Gajić: Igra prestola – „Realizam“ epske fantastike

Kanon epske (ili „visoke“) fantastike smešta svoju fikciju u alternativni, izmišljeni svet. On se u mnogome razlikuje od našeg „primarnog“ sveta, od njegovih dometa „niske“, u našoj „realnosti“ zamislive fantastike. U „visokom“ fantastičnom izdanju krajnji cilj je nešto drugačiji nego u „niskoj“, tipičnoj naučnoj fantastici: u pitanju je zadovoljenje, kroz poništavanje kritičke distance i nedostatak autorefleksije, konzumentove potrebe za avanturom, eskapizmom i „drugošću“ u odnosu na postojeći, stvarni svet. Sve to omogućava psihološke kompenzacije kroz uživljavanje u svet ideala, prepun herojske romantike i vrline. Fantastični svet je, pri tome, često zasnovan na istorijskom i kulturnom nasleđu, ili pak simbolički predstavlja - uz sve prisutne razlike - postojeći, stvarni svet. Detaljne geografske mape, izmaštane istorije, jezici, narodi i bića (uključujući ona mitska – vilenjake, patuljke, čarobnjake, zmajeve, orke, demone i slično) samo su nužna scenografija u kojoj se odigrava ono što je sve teže naći u „stvarnom“ ili bar stvarno zamislivom svetu, a za čime se očajnički žudi: za moralnom jasnoćom, za nesumnjivim razdvajanjem dobra i zla između koga se vodi direktna, otvorena borba, gde ono jasno naznačeno za dobro i vrlinsko – na kraju trijumfuje nad zlim. Upravo u monolitnoj, crno-beloj dvojnosti dobra i zla koji se bore, te pružanju moralnih uzora (ne samo kao ispravnih, već i nadmoćnih u ovom nadmetanju), leži dominantna snaga epske, bajkolike „visoke“ fantastike. Opisana iz perspektive glavnog protagoniste kao heroja sa kojim se čitalac/gledalac identifikuje, avanturistička priča (sa mnoštvom elemenata misteriozne prirode) reciklira arhetipske momente preuzete iz predmodernih mitova: njen glavni protagonista je mladić ili dete (neretko i siroče) sa neobičnim, natprirodnim pozvanjem i talentima. Njemu preti mračne sile, pa junak, uzdrman vrtlogom dešavanja, otkriva svoj poziv i/ili poreklo, stiče (često uz pomoć starijih i veštijih mentora i saboraca) neophodno znanje i iskustvo pravilnog razvijanja i upotrebljavanja sopstvenih vanrednih sposobnosti. Uz njihovu pomoć heroj prolazi kroz avanturu, presudno utičući na njen ishod – na pobedu dobra nad zlom[2].

Tolkinov „Hobit“ i „Gospodar prstenova“ predstavljaju dela-rodonačelnike i, do sada, kvalitativno najviši domet epsko-fantastičnog pravca. U njima su dati svi nezaobilazni žanrovski elementi. Praktično cela „pravoverna“ produkcija epske fantastike, sa svojim kreativnim varijacijama, teži da oponaša Tolkina. Razlika je što to neki čine uspešno, dajući i izvesan kvalitativni pripovedački doprinos (npr. Luisove „Hronike Narnije“, ciklus Ursula Le Gvin o „Zemljomorju“ itd ), a neki ne. No, dinamika žanrovske produkcije ipak se ne završava sa bajkolikim moralizmom što reciklira Tolkinov pristup. Hronološki novija dela ovu primarnu borbu dobra i zla sve češće predstavljaju u svetlu prikazivanja „borbe za moć“. Tu se ukazivanje na suprotstavljenost interesa ne svodi na puko relativizovanje moralnih pouka, već i na ukazivanje iznijansiranosti - čitave lepeze između dobrog i lošeg - ali i na mogućnost interesnog sukobljavanja i unutar tabora „dobra“ kao i unutar tabora „zla“. Počevši od „Točka vremena“ Roberta Džordana (pravo ime mu je Džejms Oliver Rigni Džunior), udaljavanje od „monolitnog“ moralnog dualizma u pravcu „polja političkog“ i surove „borbe za moć“ dosada je najizraženije u opusu najpopularnijeg pisca savremene „visoke“ fantastike, Džordža R.R. Martina.

