izjava da se u Srebrenici desio genocid, konkretniji potezi u napuštanju odbrane severa Kosova), dok ga iznutra pokušavaju sastavljanjem skupštinske većine oko DS-a potpuno razvlastiti. Za sve to vreme razni prozapadni i prožuti analitičari pokušavaju ga omalovažiti, dok razne prozapadne NVO vrše pritisak na njega te hoće da ga nateraju na izjašnjavanje po raznim pitanjima čime bi obeležo i ogradio pravac svoje politike.
Po jutru se dan poznaje, ukoliko Nikolić poklekne odmah pred Briselom, ili ode u drugu krajnost te „odbrusi“ drsko zapadu (time i njegovim ispostavama u zemlji), u mnogome će u startu odrediti koordinate u kojima će se moći kretati tokom čitavog mandata. Ono što je najbitnije za njegov trenutni položaj je da bi u slučaju većeg popuštanja Briselu izgubio uporište u narodu, a to je jedina tačka oslonca novoizabranog srbskog predsednika. Takvim gafom bi u mnogome i smanjio šanse da svojom pobedom istinski neke stvari promeni i okrene Srbiju pravcem koji bi davao bar malo nade narodu da se neke stvari mogu promeniti na bolje.
No, ono što je najvažnije, ukoliko bude dugo sam neće moći da se održi na kursu koji bi u ovim teškim okolnostima davao nadu da se mogu izvući bar minimalne koristi po državu. Da se ne lažemo, ukoliko ostane usamljen i prinuđen na kohabitaciju sa Tadićevom klijentelističkom vladom, ili će pokleknuti, i to uskoro, ili će biti onemogućen za bilo kakav korak koji bi artikulisao srbski državni brod u koliko toliko povoljnom smeru. U tom slučaju takvo, za zapad povoljno a za srbski narod i državu najnepovoljnije, stanje bi održavala prozapadna peta kolona, koja bi kroz sve strukture, naročito medije, bila spremna da stupi u akciju te da ga vrati u „mišiju rupu“ kada god pokuša da proviri iz iste.
Upravo zbog toga, da bi njegova pobeda imala realnog efekta, i da bi zaista mogla da pokrene mnoge stvari sa mrtve tačke artikulišući istinske narodne i državne interese, potrebna mu je podrška. Ne treba mnogo naglašavati da za ključne nacionalne, a i mnoge ekonomske, projekte iz Brisela je neće i ne može dobiti. Od prekookenskog velikog brata još manje, a od onih u zemlji, kojima su termin evropljanin i antisrbin sinonimi, još manje (čitava prozapadna peta kolona sastavljena od stranaka, NVO, analitičara itd, potpomognuta dobrim delom DS-a).
Dakle Nikolić ima jedino podršku naroda koji je za njega glasao. Ali ta podrška je nedovoljna i ostaće jalova ukoliko ne bude institucionalizovana i materijalizovana kroz parlament. To može da se desi jedino ukoliko bi se stvorila skupštinska većina, koja bi se pretočila u vladu koja bi verno odražavala volju naroda. Znači Srbiji je preko potrebna vlada koja bi imala legitimitet i koliko toliko jasan nacionalni kurs, umesto dosadašnje koja je bila na bezalternativnom i samoubilačkom briselskom koloseku. Iza takve vlade, ukoliko bi se ponašala odgovorno, ubeđen sam stao bi i većinski deo naroda.
 