„Niski“ dinastički rat u „visokoj“ fantastici

Kultni serijal epske fantastike „Pesma leda i vatre“ nekadašnjeg holivudskog scenariste i pisca Džordža Martina danas je pre svega poznat po televizijskoj ekranizaciji u produkciji HBO-a pod imenom njegove prve knjige - „Igra prestola“. U vreme njegovog nastanka, početkom devedesetih godina prošlog veka, Martinov ep je stekao prestižan žanrovski status ponajpre zbog “pripovedačkih inovativnosti“, odnosno zbog namernog, grubog napuštanja ili, bolje rečeno, kršenja konvencija žanra u korist tkz. „realizma“. U njegovim pričama su mitska bića i magijska dejstva, do tada „neophodni“ milje bajkolike priče, zamenjeni političkim intrigama i surovim prikazivanjem rata. Moralna „bipolarnost“ priče i njenih crno-belih karaktera pretvorena je u psihologizovano relativizovanje morala začinjeno „odraslim“ momentima do tada neprimerenim epskoj fantastici – surovom nasilju i izraženoj seksualnosti. Martinov serijal, takođe, nema jednog ili tek nekolicinu glavnih protagonista koji se nalaze na strani „dobra“: svako poglavlje njegovih knjiga pripoveda u trećem licu iz ugla jedne od 31 nosećeg karaktera priče, od onih pretežno čestitih i moralnih do onih poprilično nemoralnih. Stilski jezgrovit, ogoljen gotovo do minimalizma koji, upravo takav kakav je (skoro nalik filmskom scenariju) odgovara „surovosti“ radnje kojom se bavi, Martin je uvek pre okrenut pripovedanju događaja, razigravanju dijaloga ili misli nosećih ličnosti nego prikazivanju njihovog izgleda, opisu predela, stanovništva te njihovih predistorija, jezika, običaja i sličnog (čime obiluje žanr „visoke“ fantastike), osim koliko je to neophodno. Upravo ta škrta „funkcionalnost“ daje izvestan literarni kvalitet epu „Pesmi leda i vatre“ jer ostavlja puno prostora onome u čemu je Martin najveštiji – da kroz mnoštvo razvijanja paralelnih radnji, sve uz ubacivanje naizgled sporednih detalja a u stvari nagoveštaja činjenica bitnih za dalji tok priče, budi znatiželju te uzbuđenje čitalaca i, kroz vešte obrte, stalno ih održava na visokom nivou. U televizijskoj ekranizaciji, koja nužno iziskuje pojednostavljenje priče i selektivno izbacivanje izvesnih delova radnje knjige, ništa od ključnih momenata Martinovog dela ne gube na snazi. Oni se, samo naizgled paradoksalno, dodatno pojačavaju, i postaju još vidljiviju usled vizuelno raskošne visoke tv-produkcije: preinačenje epske fantastike kao „dečije zabave“ u „dramu za odrasle“ usled psihologizovanja karaktera, ekspicitnog nasilja, opisa staleških sukoba, golotinje i likova koji vode „šekspirovske“ dijaloge o prirodi političke moći i njenom uticaju na ljudske odnose i ljudske emocije, daju ovom novom izdanku fantastike tri važna sastojka „stvarnosti“ koji su raniji bajkoviti pristupi u ovom žanru, ponajviše svesno i namerno, zaobilazili: polne odnose, društvene odnose i odnose vezane za vlast (moć) i, sledstveno tome, sve sukobe vezane za njih. Teorijsko bavljenje ovom „trijadom“ je u modernoj epohi proslavilo Frojda, Marksa i Makijavelija. U žanru epske fantastike isto je učinilo poznatim romane Džordža Martina, a u televizijskoj produkciji njegovu ekranizaciju - „Igru prestola“. Ekspresivnost u prikazivanju seksa i nasilja u društvenim sukobima i intrigama u borbi za moć, odnosno beskrupoloznost u njihovom preplitanju na prostoru između ličnog i porodičnog sa javnim i političkim, nesumljivo je doprinela da „Igra prestola“ poslovično opisuje kao „Sopranosi u epskom srednjovekovlju“.

Centralnu tema ciklusa „Pesme leda i vatre“ prestavlja krvava i ogorčena dinastička borba između sedam velikaških familija imaginarnog kraljevstva Vesteros za vladavinu Gvozdenim prestolom. I uređenje feudalnog kraljevstva i priroda dinastičkog rata imaju jasne uzore u stvarnoj istoriji: ostrvsko kraljevstvo Vesteros, sa (doduše znatno višim, ledenim) zidom koji ga odvaja od divljih plemena i smrzutnih predela na njegovom severu neodoljivo podsećaju na feudalnu Britaniju i rimski „Hadrijanov zid“ što stoji kao brana severnjačkim škotskim klanovima. Sam rat, po svom karakteru, liči na srednjovekovni „Rat ruža“ u kome je dugi niz godina krvarila engleska monarhija. Kontinent Esos, koji se proteže sa one strane „uskog mora“ sa priobalnim „slobodnim gradovima-kraljevstvima“, trgovačkim centrima te nepregledim predelima u dubini kopna kojima lutaju nomadske družine, jasna su reminescencija na Evroaziju sa svojim hanzeatskim i mediteranskim primorjima, odnosno stepskim zaleđima. Ceo imaginarni Martinov univerzum je, i kulturno i privredno, nalik srednjevekovnom, sa par predimenzioniranih umetaka koji daju priči oreol fantastičnosti. To su: klimatske razlike, odnosno dužina trajanja leta i zime koje traju decenijama (zbog čega dolazak svake zime znači i suočavanje sa dramatičnom krizom i borbom za opstanak postojećih društava), i, kao drugo, za epsku fantastiku nezaobilazno postojanje natprirodnih bića i fenomena. No, situacija u Martinovom Vesterosu iz korena je suprotna kanonima „visoke“ fantastike: skoro sva mitska bića tamo su ili izumrla ili pred izumiranjem i uglavnom prestavljaju tek deo mitskog folklora. Zato pojavljivanje njihovih poslednjih živih egzemplara (zmajeva i sl.), ili delovanja operativne magije u fantastičnom srednjovekovlju Martinove priče izazivaju gotovo istu nevericu i šok kao u našem stvarnom, realnom svetu.

Premda su reference između „Pesme leda i vatre“ i srednjovekovne istorije (koju je Martin pomno proučavao prilikom pripremanja za pisanje) brojne i očite, one ne smeju da nas zavaraju: njegova epska fantastika samo je oslonjena na rudimentarni zapadni „srednjovekovni skelet“, crpeći pobočno inspiracije i od Mongola, Levantinaca i severnoameričkih crvenokožaca... Ipak, Martinov svet, mada više liči na „istorijsku fikciju“ nego „epsku fantastiku“, nije nekadašnje zapadnoevropsko srednjovekovlje. On je, u stvari, „predstava srednjovekovlja“ smeštena izvan realnosti i projektovana u drugačije vreme i prostor, više nalik postmodernom kolaža pseudo-prošlosti koje govori o sadašnjici u koordinatama realpolitike i moderne karakterologije što kao da panoramu i avanturističku potku devetnaestovekovnog „realističkog romana“ odeva i odoru „visoke fantastike“. Tu su, i u radnji i u likovima, mnogo uočljiviji Balzak ili Dikens od Tolkina.

Neomedievalistička fantazija Džordža Martina

Pripovest serijala „Pesma leda i vatre“ se, pojednostavljeno rečeno, razvija u tri paralelna toka. Prvi tok priče prati dešavavanja u Sedam kraljevstva na Vesterosu i dinastičku borbu njenih kuća za prevlast nakon smrti kralja Roberta Baratreona. Robert je, naime, vladar koji je petnaest godina pre početka odvijanja radnje romana svrgnuo dinastiju Tagarjana što je nekoliko vekova ranije (uz pomoć zmajeva koji su potom izumrli) osvojila Vesteros i pod jednim žezlom ujedinila sedam kraljevstava, sedam velikaških kuća. U centru pripovedanja su dve plemiće kuće. Prva je kuća Starka, smeštena na severu kraljevstva prema Velikom zidu i divljim plemenima „sa one strane Zida“. Na njenom čelu je kraljev verni drug i saborac iz mladosti, Ned Stark. Druga je moćna velikaška porodica Lanister, smeštena na zapadu ostrva, čiji je pripadnik i kraljica Sersei, Robertova žena. Nakon misteriozne smrti prethodne „desnice“ (glavnog kraljevog pomoćnika), Ned Stark preuzima njegovo mesto na dvoru i postepeno otkriva mračnu tajnu kao pozadinu zavere Lanistera, odnosno kraljice Sersei i njenog brata blizanca Džejmija. Nakon što kralj Robert strada u isceniranom incidentu u lovu, Ned, od strane umirućeg Roberta imenovan za regenta kraljevstva, pokušava da spreči da princ Džofri (nominalno Robertov sin, a u stvari incestoidni porod brata i sestre Lanistera) nasledi presto. Nevešt dvorskim spletkama i prevratima, on ne uspreva u tome. Izdan, Ned Stark biva zatočen, a na posletku i pogubljen. Sve to dovodi do rata između kuće Starka (gde njegov najstariji sin, Rob, biva od strane saboraca izvikan za „kralja na Severu“) i Lanistera (što krunišu Džofrija za Robertovog sina-naslednika). Upoznati sa tajnom koju je Ned Stark otkrio i koja ga je koštala glave, dva mlađa brata pokojnog kralja Roberta, Stanis i Renli Barateon, sve osporavajući krunu Džofriju a time i prevlast familije Lanistera - kuće njegove kraljice-majke, proglašavaju sebe „zakonitim kraljevima“. Rasplamsava se građanski rat i borba za prevlast u koga će biti uvučene sve velikaške familije i stanovnici Vesterosa...

Drugi tok fabule odvija se na severnom obodu kraljevstva, na Zidu. Njega opslužuje pomalo zapušteni i oslabljeni viteški red, bratstvo „Noćne straže“. Oni čuvaju granicu od upada „divljana“ i nečeg još puno opasnijeg - ponovo vaskrsle drevne pretnje u obličju „Drugih“, mitskih monstruoznih bića. Centralna ličnost na Zidu je Džon Snou, kopile Neda Starka. On se od regruta polako uzdiže kroz hijerarhiju „Noćne straže“ da bi, zajedno sa svojom zavetovanom družinom, odigrao važnu ulogu u odbrani od invazione pretnje sa severa dok se približava duga i strašna zima....

Treći tok pripovesti odvija se preko mora, na kontinetnu Esosu. Tamo se odigravaju avanture Deneris Tagarjan, poslednjeg živog potomka (od strane Roberta Barateona i Neda Starka ne tako davno svrgnute) dinastije Tagarjan. Odrastajući u izgnanstvu sa svojim bratom Viserisom, a snevajući o povratku na Gvozdeni presto, Deneris prevaljuje zadivljujući životni put: od pukog predmeta dinastičke udaje za nomadskog gospodara rata (zarad dobijanja varvarske vojske a sve zbog eventualne invazije Vesterosa, smeštenog preko mora ), a zatim supruge i vladara nomadskim plemenima, ona izrasta u „Majku zmajeva“ - veštog ženskog samodržca koji smera da se spolja umeša u rasplamsali „unutrašnji rat“ u Sedam Kraljevstava i povrati što smatra njenim....