Za novu politiku nije dovoljan predsednik                         

 
Da bi ta vlada bila nosilac istinskih promena, samim tim i nade, i da bi bila legitimna, stožer skupštinske većine, koja bi delovala u koordinaciji sa predsednikom, trebalo bi da bude SNS, kao najjača stranka u državi. Sa razlogom kolebljivi, kada su u pitanju trenutni pregovori sa DS-om, SPS bi iz više razloga trebao da se priključi tako sastavljenoj većini, naravno ako veze Dačićeve sa žutima nisu toliko čvrste kako se u nekim trenucima čini. Naravno treći partner bi trebao biti DSS, uprkos tome što je to usled zapadnog faktora riskantno. Situacija u državi je alarmantna tako da ko god želi da istu povede putem oporavka mora reskirati. Reskiranjem bi tako sastavljena vlada dobila dodatni legitimitet i uporište u narodu što bi joj dalo šansu da povlači i nepopularne poteze, koji su neophodni ukoliko želimo na dugoročne staze kakav takav oporavak
Druge kombinacije, ona o velikoj koaliciji, ili sastavljanje vlade koje se pokušava ostvariti u režiji starih koalicionih partnera oko DS-a, sem što bi se odrazilo katastrofalno po državu, bilo bi i izuzetno loše za sve stranke koje pretenduju na zadržavanje političkog uticaja u zemlji. DS bi idući u susret problemima koji čekaju novu vladu, koje je dobrim delom sam stvorio, se najverovatnije potpuno urušio sa malim izgledima na, ne brz, nego bilo kakav oporavak. SPS bi, za razliku od situacije od pre četiri godine, kada je ušavši u vladu ojačao uticaj, sada u koaliciji sa DS-om tvorio vladu koja nema ni kapacitete ni želju da se suoči sa velikim lomovima koji očekuju državu u skorijoj budućnosti. Neuspehom u takvoj vladi, koji je neminovan, socijalisti bi dodatno iziritirali svoje biračko telo, koje evidentno u velikom broju nije glasalo za Tadića, kako im je preporučio Dačić, već za Nikolića, time pokazujući želju za promenama, ali i kursom kojim bi trebao da ide Dačić, ukoliko ne želi da dođe do potpunog osipanja članova i simpatizera stranke.
DSS bi konačnim povratkom u vlast pokazao preko potrebnu fleksibilnost i želju da deluje u realnim okvirima što bi dugoročno otvorilo stranku za nove kadrove i smanjilo mogućnost novim nacionalnim pokretima i strankama da im u budućnosti, koliko već na sledeći izborima, zauzmu mesto u parlamentu. I na kraju SNS bi preuzimanjem odgovornosti, i reskira, formiranjem vlade pokazao da je investicija u koju je isplativo ulagati, čime bi izbegao dvodecenijsku radikalsku sudbinu večitih opozicionara, što dugoročno stranku čini neprivlačnom za potencijalne članove i glasače.
 
Potrebna je zaista nova vlada
 
Samo formiranjem takve vlade, koja bi odražvala narodnu volju izraženu na poslednjim izborima, novoizabrani predsednik bi dobio preko potrebnog saveznika i samim tim šansu da postepeno pokuša na raznim frontovima sa preokretanjem situacije u srpsku korist. Sigurno je da će to biti teško, da je potrebna strpljivost, da će se koraci koji se budu preduzimali činiti beznačajni, ali oni radikalniji potezi, koji preferiraju bezmalo Dušanovo carstvo, nemogući su.
Ne treba naročito napominjati koliko bi snažan pritisak imala takva vlada iz inostranstva i od gotovo svih struktura koje drži prozapadna kvazielita u zemlji. No, to je upravo šansa da takva vlada potpuno, kao što je to učinio i predsednik davanjem ostavke na mesto šefa stranke, promeni model razmišljanja kojim su se rukovodili pretendenti na srbski presto. Neka ta vlada, pritisnuta neprijateljima i u inostranstvu i u zemlji, istinski zasuče rukave i uhvati se u koštac sa problemima koji nas čekaju u najskorijoj budućnosti. Neka zaista istakne kao pravilo stručnost i želju da se pomogne narodu i državi a istisne praksu po kojoj je najbitnije ko je koje ministarstvo dobio. Neka ne dozvoli feudalizovanje unutar nje same, već poradi na jačanju tima koji samo homogen može odgovoriti nadolazećim, i ekonomskim i nacionalnim, izazovima. Neka bude iskrena i kaže realnu situaciju bez obzira koliko je teška.
Ako bi to sve uradila i narod, kojem je dosta laži i evroatlanskih bajki, bi je istinski podržao. I to i onda kada bi činila i nepopularne poteze. Štaviše narod bi nepopularne poteze prihvatio, čak i razumeo i sledio, samo od vlade koja bi funkcionisala na potpuno novim, gore navedenim, principima. U tom slučaju bi stao uz nju i kada bi bila izložena pritiscima iz inostranstva i samim tim joj davao snagu da odoli raznim ucenama kojima bi bila izložena.
Ako neko pomisli da je ovakva vlada ne bi bila dovoljno patriotska taj ne razmišlja u realnim okvirima, a politiku ne razume kao veštinu mogućeg. Sa druge strane onaj ko pomisli da je formiranje ovakve vlade nemoguće usled stega zapadne okupacije kojima smo obmotani, takav, iako ima argumentovanog osnova za ovakvo razmišljanje, ne shvata koliko je razvaljena država i narod. I ne shvata da ukoliko sada ne budemo reskirali sve moguće pritiske sledeće generacije to sigurno neće morati, jer neće imati ništa što bi podsećalo na državu, dok srbski narod neće postojati ni u čitankama i udžbenicima, a kamoli u realnosti kao istorijski narod i kao značajan subjekt na ovim, vekovima turbulentnim balkanskim prostorima.
Autor: Milovan Balaban