Martin je vešt pripovedač, sposoban da priredi iznenađujuće preokrete u razvoju priče. Paleta raznovsnih karaktera, u rasponu od tamnih preko sivih do onih svetlijih što se izviru u „igrama oko prestola“ pruža mu dovoljno prostora za obrte uz pomoć koji vezuje pažnju i osvaja čitaoca. Sama radnja epskog serijala i njeni likovi u mnogo čemu prevazilaze sve što je decenijama unazad viđeno u žanru fantastike. Tu su stameni sredovečni Lord Stark, čovek časti i dužnosti, pravi čovek smešten na pogrešnom mestu, u nedostojnom okruženju. Starkove su vrline u isti mah i glavni nedostaci da preživi u „igri prestola“. Njegova supruga, Ketlin, požrtvovana je majka čije su silne emocije ka bližnjim jače od stečene životne mudrosti što neretko dovode do njenih ishitrenih reakcija. Tu su i njegova deca. Tri sina – najstariji, naizgled prerano sazreli očev naslednik Rob, zatim Bren i Rikon, dva deteta od kojih je jedno tragično obogaljeno, tj. nepokretno, kao i tek nešto od prvenca Roba mlađi Nedov vanbračni sin Džon Snežni, frustrirano, ali žestoko i svojeglavo momče. Nedove dve ćerke potpune su suprotnosti. Jedna je sa nezadrživom željom da bude udata dama a druga, muškobanja, sneva sve suprotno od toga - viteški poziv i slavna dela. Na drugoj strani su Lanisteri, deca okrutnog ali sposobnog lorda Tivina Lanistera. Kraljica Sersei zlobna je lepotica koja na sve načine pokušava da omogući svojoj deci nominalan položaj na prestolu, a sebi ulogu stvarne vlasti. Njen brat blizanac, Džejmi Lanister, vanredan je vitez zaslepljen ohološću i telesnom strašću ka sestri, koga će tek lične tragedije trgnuti iz arogancije. Tirion, njegov mlađi brat, rođen je kao patuljak. Iza njegove visoke inteligencije začinjene cinizmom i imidža „crne ovce“ porodice krije se ranjivo biće koje može ponekad da pokaže i svoju drugu, iznenađujuće humanu stranu... Tu su, zatim, i Stanis Baratenon, rigidni, surovi puritanski nosilac „osvetničke pravde“; njegov benigni i površni brat i takmac Renli; Teon Grejdžoj, sin gospodara Gvozdenih ostrva što je kao taoc odveden u kući Starkovih i takoreći postao član njihove porodice; žena-ratnik Brijena, lukavi dvorski savetnici Petir Beliš i evnuh Lord Varis, pomorac Davos, ostareli vitez Semli Baristen, Džora Mormont i mnogi drugi.....

R.R. Tolkin protiv R.R. Martina

Velika čitanost i popularnost serijala „Pesma leda i vatre“ u jednom delu američke štampe pobudila je poređenja, pa i hvalospeve o Martinu kao „našem, američkom Tolkinu“. Simbolička sličnost što leži u tome obojica imaju dva „R“ za „srednja imena“ (John R.R. (Ronald Reuel) Tolkien i George R.R. (Raymond Richard) Martin) samo je podgrejala gotovo „magijsku pretenziju“ da engleski rodonačelnik žanra epske fantastike bude zamenjen njegovim američkim naslednikom. No, Martin nije tek „novi“, ili „drugi“ Tolkin, već u mnogo čemu njegov kontrast, čak „anti-tolkin“. Zato se i sadržina literarne sage „Pesme leda i vatre“ ponajbolje može sagledati upravo u njenoj značajnoj opoziciji ka Tolkinu kao nesumnjivom žanrovskom „klasiku“.

Najlakše uočljiva razlika leži u tome što Tolkin svoj imaginarni svet gradi oponašajući drevne predmoderne epove i pri tome daje svojoj bajci moralno jasno određenje. Martin, pak, sa svojim zaverama, spletkama, tajnama, borbama i savezništvima u „igri prestola“ više podseća na „kremljologa“ u svetu fantastike. Martinov „novosrednjovekovni“ ambijent u velikoj meri odzvanja odjecima našeg, savremenog sveta i njegovih „igara moći“ prepunih preletača, špijuna i interesdžija. To povlači i da je Tolkinov epski obuhvat širi i dublji u mitskom pravcu, a Martinov svedeniji, ali složeniji i ambivalentniji. Kod Tolkina sve vrvi od mitskih bića i rasa – vilenjaka, patuljaka, bauka itd... I kod Martina postoje, mada ređe, fantastična bića, ali tek na periferiji događanja i bez većeg, a kamoli centralnog značaja što je rezervisan samo za ljude, za ono zaista postojeće i svima nama poznato, „suviše ljudsko“. Tolkin se pri tome detaljnije usredsređuje na topografiju i istoriju svog imaginarnog sveta, na njegove mape i pejsaže. Martinovi napori u pravcu dočaravanja geografskih datosti, opisa gradova, naroda i predela u kojima žive je škrt, jedva dovoljan. On je sav usmeren na ljudske karaktere i sudbine, na opis međuljudskog i socijalnog pejsaža kao polja gde se, kroz mnoštvo ličnosti i njihovih namera, odvija politički sukob, „iga prestola“.

Tolkinov stil pripovedanja je namerno arhaičan, kompleksan i evokativan te prilično težak za oponašanje (uprkos brojnim epigonima). Izmišljanje čitavih istorija nepostojećih naroda, konstruisanje njihovih jezika, gramatika i rodoslova, sve to je izviralo iz Tolkinove profesije (bio je profesor staroengleskog na Oksfordu) i same njegove ličnosti. Martin je majstor nenadanih obrta i filmske napetosti što je svesno odbacuje sve ambijentalno u epskoj fantastici, osim onog u službi ogoljene radnje.

Tolkinova priča je komplesnija i ukotvljena u ontološke probleme i dileme. Ona se dotiče pitanja nastanka, smisla i kraja sveta, odnosno njegovog odumiranja - katastrofe gledane kroz prizmu sukoba veoma pojednostavljenih i, samim time, moralno jasnih sila dobra i zla. Kod Martina to nije slučaj. On je posve egzistencijalan, izveden. Njegovi karakteri su jarko obojeni (kao da su upravo izašli iz priča Marka Tvena) i često intrigantni - bilo da su bezdušni ili časni, bilo da bude gađenje, divljenje ili sažaljenje. Bliži nama i našoj današnjici, akteri „igre prestola“ su lakši za čitalačko uživljavanje: lako je omrzuti Džorfrija, razmaženog sadistu na tronu ili njegovu pakosnu majku Sersei; lako je diviti se hrabrosti krhke Deneris i dovitljivosti Tiriona Lanistera; lako je poštovati časno gubitništvo Neda Starka. Tolkinovi likovi „visokorodnih“ vilenjaka i mudrih čarobnjaka daleki su i pripadaju, isto kao i amorfno zlo Sauronovo ili varvasrtvo divljih Orka, nekom zadivljujućem, ali drevnom, odavno izčezlom dobu.

U Tolkinovom „Srednjem svetu“ sve se udvaja na dve strane, na moralno monolitne polarnosti: rat se vodi između dobra i zla, između ispravnog i herojskog nasuprot pogrešnom i izopačenom. Hobiti i vilenjaci i patuljci i ljudi su na jednoj, a orci i vukovi i Nazguli na strani „Mračnog gospodara“ Saurona. Kod Martina nema dve strane, već sedam suparničkih strana. Tu niko nije posve dobar ni posve loš. Štaviše, i najgori mogu da ponekad povuku ispravne poteze, a najbolji da učine veoma ružne i pogrešne stvari. Ni sam „ratni haos“ u Vesterosu nije „moralno definisan“, već politički uslovljen: svaka strana misli da je u pravu, ima svoje razloge i ciljeve. Svaka se klanja svojim bogovima, mada se ni na koji način se ne nazire na čijoj su oni zapravo strani, niti da li nekog od suparnika njegova „veća moralnost“ čini i bližim natprirodnim, „nebeskim silama“. „Mnogi dobri ljudi su bili su loši kraljevi“ - govore savetnici u „Igri prestola“ – „a neki loši kraljevi bili su dobri vladari.“ Čak ni najsimpatičniji i najintrigantniji likovi nisu oni „pozitivni“. Pogledajmo patuljka Tiriona Lanistera, lika koga ponajviše simpatiše većina čitalaca Martinove sage: on nije srčani, dobrodušni rudar iz bajki o patuljcima, nije Gimli iz „Gospodara prstenova“. On je stvarni patuljak, ljudsko biće sa deformitetom rasta. Ni pretežno dobar, ni pretežno loš, on je sposoban da u datom kontekstu reaguje posve različito, i velikodušno i krajnje sebično, premda je, budući visoko inteligentan i sarkastičan, potpuno svestan moralnih dimenzija svakog svog dela. No, on pre svega želi da preživi, i čitalac će se saosećati sa njim jer njegova veština preživljavanja uglavnom je ugrožena od strane njegovih bližnjih koji su, mada naizgled „normalni ljudi“, neuporedivo gori i „nakazniji“ od njega. Zato Tirion biva blizak čitalaštvu čak i nakon nekih od njegovih najgorih poteza kao, recimo, onda kada, pobegavši od smrtne presude na koju ga je osudila rođena porodica, samostrelom ubija oca Lorda Tivina dok ovaj sedi na klozetu. Slično je sa Teonom Grejdžojem, čovekom koga su krvne, porodične dužnosti i lična slabost karaktera odvele u izdaju pripadnika kuće Stark koji su ga bili gotovo posinili. No, kada ga u kasnijim delovima sage zateknemo kao osakaćenog i bednog roba u šakama sadiste lorda Boltona, osetićemo samo sažaljenje i gađenje zbog zaslužene sudbine, ali ne i mržnju prema njemu. Moralno rigidni ali bezosećajni Stanis Barateon, naprotiv, ne budi nam nikakve simpatije. I „najpozitivniji“ akteri čine strašne stvari – Džon Snou zarad uvlačenja među neprijateljske „divljane“ ubija svog saborca i krši sve date zavete. Mala Arja Stark potucaće se po svetu daleko od svoje porodice, obučavati se za ubicu i snevati o osveti, a aroganti Džejmi Lanister, sa gubitkom svoje desne ruke postupno će spoznati ništavost svetske taštine i, moralno se rehabilitovavši, postati sve bliži čitalačkom srcu.

Ceo Vesteros, dakle, sazdan je od protivurečnih, tragičnih likova za koje nije jasno kako će proći i u šta će se izvrgnuti. Dok kod Tolkina preovlađuje tendencija da dobri likovi trijumfuju a zli propadaju, Martin je poznat po tome što je sposoban da iznenada, krajnje surovo likvidira neke od svojih najboljih, nosećih likova. Smrt Neda Starka, a pogotovo pogibija nekih članova njegove porodice tokom „Crvene svadbe“ (u trećem delu sage „Oluja mačeva“) zbilja su šokantne su i zastrašujuće. Neko u njima može da traži moralnu pouku mimo one da se i najbolji ljudi mogu da stradaju zbog jedne jedine kardinalne greške, političke naivnosti i pogrešnog poteza u drastičnim istorijskim prilikama. Drugi mogu da smatraju da nastradali likovi ipak nisu bili „glavni“, već da nas je Martin samo naveo da nam se čine takvim. No, činjenica je za razliku od Tolkina u čijim knjigama uglavnom ginu anonimna, nepoznata bića a glavni akteri veoma retko i izuzetno, kod Martina čitaocima bliski, važni akteri ginu puno češće. Mnogi zbog toga čak smatraju da je Martin, u želji za stalnim pripovedačkim obrtima a usled konstantnog povećanja obima svog rukopisa, pribegavao ovim „šokantnim likvidacijama“ pojedinih glavnih ličnosti, misleć` da je to jedini način da se - uz pomoć toga što je i pripovedački i moralno potpuno mimo svakog „kanona“ i svake predvidivosti, a pogotovo one unutar žanra epske fantastike - održi tenzija i visoka pažnja čitalaštva. Tokom dosadašnjeg dela objavljene sage (pet od, navodno, sedam knjiga) nije još jasno da li Martin namerava da priči na kraju ipak da moralni epilog, te da tragični preokreti sa nenadanim stradanjem pojedinih glavnih aktera samo služe kao „nužne žrtve“ epsko-političke drame. No, zapanjujuće je saznanje Martin do sada nije ni izbliza zaokružio praktično ni jedan jedini deo svoje priče: on, stalno i stalno, diže uloge i to tamo gde bi svaki vešt pripovedač neminovno „podvukao crtu“. Kada se čini da se stvari bliže razrešenju, stiže nenadani prekret. Odnos snaga se menja, pozicije takođe, i „igra prestola“ se, u krajnjoj neizvesnosti, nastavlja...

Za najaču stranu Martinovih romana najčešće se smatra njihova sadržina odnosno tok, zaplet priče. No, postoje i druga, poprilično osnovana mišljenja. Među njima brojne su i pretpostavke bazirane na uočavanju izvesne pripovedačke nekozistentnosti po kojima je Martin, kada je počinjao serijal knjiga, želeo da sastavi u osnovi konvencionalnu fantastičnu priču sa „realističkim“ odsupanjima, gde bi težište borbe dobra i zla bilo ono na drugoj liniji pripovedanja, vezano za invaziju „Drugih“ preko Zida na Vesteros. Zastupnici ovog viđenja misle da ga je prvi tok radnje, onaj vezan za „međuljudski“ dinastički rat, poneo i odveo u drugom pravcu, a želja za poigravanjem moralnim i scenarističkim ishodima - skrenula na stranputicu, pa da sada ne može da se izvuče i zaokruži pripovest. O tome se ne može doneti konačan sud pre nego što Martin napiše i publikuje preostala dva toma serijala. Za sada dilema stoji: pet tomova i deceniju i po kasnije od izdavanja prve knjige serijala „Pesma leda i vatre“, drevno zlo u severnim smetovima tek počinje da se pomalja. Za sve to vreme građanski rat u Vesterosu nikako da počne stvarno da jenjava: sukobi i preokreti se nastavljaju, bez pravog nagoveštaja njihovog završetka, a svaka pobeda ili izgled u njen prilog par stotina strana kasnije bivaju anulirane i odnos snaga ponovo preokrenut....

O prirodi Martinovog epskog „realizma“

Hvaljene zbog svog „realizma“ pri opisu (ne)moralnosti ljudskih karaktera te političkih borbi, Martinove knjige često su dovodile do zabune po pitanju prirode ovakvog „realizma u epskom izdanju“. Već smo ukazali kako Martinov neomedievalistički, „novo-srednjovekovni“ milje uopšte nije ozbiljno referišući u odnosu na istorijsko srednjovekovlje, već tek jedna predstava „imaginarnog srednjovekovlja“ i to ona veoma udaljena od realnosti. Rekli smo i je i psihologija karaktera u njegovim romanima moderna, kontekst egzistencijalan, a epski momenti, herojski ideali i vrline – dakle, sve ono što je centralno u epskoj fantastici - podložni relativišućem intepretiranju, tumačenju koje je, takođe, posve moderno. Robert Barateon sebe smatra kraljem ne zato što vlada „po Božijoj milosti“, niti što je doneo pravdu nakon svrgavanja tiranske vlasti, već, kako sam često govori – „kralj je kralj zato što postiže ono što želi“, cinično se odnoseći i prema svojoj vlasti i svojim obavezama. To je sasvim moderna, nesrednjovekovna i, zapravom „nerealistička osobina“ koja ne korespondira sa uzornim svetom srednjovekovlja gde su svi, od poslednjeg sluge do kralja, zaista verovali da vladar vlada „po Božijoj milosti“ i kanališe njegovu pravdu. Takođe, posmatranje religioznosti u svim prikazima „verskog pluralizma“ koje provejava u Martinovom Vesterosu, ili kao običaja, ili kao izvora ličnih natprirodnih sposobnosti, ili pak kao izraza fanatizma kojim se može „funkcionalno“ manipulisati zarad postojećih političkih ciljeva, sasvim je moderno. Štaviše, ono je makijavelističko.

Epska fantastika duhovne dimenzije morala po pravilu „spušta“ na na moralistički, bajkoliko–detinjasti nivo. Zatim ga dalje pojednostavljuje – sažima svako moralno stepenovanje i sve njegove nijanse; potom ubrzava ishode „moralno polarizovanog sukoba“ i iz toga izvodi jasne moralističke pouke shvatljive i desetogodišnjaku. Martin, naprotiv, prikazuje čitavu raspon sivog spektra između moralno „crnog“ i „belog“, i to u okvirima moderno profilisanih likova. No, on ih „meri“ ne religioznim vertikalom – koja delovanjem proviđenja na kraju dodeljuje uspeh vrlini nad porokom, makar to bilo tek dugoročno vidljivo i saznatljivo, dostižno makar i kroz velike žrtve i patnje – niti racionalizovanim moralom, već političkom veštinom, pragmatizmom upotrebe ljudske moći posmatrane kao moralno neutralne, samostalne. Nema ničeg „neepskijeg“ i „nesrednjovekovnijeg“ od toga. Ceo Martinov pristup, dakle, dovodi u pitanje samu srž epske fantastike, jer (premda „trilerski“ napet i prepun dramskih preokreta) lišava „visoku“ fantastiku njenog centralnog momenta: mogućnosti lake moralne identifikacije koja pruža čitaocu eskapističko izbivanje iz moralno sive svakodnevnice u kojoj je pravda samo prazna reč.

„Realizam“ koga ispoveda „Igra leda i vatre“, bio toga Martin svestan ili ne, zapravo sasvim odgovara pogledima glavne američke škole mišljenja u modernoj politikologiji i međunarodnim odnosima – „realističkoj školi“. Svi osnovni stavovi ovakvog političkog „realizma“ uneti su u Martinov pseudosrednjovekovni okvir: da su zakonitosti politike objektivne i utkane u ljudsku prirodu i društvo; da u njima preovlađuje „koncept interesa definisan kao moć“; da se ta moć mora sagledavati u datom kontestu, odnosu prema postojećim društvenim datostima; da je moć svesna moralnog značaja političke akcije, ali da je uspešno izvođenje političke akcije izvan ili bolje rečeno iznad morala; da je poistovećivanje moralnih zakona sa političkim aspiracijama neprihvatljivo jer je politička sfera autonomna, te da se ona meri kriterijumima uspeha, tj. pobede i neuspeha ili poraza, a ne kriterijumima dobroga i lošeg[3]. Takav školski „politički realizam“ provejava ispod opisa imaginarnog dinastičkog sukoba u Vesterosu: svi momenti priče, uspesi i neuspesi i moralnih i nemoralnih ljudi, njihova savezništva, promena strana, intrige, stradanja, sve su to u krajnjoj meri tek ilustracije koje pokazuju kolika je zavisnost svega od poznavanja prirode političke moći i njene upotrebe kao srži „igre prestola“. Bog i njegova pravda – primenjeni moral – u epskom „realizmu“ Vesterosa ne postoji zato da kazni zle i ohole, a spase hrabre i čestite. Bog, veli „Pesma leda i vatre“, nije prisutan u istorijskim previranjima - u niskim, pragmatičnim potezima sveta „visoke“ fantastike. On je odsutan, udaljen od političke klanice; samo posmatra kako lekcije nepoznavanja uprotrebe političke moći kod prevrtljivih (što zbog svoje prirode, što zbog promena okolnosti) ljudska bića skupo koštaju i one najbolje i one najgore. Neki među njima prizivaju njegovu pomoć. Drugi zaklanjaju svoje žudnje i stremljenja predstavama o njemu, mada sa njim nemaju ništa već tako samo fanatizuju i manipulišu svoje mahnite ili naivne sledbenike. A na duže staze, kao da poručuje Martinova saga, ko zna: možda se uspostavi i „božija pravda“ u krajnjem, udaljenom ishodu. No, njeno pristizanje, ako je uopšte ima, može se odvijati samo kroz bezbroj međusobno nepovezanih, „slučajnih“ real-političkih interakcija: upotreba instrumenata moći u kojima jedni bivaju nagrađeni uspehom, a drugi kažnjeni porazom.

„Moć je moć.“ – kaže, u televizijskoj ekranizaciji druge Martinove knjige, ohola Sersei svom lukavom savetniku Petiru Bejlišu što „bejkonovski“ pokušava da jednači znanje sa moći. Da je moć sama sebi cilj, istog časa mu i demonstrira naređujući gardistima njegovu likvidaciju, a koji trenutak zatim - i povlačenjem tog naređenja. Jedan mig u poziciji moći deli život od smrti. Posedovanje moći je primarno, poručuje Martin, i sve ostalo u ovom svetu, u krajnjoj meri, zavisi od nje. Jer, politička moć - ili iz pozadine ili pak direktno - određuje svačiju sudbinu i njene krajnje ishode: „U igri prestola postoje samo pobednici i pokojnici. Trećeg nema“.

Igra prestola ima svoja pravila. Jedna da se zadobije moć, druga da se sačuva i vlada. Serseina uspešnost intrigiranja da bi osvojila vlast, kao i nesposobnost da posle toga zaista vlada samo kroz spletkarenje te okruživanje nekompetentnim poslušnicima, kao da predstavlja praktikum negativnih primera vladanja. Deneris Tagarjan, koja vlada strogo i sa merom bira između kazne, straha i velikodušnog nagrađivanja za pokazanu vernost, njen je potpuni antipod. Umesto moralnih pouka, Martinovi romani nude nam pouke strogo političke prirode prilagođene adolescentnom uzrastu.

No, Martinov „epski realizam“, kao i politikološki „realizam“ u kome je sve centrirano oko moći kao oko „malog Boga od ovog sveta“ ima jedan ključni problem. Martin je toga, kao i politikološki „realisti“, u krajnjoj instanci svestan. Naime, „realizam“ autonomne političke moći uopšte nije „realan“. U važnom pasažu pripovesti, lukavi kraljev savetnik-evnuh Varis postavlja zagonetku inteligentnom patuljku Tirionu. „ U sobi sede tri čoveka, kralj, sveštenik i bogataš sa svojom zlatom. Među njima stoji najamnik, mali čovek prostog porekla i ne previše oštrog uma. Svaki od velikaša mu naređuje da ubije drugu dvojicu. „Uradi to“ kaže kralj „jer ja sam tvoj zakoniti vladar.“ „Uradi to“kaže sveštenik „jer ti naređujem u ime bogova.“ Uradi to“ kaže bogataš „i sve ovo zlato je tvoje.“ Reci mi, ko će preživeti, a ko će umreti?“[4] Tirion je svestan da to zavisi od onoga koji ima mač, odnosno - od onog što on smatra važnim. Da li, dakle, svetom, pojednostavljeno gledajući, vlada tek „slobodni izbor“ nosilaca mačeva, odnosno „gole sile“, i koji će kriterijum važnosti za opredeljivanje mačonosca biti presudan?

„Baš tako.... ali, ako svetom vladaju mačevaoci, zašto se pretvaramo da svetom vladaju kraljevi?...odakle im mačevi, koga slušaju?... Neki kažu da je znanje moć. Neki kažu da sva moć dolazi od bogova. Drugi tvrde da potiče iz zakona... „

... Tirion nakrivi glavu „Hoćeš li da odgovoriš na svoju prokletu zagonetku ili želiš da mi glava pukne od bola?“

Varis se osmehnu. „Dobro, onda. Moć se nalazi tamo gde ljudi veruju da se ona nalazi. Samo tamo, i nigde drugde.“

„Znači, moć je lakrdijaški trik?“

„Senka na zidu“, prošapta Varis, „ali senke mogu da ubiju. A često veoma kratak čovek može da baci veliku senku.“[5]

U realnom svetu - Martin nameće svoj zaključak - stvarna moć je, u stvari, tek još jedna iluzija. Igra senki. I više od toga: u svetu bez prave vere, tamo gde se ne ostvaruje pravda i gde o životu i smrti odlučuje onaj ko poseduje političku moć, čak ni ta i takva „apsolutizovana moć“ nije samostalna. Ona i dalje počiva na veri, na stvarnim ili iluzornim ubeđenjima o tome gde se ona nalazi, kod koga prebiva. Zato je samostalnost i „realnost“ političke vlasti u stvari veoma gorka šala, paradoks nad paradoksima.

To je ujedno i krajnji domašaj uvida do koga, kroz sva uzbuđenja i preokrete „igre prestola“, doseže realizam u fantastici.
 
Napomene:
[1] Ovu situaciju prepoznaje i Genis u Genis Aleksandar, „Lem: Tri Solarisa“, Vesti iz Edena, Geopoetika, Beograd, 2003 str. 130

[2] Ovo je tipični arhetipski sadržaj „visoke fantastike“ koga osim u Tolkinovom i Luisovom („Lav, veštica ...“) opusu, možemo lako uočiti i u romanima „Mač Šanare“ Vila Omsforda, Kristover Paolinijevom „Eragonu“; Filip Pulmanovoj „Lira Belakvi“ „Gedu“ Ursule Le Gvin itd.

[3] O tome više kod Morgenthau Hans, Politics Among the Nations, Knopf, New York, 1948.

[4] Martin Džordž, Sudar kraljeva, Laguna, Beograd, 2011, str. 58.

[5] Martin Džordž, Sudar kraljeva, Laguna, Beograd, 2011, str. 106.
Autor: Saša Gajić
Izvor: Vidovdan